Udovica, ćale i ostrvo (glave 1–7)

Vi ne znate za mene ako niste čitali jednu knjigu koja se zove Doživljaji Toma Sojera; ali to ništa ne mari. Tu knjigu je napravio gospodin Mark Tven, i rekao je istinu, uglavnom. Bilo je stvari koje je razvukao, ali uglavnom je rekao istinu. To ništa nije. Nikad nisam video nikog ko nije slagao ovaj ili onaj put.

E sad, ta knjiga se završava ovako: Tom i ja smo našli pare što su ih razbojnici sakrili u pećini, i obogatili smo se. Dobili smo po šest hiljada dolara svaki — sve u zlatu. Sudija Tačer ih je uzeo i dao na kamatu, i to nam je donosilo po dolar na dan svakom, preko cele godine — više nego što čovek zna šta će s tim. Udovica Daglas me je uzela za sina, i rekla da će me „civilizovati“; ali bilo je teško živeti u kući sve vreme, kad se uzme koliko je udovica bila žalosno uredna i pristojna u svemu; pa kad više nisam mogao da izdržim, zbrisao sam. Obukao sam se opet u moje stare dronjke i vratio se u moje bure od šećera, i bio sam slobodan i zadovoljan. Ali Tom Sojer me je pronašao i rekao da će da osnuje družinu razbojnika, i da mogu da uđem ako se vratim udovici i budem ugledan. Pa sam se vratio.

Udovica je plakala nada mnom, i zvala me jadnim izgubljenim jagnjetom, i opet me utrpala u ono novo odelo, i nisam mogao ništa nego da se znojim i znojim, i da se osećam sav ukočen. Kad sedneš za sto, nisi smeo odmah da jedeš, nego si morao da čekaš da udovica obori glavu i malo progunđa nad jelom. Njena sestra, gospođica Votson, prilično mršava stara frajla, s naočarima, navalila je na mene s bukvarom. Rekla je da sve što čovek ima da radi na dobrom mestu jeste da ide unaokolo ceo dan s harfom i peva, u vekove vekova. Pa nisam mnogo mario za to. Pitao sam je da l' misli da će Tom Sojer da ide tamo, a ona je rekla ni u ludilu. Bilo mi je drago zbog toga, jer sam hteo da budemo zajedno on i ja.

Tomova družina se sastajala u jednoj pećini i zakleli smo se krvlju, i Tom je čitao iz svojih knjiga o pljačkanju i ubijanju i držanju ljudi za otkup, mada niko od nas nije znao šta je otkup. Igrali smo se razbojnika mesec dana, i nikog nismo opljačkali osim jednog izleta nedeljne škole, za koji je Tom rekao da je karavan Arapa i slonova; ja nisam video nikakve dijamante ni kamile, i rekao bih da je to imalo sve znake nedeljne škole. Onda sam dao ostavku.

Onda sam jednog jutra video tragove u snegu kod prelaza preko ograde, a na levoj peti od čizme bio je krst napravljen od velikih eksera, da tera đavola. Ćale se vratio. Otišao sam pravo kod sudije Tačera i naterao ga da uzme moje pare za ništa — „za protivnaknadu“ — da ćale ne može da ih dobije.

Ćale je imao skoro pedeset godina, i izgledao je tako. Kosa mu je bila duga i zamršena i masna, a lice mu je, tamo gde se videlo, bilo belo — ne belo kao kod drugih ljudi, nego belo da ti se smuči, belo kao krastava žaba, belo kao riblji trbuh. Sedeo je u mojoj sobi kad sam došao kući i rekao da se ja gospodim, idem u školu i učim da čitam, i da će on mene da nauči da se pravim važan pred rođenim ocem. Hteo je moje pare, a kad nije mogao da ih dobije, išao je na sud zbog toga, i napio se, i novi sudija ga je odveo kući i oprao ga, a on je plakao i rekao da je okrenuo novi list; a te noći je trampio svoj novi kaput za bokal najgore rakije i napio se ko čep i pao s trema i slomio ruku na dva mesta.

Počeo je da se mota oko udovičine kuće, a ona je rekla da će napraviti frku ako ne prestane; pa me je jednog dana uhvatio i odveo uz reku oko tri milje u čamcu, i prešao na obalu Ilinoja, gde je bilo šumovito i nije bilo nikakvih kuća osim jedne stare brvnare, i držao me tamo. Bilo je to nekako lenjo i veselo, ležiš udobno ceo dan, pušiš i pecaš, i nema knjiga ni učenja. Ali ćale je počeo previše da se služi svojim hikorijevim prutom, i odlazio je i zaključavao me danima, a kad bi se napio, besneo bi na vladu. Jednom je dobio delirijum tremens i jurio me oko brvnare s nožem na sklapanje, zovući me Anđelom smrti. Onda sam znao da moram da zbrišem.

Našao sam jednu staru testeru, i istesterisao rupu u brvnima iza stola. Kad je ćale otišao u grad, završio sam je, i izneo iz brvnare sve što je nešto vredelo — brašno, slaninu, lonče za kafu, pušku — i natovario sve u jedan kanu koji sam našao kako pluta. Onda sam uzeo sekiru i razbio vrata, i ubio jednu divlju svinju, i vukao je i razmazao joj krv po zemlji, i iščupao malo moje kose i zalepio je na sekiru, i odvukao džak kamenja do reke da izgleda kao da je neko telo vučeno tuda; i probušio sam džak s brašnom da trag vodi do jedne bare. Mislili bi da su me ubili razbojnici. Onda sam noću veslao nizvodno do ostrva Džekson.

Reka je izgledala široka milje i milje. Mesec je bio tako svetao da sam mogao da prebrojim plutajuća debla što su klizila, crna i mirna, stotinama jardi od obale. Sve je bilo mrtvo tiho, i izgledalo je kasno, i mirisalo je kasno. Znate na šta mislim — ja ne znam reči kojima bih to rekao.