Fridrih Niče

“Mladi profesor klasične filologije Fridrih Niče tvrdi da je grčka tragedija rođena iz spoja dve suprotne sile — apolonskog sna o obliku i dionizijske ekstaze muzike — da ju je ubio sokratovski razum i da bi mogla ponovo da se rodi u nemačkoj muzici.”

“U devet poglavlja kratkih aforizama, Niče se okreće od Vagnera i metafizike ka hladnom, istorijskom, „hemijskom“ ispitivanju morala, religije, umetnosti, društva, žena i države — knjiga, kako kaže njen podnaslov, za slobodne duhove.”

“Posle deset godina samoće na svojoj planini, prorok Zaratustra silazi među ljude da ih uči da je Bog mrtav, da je čovek nešto što treba prevladati i — najteže od svega — da se sve večno vraća. Filozofski spev u glasu svetog pisma.”

“Pišući iz Torina, Niče se obračunava s kompozitorom koga je nekada obožavao: Vagner, tvrdi on, nije muzičar nego blistav glumac i bolest svog doba, a Bizeova Karmen pokazuje kakva bi mogla biti zdrava, južnjačka muzika lakog koraka.”