Stranac, pomračenje i Gazda (Reč objašnjenja, glave 1–7)

Reč objašnjenja. U zamku Vorik sam naišao na tog neobičnog stranca. Privukao me je trima stvarima: svojom iskrenom jednostavnošću, svojim čudesnim poznavanjem starih oklopa, i spokojem svog društva — jer je on sve govorio. Dok su nam pokazivali oružarnicu, pričao je, kao za sebe, o seobi duša, i o premeštanju epoha — i tela; a kad je vodič pokazao rupu od metka na jednoj verižnjači koja je navodno pripadala ser Sagramoru Željnom, moj stranac je tiho rekao: „Znajte dobro, video sam kad je to učinjeno. Ja sam to učinio.“ Te noći, u mojoj sobi u gostionici Vorikov grb, došao je i ispričao mi svoju priču, a zatim mi ostavio jedan rukopis da ga pročitam. Bio je to palimpsest, napisan preko starog kaluđerskog latinskog; i evo ga.

Strančeva priča. Ja sam Amerikanac. Rođen sam i odrastao u Hartfordu, u državi Konektikat — u stvari odmah preko reke, na selu. Dakle, ja sam Jenki nad Jenkijima — i praktičan; da, i gotovo bez trunke osećajnosti, rekao bih — ili poezije, drugim rečima. Otac mi je bio kovač, ujak konjski lekar, a ja sam isprva bio i jedno i drugo. Onda sam prešao u veliku fabriku oružja i naučio svoj pravi zanat; naučio sve što se tu imalo naučiti; naučio da pravim sve: puške, revolvere, topove, kotlove, mašine, svakojake naprave koje štede rad. Postao sam glavni nadzornik, i imao pod sobom par hiljada ljudi.

E, takav čovek je čovek pun borbenosti — to se samo po sebi razume. Imao sam svoj deo toga; i najzad sam naišao na sebi ravnog. Imao sam jedan nesporazum, rešavan polugama, s jednim momkom koga smo zvali Herkul. Oborio me je razornim udarcem u slepoočnicu od koga je sve krcnulo, i svet se ugasio u mraku.

Kad sam se povratio, sedeo sam pod jednim hrastom, na travi, s celim jednim lepim i širokim seoskim predelom samo za sebe — skoro. Ne sasvim; jer je tu bio jedan momak na konju, koji me je gledao odozgo — momak kao iz slikovnice. Bio je u starinskom gvozdenom oklopu od glave do pete, sa šlemom na glavi u obliku buradi za ekser s prorezima; i imao je štit, i mač, i čudovišno koplje. „Plemeniti gospodine, hoćete li da se ogledamo?“, rekao je taj momak. „Da se ogledamo u čemu?“ „Hoćete li da odmerimo snage za zemlju ili damu ili za —“ „Šta mi to prodaješ?“, rekao sam. „Vrati se ti u svoj cirkus, ili ću te prijaviti.“ Jurnuo je na mene, i našao sam se na drvetu; i uzeo me je za zarobljenika, i odveo me do jednog grada i zamka na brdu.

Bio je to Kamelot. Rekao mi je to jedan dečak iz gomile — vitak, tanak paž u plamenocrvenim trikoima, s plavim svilenim šeširom — i da je godina 528, devetnaesti jun. „Kamelot“, rekao sam sebi. „Ne sećam se da sam za to ranije čuo. Ime ludnice, verovatno.“ A dečak, koji se zvao Klarens, rekao je da sam zarobljenik ser Keja Senešala, i da će me izložiti pred Okruglim stolom, a zatim baciti u tamnicu, a zatim — spaliti, možda.

Velika dvorana bila je puna vitezova za okruglim stolom velikim kao cirkuska arena, sa psima koji su se ispod njega tukli oko kostiju, i damama na galerijama, i pevačima. Pričali su jedni drugima strahovite laži o svojim pustolovinama, s neizmernom detinjom jednostavnošću. Nije bilo nijednog među njima koji je umeo da čita ili piše, ali su ipak bili lepo društvo — kao životinje, nekakve plemenite životinje. Ser Kej je ispričao kako me je zarobio — strašnog ljudoždera, iz jedne daleke zemlje varvara zvane Amerika, čiji ljudi idu naokolo u odeći opčinjenoj tako da ih štiti od rana. Onda je Merlin, starac bele brade, ustao i ispričao jednu dugu priču iz Malorija od koje su svi zaspali, pa i psi. A ser Kej je objavio da ću umreti na lomači u podne dvadeset prvog; i skinuli su me golog, iz straha od moje opčinjene odeće, i niko se zbog toga nije ni najmanje zbunio osim mene.

U tamnici mi je Klarens doneo vest da je Merlin oko nje opleo čini, i da ga se boji svaki čovek u kraljevstvu. To mi je dalo ideju. Rekao sam Klarensu da ode i kaže kralju da sam i ja čarobnjak — gospodar vrhovnog i nedostižnog Merlina — i da ću, ako me dotaknu, izbrisati sunce, i ceo svet će umreti u mraku.

Setio sam se, vidite, da je u prvoj polovini šestog veka bilo potpuno pomračenje sunca, dvadeset prvog juna 528. godine, koje je počelo tri minuta posle dvanaest, u podne. Negde sam to pročitao. Ako je to bilo tačno, i ako sam zaista bio u šestom veku, bio sam spasen.

Došli su po mene — ali, na svoj užas, otkrio sam, ne dvadeset prvog kako su mi rekli; pomerili su to na danas, a danas je bio, kako sam verovao, dvadeseti. Moje pomračenje je trebalo da bude sutra. Izveli su me do jednog stuba u velikom dvorištu, pred celim dvorom i hiljadama ljudi, i naslagali pruće, i jedan kaluđer je počeo molitvu, i jedan čovek se sagnuo s bakljom — a onda je cela gomila zinula. Crnilo se uvlačilo u ivicu sunca. Bilo je to pomračenje — izgubio sam jedan dan dok sam spavao u tamnici, i ovo jeste bio dvadeset prvi.

Podigao sam ruku i stajao mirno, sa svečanim izgledom nekoga ko može da ga zaustavi kad god mu se prohte. Kralj me je molio da postavim bilo kakve uslove. Nisam se žurio, puštajući mrak da raste, jer sam morao da izvučem najbolje uslove koje mogu, a pomračenje se ne može održavati večno. Rekao sam da ću ostati kraljev doživotni ministar i izvršilac, i da mi se za moje usluge daje jedan odsto od onog stvarnog povećanja prihoda preko sadašnjeg iznosa koje uspem da stvorim za državu. Onda sam mahnuo rukama i rekao suncu da nastavi — i ono je nastavilo. Umotali su me u odeću; odneli su me na ramenima; i bio sam druga ličnost u kraljevstvu.

Merlin je bio besan, i govorio je da je sve to prevara. Dao sam da se pročuje da ću njegovu kamenu kulu dići u vazduh vatrom s neba, i odredio datum. Proveo sam nekoliko noći tiho puneći kulu barutom, koji sam sam napravio, i postavljajući gromobran; onda sam sačekao oblačnu noć, i dao Merlinu priliku da spase svoju kulu svojim činima — penio se od napora, mašući rukama — a onda sam dao znak, i jedna munja je sevnula, i kula je odletela u vatrometu od plamena i kamena. To je sredilo Merlina. Ljudi su govorili da sam najveći čarobnjak na svetu. Dali su mi novo ime: Gazda. Ser Gazda. Dopadalo mi se. Bila je to titula stečena mojim sopstvenim trudom, i nije bilo druge takve u kraljevstvu.