Ložač (Prva glava)

Karl Rosman imao je šesnaest godina; siromašni roditelji poslali su ga u Ameriku jer ga je jedna služavka zavela i rodila mu dete. Dok je njegov brod, već usporavajući, ulazio u njujoršku luku, ugledao je Kip slobode, koji je već dugo posmatrao, kao u sunčevoj svetlosti koja je iznenada postala jača. Njena ruka s mačem pružala se uvis kao da je tek podignuta, a slobodan vazduh duvao je oko nje.

„Kako visoko!“, rekao je sebi; i, još ne misleći na iskrcavanje, pustio je da ga bujica nosača koja se gurala pored njega polako odnese do ograde.

Jedan mladić koga je upoznao na putovanju podsetio ga je da se iskrcavaju; Karl je, smešeći se, zabacio kovčeg na rame — i setio se da je kišobran ostavio dole. Zamolio je mladića da mu načas pričuva kovčeg, i otrčao dole. Zalutao je u hodnicima i stepeništima ogromnog broda; i najzad zakucao na jedna mala vrata, i našao se u jednoj sićušnoj kabini s jednim krupnim čovekom u njoj, koji je ležao na ležaju: ložačem.

Ložač je bio Nemac, i bio je ljut. Godinama je radio na brodu, a sad se prema njemu nepravedno ponašao drugi mašinista, jedan Rumun po imenu Šubal, koji je favorizovao strance na brodu i progonio nemačke ložače; hteo je da se žali, a niko nije hteo da ga sasluša. Karl je seo na njegov ležaj i slušao. Bio je ganut; i zaboravio je svoj kišobran, i svoj kovčeg. Odlučio je da ložač mora odneti svoju žalbu pravo kapetanu, i da će on, Karl, ići s njim i pomoći mu.

I Karl je, sedeći na ležaju u maloj kabini, gledajući ložačeve velike pesnice i njegovo nesrećno lice, osećao da je u njemu našao neku vrstu prijatelja, i da je on, Karl, jedina osoba na celom brodu koja će mu pomoći. Zaboravio je da je on putnik a ložač ložač; zaboravio je da on sam silazi na obalu u stranu zemlju s ničim osim jednog kovčega. Bio je pun osećanja za pravdu.

Popeli su se u kapetanovu kancelariju, lepu sobu s prozorima koji su gledali na luku, gde su prolazili brodovi svih veličina, i jurili mali čamci, a grad se dizao iza, sa svojim bezbrojnim prozorima. Tamo su bili službenici, s papirima, i kapetan, u uniformi, i jedan gospodin u civilnom odelu sa štapom od bambusa. Ložač je počeo da govori, i zbunio se, i žalio se na sve odjednom, a oficiri su postali nestrpljivi; poslali su po samog Šubala, i on je ušao, miran, sa svojim svedocima, i izgledao kao da je u pravu. Karl je pokušavao da pomogne ložaču, da njegov slučaj dovede u red; uzbudio se; rečito je govorio o pravdi; uzeo je ložača za ruku.

Onda je gospodin sa štapom od bambusa pitao Karla kako se zove. „Karl Rosman“, rekao je Karl. „Onda“, rekao je gospodin, „ja sam tvoj ujak Jakob, brat tvoje majke.“ Bio je to senator Edvard Jakob, bogat i moćan čovek u Americi. Dobio je pismo od služavke, Johane Brumer, u kome mu je pisala o Karlu, i detetu, i brodu; i došao je da ga dočeka. Ispričao je celu priču oficirima, smejući se, na Karlovu sramotu. Kapetan je čestitao Karlu; svi su mu čestitali; a ujak ga je uzeo pod ruku da siđu na obalu u kapetanovom sopstvenom čamcu.

Karl se okrenuo natrag ložaču. „Morate da se branite“, rekao je. „Morate im reći istinu.“ Ali ložač ga je samo gledao, i kao da više nije razumeo šta mu Karl govori; a Karl mu je poljubio ruku, i plakao, i odveli su ga. U čamcu, veslajući ka kopnu, Karl je gledao gore u brod i kapetanove prozore, i pitao se da li će mu ujak ikada zameniti ložača. A ujak je sedeo i gledao veslače, a talasi su ljuljali čamac.