Prvi čin: Poslanstvo (scene 1–4)

Rasinov predgovor

Vergilije, u trećoj knjizi Eneide — govori Enej:

Plovimo uz obale Epira, ulazimo u luku Haonije i penjemo se do visokog grada Butrota... Tamo je, u gaju pred gradom, pored lažnog Simoenta, Andromaha prinosila godišnje darove mrtvima i dozivala Hektorovu senku na prazan grob od zelenog busena koji mu je podigla, s dva oltara, povodom za suze... Spustila je oči i progovorila tihim glasom: „O najsrećnija od svih, devičanska kćeri Prijamova, kojoj je naređeno da umre na neprijateljskom grobu pod visokim zidinama Troje! Ona nije podnela bacanje kocke, niti je, kao robinja, dotakla postelju pobedničkog gospodara. A ja, odvedena preko tuđih mora posle požara mog grada, podnosila sam oholost Ahilovog sina i njegovu drsku mladost, i rađala u ropstvu. Zatim je on otišao za Ledinom unukom Hermionom i za spartanskim brakom... Ali Orest, raspaljen velikom ljubavlju prema otetoj nevesti i gonjen Furijama svojih zločina, iznenadio ga je nespremnog i oborio ga pred očevim oltarima.“

Ovde je, u nekoliko stihova, ceo predmet ove tragedije: mesto radnje, ono što se tamo zbiva, četiri glavna lica, pa čak i njihove naravi — osim Hermionine, čija su ljubomora i strasti dovoljno ocrtane u Euripidovoj „Andromahi“.

To je gotovo jedino što pozajmljujem od tog pisca. Jer iako moja tragedija nosi isto ime kao njegova, predmet je sasvim drugačiji. Kod Euripida Andromaha strepi za život Molosa, sina koga je imala s Pirom, i koga Hermiona hoće da pogubi zajedno s majkom. Ovde nema ni pomena o Molosu. Andromaha ne zna za drugog muža osim Hektora, ni za drugog sina osim Astijanaksa. Verovao sam da se time saobražavam predstavi koju danas imamo o toj kneginji. Većina onih koji su čuli za Andromahu znaju je samo kao Hektorovu udovicu i Astijanaksovu majku. Ne misli se da bi trebalo da voli drugog muža, ili drugog sina; i sumnjam da bi njene suze ostavile na duše mojih gledalaca utisak koji su ostavile da su tekle za nekim drugim sinom osim onog koga je imala s Hektorom.

Istina je da sam morao da pustim Astijanaksa da poživi nešto duže nego što je poživeo. Ali pišem u zemlji u kojoj ta sloboda ne bi mogla biti loše primljena; jer, da ne govorim o Ronsaru, koji je upravo tog Astijanaksa izabrao za junaka svoje „Franćijade“, ko ne zna da se za naše stare kraljeve govorilo da potiču od ovog Hektorovog sina, i da mu naše stare hronike spasavaju život posle pustošenja njegove zemlje?

Neki su se žalili da je Pir suviše nasilan, suviše surov prema zarobljenici koju voli, i da je trebalo da ga ublažim. Priznajem da se ne miri s voljom svoje drage, i da je Seladon bolje od njega znao kako se savršeno voli. Ali šta da radim? Pir nije čitao naše romane. Bio je po prirodi nasilan; a nisu svi junaci stvoreni da budu Seladoni. Aristotel, daleko od toga da od nas traži savršene junake, hoće da tragični likovi — čija nesreća čini katastrofu tragedije — ne budu ni sasvim dobri ni sasvim rđavi. Treba da imaju srednju dobrotu, vrlinu sposobnu za slabost, i da padnu u nesreću nekom greškom zbog koje ih žalimo, a ne mrzimo.

Lica

ANDROMAHA, Hektorova udovica, Pirova zarobljenica. PIR, Ahilov sin, kralj Epira. OREST, Agamemnonov sin. HERMIONA, Jelenina kći, Pirova verenica. PILAD, Orestov prijatelj. KLEONA, Hermionina poverenica. KEFISA, Andromahina poverenica. FENIKS, Ahilov, a potom Pirov vaspitač. Orestova pratnja.

Radnja se odigrava u Butrotu, gradu u Epiru, u jednoj dvorani Pirove palate.

Scena 1

OREST, PILAD.

OREST. Da — kad već nalazim tako vernog druga, Moja sudbina sprema se da promeni lice; Njen gnev kao da već počinje da jenjava, Kad nas je dvojicu ponovo spojila. Ko bi rekao da će ova obala, koje sam se bojao, Najpre Pilada pokazati Orestovim očima? Da ću te, izgubljenog pola godine, naći ovde, Na Pirovom dvoru?

PILAD. Zahvaljujem bogovima, Što su me tako dugo odvraćali sa svakog puta Koji je vodio u Grčku, od onog nesrećnog dana Kad nas je, kraj Epira, razdvojila oluja. Koliko sam suza prolio! Koliko puta Strepeo za tebe od novih opasnosti, jer sam znao Za onu mračnu tugu u kojoj ti je duša bila zakopana. Bojao sam se da će ti bogovi, iz sažaljenja, dati Smrt koju si uvek tražio. Ali sad te vidim, I — ako smem da kažem — srećnija sudbina Kao da te je dovela u Epir. Šta Te je ovamo dovelo?

OREST. Ko zna sudbinu koja me vodi? Ljubav prema jednoj okrutnoj ženi dovodi me ovamo. Ali ko može da kaže šta mi je ona namenila, I da li dolazim da tražim život ili smrt?

PILAD. Zar ti je duša još toliko robinja ljubavi? Mislio sam da si izlečen.

OREST. Video si moje muke. Video si Hermionu, obećanje njenog oca Dato Piru, Piru koji je osvetio Grke pod Trojom; video si me kako odlazim u tuzi, I vučem svoje okove od mora do mora, i tražim Zaborav, i sažaljenje u preziru. Mislio sam da sam slobodan. Govorio sam sebi: „Ona me prezire; neka ide.“ Vratio sam se kući, I zatekao okupljene sve grčke kneževe. Bojali su se: Pir, čuli su, skriva Hektorovog poslednjeg sina — Astijanaksa, za koga Se mislilo da ga je Odisej pogubio, a koga je majka Spasla podmetnuvši drugo dete. Hteli su poslanika u Epir, Da zatraži dečaka. Molio sam da to budem ja. Govorio sam sebi da je to radi Grčke. Lagao sam. Došao sam da je vidim. Video sam koliko je uzaludna Bila sva moja borba: volim je, kao i pre.

PILAD. Onda da ti kažem kako stvari stoje. Pir Voli svoju zarobljenicu — voli Andromahu, Hektorovu udovicu, koja mu uzvraća samo Mržnjom. On iz dana u dan odlaže svoje venčanje; Sto puta je spreman da položi Krunu pred nju; zatim, u gnevu, preti Da će joj ubiti sina. Hermiona u međuvremenu, Zapostavljena, krije svoju sramotu i plače. Naziva ga Nevernim, i spremna je da mu sve oprosti. Otišla bi kući već sutra, verujem — Kad bi neko došao po nju.

OREST. Onda ću tražiti Hektorovog sina. Nadam se da će kralj odbiti. Tada ću imati razlog; i odvešću Hermionu. Predajem se slepo sudbini Koja me vuče. Voleću; odvešću Ženu koju obožavam — ili ću umreti.

PILAD. Onda obavi poslanstvo. Kralj dolazi. Navali na njega. I odbio on ili ne, Reci mu da si joj rod; vidi Hermionu.

Scena 2

PIR, OREST, PILAD, FENIKS.

OREST. Pre nego što vam Grci progovore mojim glasom, Dozvolite mi da izjavim koliko mi je drago da vidim Ahilovog sina, osvajača Troje. Delima vašeg oca ravna su vaša: Hektor je pao od njega, a Troja od vas. Ali ono što Ahilov sin nikada ne bi učinio — Vi štitite poslednji ostatak te Troje; Puštate da vaše sažaljenje spase Hektorovog sina. Zar zaboravljate ko je bio Hektor? Grci Se sećaju: kako je palio naše brodove, Koliko ga udovica oplakuje, koliko je sinova Zbog njega ostalo bez oca. I zar sin Neće jednog dana učiniti što i otac? Doći će, S trojanskim jedrima, da ponovo pali naše brodove. Preduhitrite njihov strah; uništite zmijsko leglo Dok je još u kolevci. Predajte ga. Grčka to traži, i Grčka će postići svoje — Ili će na Epir okrenuti sav rat Koji ste nekad s njom vodili.

PIR. Grčka se suviše uznemirava Zbog tako male stvari. Mislio sam da su njene brige Teže; mislio sam da, šaljući mi Agamemnonovog sina, ima nešto Veličanstvenije da traži. Ko bi rekao da tako veliki Narod, posle takvog uspeha, kuje Smrt jednog deteta? A kome treba Da ga predam? Ko ima pravo na njega? Kad je Troja zauzeta, svi zarobljenici Podeljeni su kockom. Hekaba je pala Odiseju, Kasandra vašem ocu: jesam li ja pitao Šta rade sa svojim robinjama? A Andromaha I njen sin pripali su meni. Činiću s njima Šta mi je volja. Troja je sad pepeo; Njene kule, nekad tako ponosne, pale su; Njeni zidovi su pustinja. Ne mogu da shvatim Zašto bi se Grčka bojala da bi je jedno dete ikada obnovilo. Ako je Hektorov sin trebalo da bude ubijen, trebalo je Da to bude one noći, kad su nas, u opljačkanom gradu, Pobeda i tama, surovije od nas, Gonile da ubijamo ne gledajući koga. Tada je moj bes možda mogao da padne na dete; Te noći nisam bio milostiv; ali sada, Hladne krvi, kad je svaki bes iščileo, Zar da ga predam na klanje? Ne. Neka Grčka traži plen drugde. Epir Spašće ono što Troja nije mogla.

OREST. Gospodaru, znate Kakvom je prevarom lažni Astijanaks Odveden u smrt umesto Hektorovog sina. Ne goni Grčka Trojanca, nego Hektora, Njega ona progoni.

PIR. Onda ću ga spasti — Da; i to je moj ponos. Neka zarate; Neka Grčka izlije sve svoje vojske na Epir. Pokazaću im da sam Ahilov sin i da umem Da branim ono što je moje. U međuvremenu, možete videti Jeleninu kćer; znam za vezu krvi Koja vas spaja. Posle toga vas ovde Više ne zadržavam. Recite Grcima da sam odbio.

Scena 3

PIR, FENIKS.

FENIKS. Šaljete ga njegovoj dragoj?

PIR. Kaže se Da ju je nekad voleo.

FENIKS. A ako se ta ljubav probudi? Ako on vrati svoje srce, a ona svoje?

PIR. Onda neka se vole, Feniks! Neka odu zajedno; Neka se ona vrati u Spartu. Sve naše luke Otvorene su za njih oboje. Koliko bi mi briga Uštedela! — Ali evo Andromahe.

Scena 4

PIR, ANDROMAHA, KEFISA.

PIR. Jeste li mene tražili, gospo? Smem li Da gajim tako slatku nadu?

ANDROMAHA. Gospodaru, Išla sam tamo gde čuvaju mog sina. Pošto mi dozvoljavate da jednom dnevno vidim Sve što mi je ostalo od Hektora i od Troje, Išla sam da malo plačem s njim. Danas ga još nisam držala u naručju.

PIR. Ah, gospo, Grci će vam, ako verujem njihovim strahovima, Dati drugi povod za suze.

ANDROMAHA. Kakav je strah Pao na njihova srca? Je li vam neki Trojanac Umakao?

PIR. Njihova mržnja prema Hektoru Nije ugašena; boje se njegovog sina.

ANDROMAHA. Deteta! Dostojan predmet za njihov strah! Jadno dete, Koje još ne zna da mu je Pir gospodar, A da je ono Hektorov sin!

PIR. Takvo kakvo je, Grci traže njegovu smrt. Agamemnonov sin Došao je da je zahteva.

ANDROMAHA. I zar ćete izreći presudu Tako surovu? Je li to zbog mene? Je li to Zato što je moj sin?

PIR. Odbio sam. Prete ratom. Pa, neka dođu; boriću se s njima Da sačuvam vašeg sina, i neću štedeti Sopstvenu krv. Ali recite mi, u tom ratu — Zar ćete mi uskratiti i jedan jedini pogled? Omrznut od Grčke, opkoljen sa svih strana, Zar moram da se borim i s vašom okrutnošću? Nudim vam svoju ruku. Smem li da se nadam Da ćete uzeti i srce koje ide s njom? Boriću se za vas. Mogu li bar da vas ubrojim Među prijatelje, a ne među neprijatelje?

ANDROMAHA. Gospodaru, šta to činite? Šta će reći Grčka? Zar tako veliko srce mora pokazati toliko slabosti? Zar hoćete da ova velikodušna namera Prođe kao strast jednog ljubavnika? Zarobljenica, uvek tužna, teret samoj sebi — Kako možete želeti da vas Andromaha voli? Kakve čari imaju oči koje ste osudili na plač? Ne, ne; poštujte bedu jedne neprijateljice; Spasite nesrećne; vratite sina majci; Borite se protiv sto naroda da ga odbranite — Ne tražeći moje srce kao cenu za to. Zaštitite ga, ako morate, protiv moje volje. To je ono što je dostojno Ahilovog sina.

PIR. Zar vašem gnevu nikad neće biti kraja? Može li se mrzeti Bez kraja, i kažnjavati bez kraja? Učinio sam zlo, znam: Frigija je crvena Od krvi koju je moja ruka prolila. Ali kako su mi vaše oči Naplatile za to! Kako su vas surovo Osvetile! Trpim sva zla Koja sam naneo Troji: pobeđen, okovan, Izjeden kajanjem, spaljen s više vatri Nego što sam ih ikad tamo zapalio. Toliko briga, Toliko suza, toliko nemirnih čežnji — ah! Jesam li ja ikad bio tako surov kao vi sada? Dovoljno smo jedno drugom naneli patnje. Naši zajednički neprijatelji trebalo bi sad da nas spoje. Samo mi recite da se nadam: vratiću vam Sina; biću mu otac; naučiću ga Da osveti Trojance; sam ću otići Da kaznim Grke za vaše i moje nepravde. Jedan vaš pogled, i mogu sve da učinim. Vaš Ilion može ponovo da se digne iz pepela, I ja mogu da krunišem vašeg sina u njegovim zidinama.

ANDROMAHA. Gospodaru, takva veličina nas više ne dotiče. Obećavala sam mu je dok mu je otac bio živ. Ne, nikad nas više nećete videti, svete zidine Koje moj Hektor nije mogao da spase! Nesrećni žele Manje od toga. Izgnanstvo je ono što tražim. Pustite me da odem daleko od Grčke, i od vas, I da sakrijem sina; a ja ću oplakivati muža. Vaša ljubav podiže previše mržnje protiv nas. Vratite se, vratite se Jeleninoj kćeri.

PIR. Kako mogu? Mučite me! Kako da dam Srce koje vi držite, i za koje ona zna da ga vi držite? Došla je ovamo da vlada mojim srcem; Sudbina vas je obe dovela ovamo; vas, da nosite okove; Nju, da ih daje. A ipak, šta sam ja učinio Da joj ugodim? Ovde sve govori suprotno: Njene čari su prezrene; vaše su svemoćne. Ona bi bila kraljica; vi, zarobljenica, vladate.

ANDROMAHA. A zašto ne bi bila voljena? Šta je učinila? Zar bi se ona sećala svih vaših usluga Protiv sebe? Zar bi se Troja i Hektor dizali Protiv nje u vašoj duši? Zar bi ona dugovala svoju ljubav Mrtvom mužu? I kakvom mužu! Ah, Surova uspomeno! Samo je njegova smrt Učinila vašeg oca besmrtnim; on svoju slavu duguje Hektorovoj krvi; a vi ste, obojica, poznati Samo po mojim suzama.

PIR. Dobro, gospo, dobro — Moram da vas poslušam; moram da vas zaboravim; Ili bolje, da vas mrzim. Da, moja ljubav je otišla Predaleko da bi se sad zaustavila na ravnodušnosti. Dobro razmislite: od ovog trenutka, Ako moje srce ne može da vas voli sa strašću, Mrzeće vas s besom. U svom pravednom gnevu Neću ništa poštedeti. Sin će odgovarati Za majčin prezir. Grčka ga traži; a ja Nisam dužan da spasavam nezahvalne.

ANDROMAHA. Jao! Onda će umreti. Nema drugu odbranu Osim majčinih suza i sopstvene nevinosti. A možda će, u stanju u kome sam, njegova smrt Ubrzati kraj svih mojih jada. Produžavala sam svoj život i bedu Zbog njega; ali na kraju ću otići Da nađem njegovog oca. Tako ćete nas, gospodaru, troje Vi sjediniti —

PIR. Idite, gospo, Idite da vidite sina. Možda će, kad ga vidite, Vaša ljubav biti manje spremna na okrutnost. Vratiću se da saznam čemu da se nadamo. Poljubite ga sto puta; mislite, dok ga držite, Da možete da ga spasete. Idite — i zapamtite Da moram imati vaš odgovor, ili njegov život.