Prvi čin: Atina

Tezej, vojvoda Atine, trebalo je da se za četiri dana, o mladom mesecu, venča s Hipolitom, kraljicom Amazonki, koju je osvojio u ratu. „Četiri srećna dana dovešće nam novi mesec: ali, o, čini mi se, kako sporo opada ovaj stari mesec!“ „Četiri dana brzo će potonuti u noć“, rekla je Hipolita; „četiri noći brzo će prosanjati vreme.“

U palatu je ušao ljutit starac, Egej, vukući kćer Hermiju, a za njima dva mladića. Egej je hteo da se Hermija uda za Demetrija; ali Hermija je volela Lisandra, koji ju je, govorio je Egej, opčinio stihovima i ljubavnim darovima, pevao joj pod prozorom na mesečini i ukrao joj srce. Tražio je drevni zakon Atine: mora se udati za čoveka koga joj otac izabere, ili umreti.

Tezej je bio blag, ali čvrst: „Otac treba da ti bude kao bog.“ Hermija mora da izabere do mladog meseca, dana njegovog venčanja: da se uda za Demetrija; ili da umre; ili da postane monahinja, „da zauvek bude zatvorena u senovitom samostanu, da ceo život živi kao jalova sestra, pevajući tihe himne hladnom, neplodnom mesecu“. Lisandar je istakao da se Demetrije nekad udvarao drugoj devojci, Heleni, Hermijinoj najdražoj prijateljici, i osvojio joj srce, pa je ostavio — a ona je još luda za njim. Tezej je to čuo, ali zakon je ostao.

Ostavši sami, Lisandar i Hermija jadikovali su. „Jao meni! Koliko god sam ikad čitao, ili čuo iz priče ili istorije, put prave ljubavi nikada nije bio gladak.“ A Lisandar je imao plan. Imao je tetku udovicu koja živi sedam milja od Atine, van domašaja njenog zakona; tamo mogu da se venčaju. Sutra uveče Hermija mora da se iskrade iz očeve kuće i da se nađe s njim u šumi milju izvan grada, gde ju je jednom sreo s Helenom kada su dočekivale majsko jutro.

Naišla je Helena, nesrećna: Demetrije voli Hermiju, a nju, Helenu, prezire, iako je po celoj Atini smatraju lepom kao Hermiju. „Ljubav ne gleda očima, nego umom; i zato krilatog Kupidona slikaju slepog.“ Ispričali su joj svoj plan, da je uteše. A Helena je, sama, odlučila da kaže Demetriju — on će poći za Hermijom u šumu, a ona, Helena, poći će za njim, i bar će ga gledati tamo i natrag.

---

U jednoj kućici u Atini sastala se grupa zanatlija da podele uloge u predstavi. Trebalo je da je izvedu pred vojvodom na njegovoj svadbenoj gozbi, nadajući se nagradi. Piter Kvins, tesar, bio je glavni; predstava je bila „Najžalosnija komedija i najsurovija smrt Pirama i Tizbe“.

Zvezda je bio Nik Botom, tkač, koji je hteo da igra svaku ulogu: igraće Pirama, ljubavnika, i rasplakaće publiku — ali tiranina bi igrao još bolje: „Mogao bih da igram Erkula sjajno, ili ulogu u kojoj se mačke deru.“ Kada je Frensis Flut, krpač mehova, dobio ulogu Tizbe, gospe, i pobunio se da mu brada raste, Botom je hteo da igra i Tizbu: „Dajte mi da igram i Tizbu: govoriću čudovišno tankim glasićem.“ A kada je stolar Snag dobio Lava, Botom je hteo i to: „Dajte mi da igram i lava: rikaću tako da će svakome srce zaigrati kad me čuje.“ Ali ako bi rikao suviše strašno, uplašio bi gospe, i svi bi bili obešeni; zato bi on „pooštrio“ glas, pa bi vam „rikao nežno kao golupče na sisi“. Kvins ga je ubedio da mora da igra Pirama, „jer je Piram čovek slatka lica; naočit čovek kakvog možeš videti u letnji dan; najdivniji, gospodski čovek“. Uloge su dobili i kotlar Snaut i krojač Starvling. Sastaće se da probaju sutra uveče, u dvorskoj šumi, na mesečini, gde niko neće moći da im ukrade zamisli.