Prvi deo: Salon

Andre Marijol bio je čovek koji nikada ništa nije uradio. Bio je dovoljno bogat da mu nije bilo potrebno; bio je dovoljno nadaren da je mogao uraditi gotovo sve — imao je malo talenta za muziku, malo za slikarstvo, malo za pisanje, i mnogo ukusa — a ništa od toga nije uradio, jer nije hteo da bude drugorazredan, i jer ga ništa nikada nije potpuno obuzelo. Bilo mu je skoro četrdeset, bio je malo stidljiv, malo ponosan, usamljen, osetljiv, veoma omiljen kod onih nekoliko koji su ga poznavali; živeo je sam u jednom prijatnom stanu u Parizu sa svojim starim slugom, i čitao, i svirao violinu, i gledao slike, i sanjario.

Jednog dana ga je njegov prijatelj Masival, kompozitor, nagovorio da dođe u salon gospođe Mišel de Burn.

Svi u izvesnom Parizu pričali su o gospođi de Burn. Bila je mlada — još nije imala trideset — udovica; bila je udata za čoveka koji ju je učinio veoma nesrećnom, hladnog, tiranskog, ljubomornog čoveka koji je s njom, u njihovih nekoliko zajedničkih godina, postupao kao sa svojinom; i otkad je on umro, zaklela se da nikada više neće nikome pripadati. Bila je divna: vitka, otmena, plava, jasne, podrugljive inteligencije i s darom da sluša zbog koga je svaki muškarac osećao da ga razumeju. Živela je s ocem, ljubaznim starim gospodinom, i držala salon u kome je okupljala najsjajnije ljude koje je mogla da nađe — pisce, muzičare, slikare, vajare, nekoliko pomodnih ljudi — i skupljala ih, i igrala se njima, i puštala svakog od njih da veruje da joj je možda malo bliži od ostalih. Svaki od njih bio je pomalo zaljubljen u nju. Nijedan od njih nikada nije dobio više od njenog osmeha.

Među njima su bili jedan slavni romanopisac, Gaston de Lamart, koji ju je proučavao kao građu za svoje knjige i govorio da je ona tip moderne žene — žene koja hoće da bude voljena, a ne voli; Masival, muzičar, koji joj je svirao; jedan veliki vajar; jedan grof, jedan baron, nekoliko mladića; i njena jedina suparnica, koju je držala uz sebe da bi bolje odudarala.

Marijola su primili s dražesnom pažnjom; čula je za njega, i htela ga je, kao što je htela svakog novog i zanimljivog muškarca. Zamolila ga je da ponovo dođe. Ponovo je došao. I za nekoliko nedelja, a da to nije nameravao, bio je zaljubljen u nju — potpuno, kao što nikada nije bio zaljubljen ni u šta; on, koji se nikada ničemu nije predao, predao se njoj.

Ona je to videla, i bilo joj je drago; i privlačila ga je, s veštinom duge vežbe — pogledom, poverenjem, rečju koja kao da je bila namenjena samo njemu. A onda, kad ga je imala, držala ga je na odstojanju, kao ostale: ljubazna, razonođena, malo zadirkujuća, nikada sasvim nadohvat ruke. Patio je, i nije mogao da se kloni.

Najzad joj je rekao da je voli. Nije se uvredila; nasmešila se, i rekla da joj je on veoma drag, i da ne sme da pokvari njihovo prijateljstvo. Otišao je u očajanju, i odlučio da se ne vrati, i vratio se.

Leti je otišla na obalu Normandije, a on je pošao za njom. Otišli su zajedno, s prijateljima, na izlet do Mon Sen Mišela — velike opatije na steni, koja se diže iz ogromnih peščanih sprudova i plima; i tamo, na bedemima, uveče, dok je more nadiralo preko zaliva, nešto je u njoj popustilo — radoznalost, ili trenutna nežnost, ili jednostavno lepota mesta — i pustila ga je da je uzme u naručje. Te noći, u Avranšu, u malom hotelu, postala je njegova.

Pojedinosti izleta na Mon Sen Mišel date su ovde u suštini; tačno mesto scene u kojoj gospođa de Burn popušta može se malo razlikovati od romana.