Vraćen u život (Prva knjiga)

Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to doba mudrosti, bilo je to doba ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to razdoblje Svetlosti, bilo je to razdoblje Tame, bilo je to proleće nade, bila je to zima očaja, sve smo imali pred sobom, ništa nismo imali pred sobom, svi smo išli pravo u Raj, svi smo išli pravo na drugu stranu — ukratko, to razdoblje je toliko ličilo na sadašnje da su neki od njegovih najbučnijih autoriteta zahtevali da se, u dobru ili u zlu, prihvata samo u superlativu.

Na prestolu Engleske bili su jedan kralj s velikom vilicom i jedna kraljica s neuglednim licem; na prestolu Francuske bili su jedan kralj s velikom vilicom i jedna kraljica s lepim licem. U obe zemlje gospodarima državnih zaliha hleba i riba bilo je jasnije od kristala da su stvari uopšte uređene zauvek.

Bila je godina Gospodnja hiljadu sedamsto sedamdeset peta. U Francuskoj je jedan mladić osuđen da mu se odseku ruke, iščupa jezik kleštima, i telo spali živo, zato što nije kleknuo na kiši da oda počast jednoj prljavoj procesiji kaluđera koja je prošla pred njegovim očima. Sasvim je verovatno da je, ukorenjeno u šumama Francuske, raslo drveće, već obeleženo od Drvoseče, Sudbine, da bude oboreno i isečeno u daske, da se od njih napravi jedan izvesni pokretni okvir s vrećom i nožem, strašan u istoriji. U Engleskoj jedva da je bilo toliko reda i zaštite da bi opravdali mnogo narodnog hvalisanja. Smele provale naoružanih ljudi i drumske pljačke dešavale su se svake noći u samoj prestonici; a dželat, uvek zaposlen, vešao je duge redove raznovrsnih zločinaca.

Jednog petka uveče krajem novembra, doverska poštanska kola gegala su se uz Šuters hil po blatu i magli, a putnici su išli pored njih. Iz mraka je za njima dogalopirao jedan konjanik, a sprovodnik je, bojeći se drumskog razbojnika, nanišanio svojim trombonom. Jahač je bio Džeri Krančer, sluga za sve poslove i glasnik Telsonove banke u Londonu, s porukom za jednog od putnika, gospodina Džarvisa Lorija, poverljivog službenika banke. Gospodin Lori ju je pročitao uz svetiljku kola: „Čekajte u Doveru gospođicu.“ I dao je Džeriju svoj odgovor: „Vraćen u život.“ Džeri je, jašući natrag u London, mislio da je to vrlo čudan odgovor. „Bio bi ti u gadnoj nevolji, Džeri, kad bi vraćanje u život postalo moda!“

Celu noć, dok su kola truckala, gospodin Lori je dremao i sanjao da nekoga iskopava iz groba: čoveka od četrdeset pet godina, bele kose, koji je bio živ sahranjen gotovo osamnaest godina. „Koliko dugo sahranjen?“ „Gotovo osamnaest godina.“ „Znate li da ste vraćeni u život?“ „Tako mi kažu.“ „Nadam se da vam je stalo da živite?“ „Ne mogu da kažem.“

U hotelu „Kraljevski Džordž“ u Doveru sreo je jednu mladu damu od sedamnaest godina, gospođicu Lisi Manet, sitnu i lepu, s obiljem zlatne kose i plavim očima, koja je odgajena u Engleskoj kao siroče, i čijim je poslovima upravljala Telsonova banka. Rekao joj je, s velikom mukom i mnogo poslovnog okolišanja, da je njen otac, francuski lekar, doktor Manet, za koga je verovala da je davno umro, živ. Bio je tajno zatočen u Bastilji osamnaest godina, niko nije znao zašto, a sada je pušten. Odveden je u kuću jednog svog starog sluge u Parizu, a oni idu tamo da ga dovedu u Englesku. Lisi se ukočila, i onesvestila se; a njena dadilja, gospođica Pros, divlja izgleda, riđa žena velike snage i odanosti, odbacila je gospodina Lorija preko sobe.

Ispred vinarnice gospodina Defarža u pariskom kvartu Sen Antoan, na ulici je ispušteno i razbijeno jedno veliko bure vina. Svi u blizini potrčali su da ga piju: ljudi su klečali i zahvatali ga šakama, žene su umakale maramice u njega i cedile ih u usta svojim bebama, drugi su pravili male nasipe od blata da ga zaustave da ne otiče. Vino je bilo crveno, i umrljalo je ulicu i ruke i lica i stopala ljudi. Jedan visoki šaljivdžija umočio je prst u blatni vinski talog i nažvrljao na zidu: KRV. Doći će vreme kada će se i to vino proliti po uličnom kamenju, i kada će mrlja od njega biti crvena na mnogima tamo.

Defarž, vinar, bio je čovek od trideset godina bikovskog vrata i ratničkog izgleda, dobroćudan i neumoljiv. Njegova žena, gospođa Defarž, sedela je iza tezge, krupna žena budnog oka, mirnog lica i velike staloženosti u držanju, i plela je. Ušla su tri čoveka, jedan za drugim, i svaki se obratio Defaržu s „Žak“, i izašao. Zatim su došli gospodin Lori i Lisi, a Defarž ih je odveo uz strme, mračne, prljave stepenice do jednog potkrovlja na vrhu kuće, koje je otključao ključem. Kroz jednu pukotinu u zidu, trojica Žakova posmatrala su.

U potkrovlju, pod slabom svetlošću, na jednoj niskoj klupi, sedeo je jedan sedokosi čovek, vrlo zaposlen, praveći cipele.

„Dobar dan!“, rekao je Defarž. „Još naporno radite, vidim?“ Posle duge tišine, seda glava se na trenutak podigla, a jedan vrlo slab glas odgovorio je, kao da je iz daljine: „Da — radim.“ Glas je bio kao poslednji slabašni odjek zvuka napravljenog davno, davno. Bio je toliko upao i prigušen da je bio kao glas ispod zemlje. „Kako se zovete?“ „Sto pet, Severna kula.“

Ničeg drugog nije mogao da se seti. Nije poznavao gospodina Lorija, svog starog prijatelja, ni Defarža, svog bivšeg slugu. Lisi mu je prišla, a on ju je pogledao, i polako, začuđeno, pružio ruku i dodirnuo njenu zlatnu kosu, i izvadio iz nedara jedan mali zavežljaj vezan oko vrata, u kome je bilo nekoliko dugih zlatnih vlasi, koje je, pre mnogo godina, namotao oko prsta, s glave svoje žene. „Položila mi je glavu na rame, one noći kada su me pozvali napolje. A kada su me doveli u Severnu kulu, našli su ove na mom rukavu.“ Gledao je Lisinu kosu i vlasi u zavežljaju. „Ista je. Kako je to moguće!“ A Lisi mu je obavila ruke oko vrata i ljuljala ga na grudima kao dete, i rekla mu ko je. „Ako u mom glasu čujete ikakvu sličnost s glasom koji vam je nekada bio slatka muzika u ušima, plačite zbog toga, plačite zbog toga!“

Gospodin Lori je, čekajući, pitao Defarža za ljude koji su posmatrali kroz pukotinu u zidu. „Pokazujem ga nekolicini izabranih“, rekao je Defarž, „kojima će taj prizor verovatno koristiti.“ Svaki od njih zvao se Žak.

Te noći odveli su ga, u kočiji, iz Pariza, ka Engleskoj. Sedeo je u kočiji u mraku; i tražio je svoj obućarski alat, i dali su mu ga.