Glava 1: Odlazak iz manastira

Žana je, spakovanih kovčega, otišla do prozora. Još je padala kiša.

Celu noć kiša je udarala po krovovima i prozorima Ruana; nebo je visilo nisko i teško od vode; oluci su se prelivali. Žana je imala sedamnaest godina; dan ranije napustila je manastir Svetog Srca, najzad slobodna, spremna da zgrabi svu sreću života o kojoj je tako dugo sanjala; i bojala se da otac neće krenuti ako se vreme ne razvedri. Onda je, oko deset sati, baron ušao i rekao: „Idemo ipak.“

Njen otac, baron Simon-Žak le Pertui de Vo, bio je plemić iz prošlog veka, dobroćudan, nepraktičan čovek, Rusoov učenik, koji je voleo prirodu i polja i životinje nežnom, gotovo svetom ljubavlju, i koji nije voleo popove i užasavao se tiranije. Nekada je imao veliko bogatstvo; darežljivost i nemarnost pojele su polovinu. Dao je da mu se kći vaspitava u manastiru do sedamnaeste godine, u neznanju o svemu, da bi izašla nova i čista u život, i da bi ljubav naučila iz poezije i iz prirode; a sada ju je vodio da živi na selu, u starom porodičnom zamku Pepl, na liticama iznad mora blizu Iporta, koji je trebalo da bude njen.

Njena majka, baronica Adelaida, užasno se ugojila; patila je od onoga što je zvala svojom „hipertrofijom“ — srca — i hodala je s mukom, oslanjajući se na muža ili na sluškinju. Sluškinja, Rozali, bila je krupna, snažna Normanka, Žanina mlečna sestra, koja je dojena s njom i odrasla s njom.

Pet godina Žana je bila zatvorena iza manastirskih zidova, odsečena od sveta, ne znajući ništa o muškarcima ni o životu osim onoga što je sanjala. Pročitala je malo poezije, i mnogo molitava; slušala je časne sestre kako govore o svetu kao o mestu opasnosti, a njeno srce ga je umesto toga ispunilo čudima. Bila je visoka i plava, kože kao u deteta i očiju duboko, gotovo zapanjujuće plavih, i bila je puna nestrpljive, drhtave želje za svim što je trebalo da dođe.

Krenuli su po kiši, u staroj porodičnoj kočiji, kroz pokisli normandijski kraj, ka moru. Žanino srce je pevalo. Sve što je videla — imanja, pokisle jabuke, krave koje stoje na livadama — činilo joj se lepim, i punim obećanja. Noću su stigli do zamka: velike, drevne sive kuće, s imanjem s jedne strane i morem s druge, napola skrivene bukovom šumom; otac ju je obnovio za nju.

Baronica je dremala u svom uglu kočije, s nogama na grejalici; baron je gledao polja i pričao o usevima; Rozali je sedela ćutke, u svojoj velikoj normandijskoj kapi. Pred veče kiša je prestala, i sunce je izašlo nad mokrim krajem, i sve je zablistalo; a Žana je, nagnuta kroz prozor, udisala miris zemlje i trave, i osećala da se rađa.

Njena soba bila je obložena starim tapiserijama koje su pričale priču o Piramu i Tizbi, ljubavnicima iz Vavilona. Te noći nije mogla da spava; otvorila je prozor, i gledala mesečinu na velikom travnjaku, i na drveću, i slušala daleki šum mora; i sanjala je o ljubavi — o čoveku koji će joj doći, koga još ne poznaje, ali koji je negde na svetu, i koji će je voleti zauvek. Osećala je da joj život počinje, i da će biti pun sreće. Zaspala je u zoru, kraj prozora.