Stanica (Prvi deo)

Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

U kući Oblonskih sve je bilo ispreturano. Žena je otkrila da muž ima vezu s jednom Francuskinjom koja im je bila guvernanta, i objavila mužu da ne može dalje da živi s njim u istoj kući. To je trajalo već tri dana, i ne samo muž i žena nego i svi članovi njihove porodice i ukućani bolno su to osećali.

Trećeg dana knez Stepan Arkadjevič Oblonski — Stiva, kako su ga zvali u društvu — probudio se u svoje uobičajeno vreme, u osam sati, ne u ženinoj spavaćoj sobi nego na kožnoj sofi u svojoj radnoj sobi. Protegao je svoje lepo, dobro uhranjeno telo, i nasmešio se, setivši se jednog prijatnog sna o malim bokalima koji su ujedno bili i žene; a onda se setio zašto spava u radnoj sobi, i osmeh je nestao. Setio se trenutka kada je žena ušla držeći nesrećnu ceduljicu, a on se, umesto da se naljuti ili da poriče ili da moli za oproštaj, nasmešio svojim uobičajenim, dobroćudnim, glupim osmehom. Taj osmeh nije mogao sebi da oprosti.

Bio je iskren čovek. Nije mogao da se pravi da se kaje što je bio neveran ženi — ženi od trideset tri godine, iscrpljenoj rađanjem sedmoro dece, od kojih je petoro bilo živo — kada je on, sa trideset četiri, bio lep, zaljubljive naravi i još mlad. Žalio je samo što to nije bolje sakrio. A ceo problem bio je više nego što je mogao da reši. Zato je učinio ono što je uvek činio s nerešivim pitanjima: zaboravio je na to u poslovima dana. Popio je kafu, pročitao svoje liberalne novine — liberalne ne zato što je o tome razmišljao, nego zato što je većina njegovog kruga imala ta shvatanja — i otišao u svoju kancelariju, gde je bio predsednik jednog državnog nadleštva u Moskvi, i gde su ga svi voleli, jer je bio dobroćudan i blag i potpuno ravnodušan prema onome što radi, i zato nikada nije grešio.

Njegova žena, Darja Aleksandrovna — Doli — sedela je u svojoj sobi među otvorenim fiokama, praveći se da se pakuje, govoreći sebi da će s decom otići majci, i znajući da neće. Volela ga je; još ga je volela; i bila je ponižena.

Tog jutra u Stivinu kancelariju došao je jedan prijatelj sa sela: Konstantin Dmitrič Levin, snažan, širokih ramena, stidljiv čovek od trideset dve godine, koji je živeo na svom imanju i sam ga obrađivao, i prezirao grad i sve u njemu. Došao je u Moskvu s jednim ciljem: da zaprosi Dolinu najmlađu sestru, kneginjicu Kiti Ščerbacku, koja je imala osamnaest godina. Voleo je celu porodicu Ščerbackih još od studentskih dana, kada je ulazio i izlazio iz njihove kuće; a sada je voleo Kiti, i verovao da ona nikada ne bi mogla mariti za njega — za njega, nespretnog, običnog čoveka koji ništa drugo ne radi osim što drži stoku i lovi šljuke.

Stiva mu je rekao da će Kiti naći na klizalištu u Zoološkom vrtu. Levin je otišao. Prepoznao ju je odmah u gomili, kao što se prepoznaje ruža među koprivama; sve je bilo osvetljeno njome. Klizala je, pomalo nesigurno, smešeći se, sa svojom malom glavom u krznenoj kapici. Sišao je na led i klizao s njom, a ona je bila prijateljski raspoložena i ljubazna, a oči su joj bile otvorene i bistre; i on je otišao srećan, a zatim nesrećan, jer nije mogao da razazna da li njena ljubaznost išta znači.

Ručao je sa Stivom u „Angliji“, gde je Stiva naručio ostrige i iverak i šabli sa zadovoljstvom znalca, a Levin, koji je mrzeo takve ručkove, u mislima je jeo čorbu od kupusa. Stiva mu je rekao da ima svake nade — tako misli i sama Doli. Ali postoji suparnik: grof Aleksej Kirilovič Vronski, konjički oficir, bogat, lep, sjajan mladić petrogradskog društva, koji je ukazivao pažnju Kiti. A onda je Stiva, uz vino, priznao sopstvenu nevolju s Doli: „Šta da se radi? Žena ti stari, a ti si pun života.“

Te večeri Levin je otišao kod Ščerbackih i našao Kiti samu u salonu. Nije znao kako je to rekao, ali rekao je: „Hteo sam da kažem — namerno sam došao — da mi budete žena!“ Teško je disala, ne gledajući ga. Osećala je zanos. Duša joj je bila preplavljena srećom. Ali onda se setila Vronskog. Podigla je svoje bistre, iskrene oči, i, videvši njegovo očajno lice, odgovorila žurno: „To ne može biti — oprostite mi.“

Vronski je ušao malo kasnije, a Levin je, stojeći uz zid, video lepog, mirnog oficira s kratko podšišanom crnom kosom i belim, ravnim zubima, video kako ga Kiti gleda, i razumeo. Otišao je. Vronski nije nameravao da se oženi Kiti; nikada o tome nije ni pomislio. Uživao je u njenom divljenju i bio očaran njome, kao što se čovek očara prijatnom pesmom, i nije imao pojma da njegovo ponašanje ima ime — da je to udvaranje devojci bez namere da se njome oženi, jedan od onih zlih postupaka uobičajenih među sjajnim mladićima kakav je bio on.

Sledećeg jutra Vronski je otišao na stanicu petrogradske železnice da dočeka majku, koja je stizala brzim vozom. Tamo je sreo Stivu Oblonskog, koji je dočekivao svoju sestru, Anu Arkadjevnu Karenjinu, koja je dolazila iz Petrograda da pomiri njega i njegovu ženu.

Vronski je ušao u vagon kod majke. Na vratima se sklonio da propusti jednu damu. Izvežbanim okom svetskog čoveka odmah je video da ona pripada najboljem društvu. Izvinio se, i hteo da ide dalje, ali osetio je da mora još jednom da je pogleda — ne zato što je bila vrlo lepa, nego zato što je u izrazu njenog ljupkog lica, dok je prolazila sasvim blizu njega, bilo nečeg naročito milog i nežnog. Kada se osvrnuo, i ona je okrenula glavu. Njene sjajne sive oči, koje su izgledale tamne zbog gustih trepavica, zadržale su se s prijateljskom pažnjom na njegovom licu, kao da ga prepoznaje, a zatim se okrenule ka gomili koja je prolazila. U tom kratkom pogledu Vronski je stigao da primeti obuzdanu živost koja joj je igrala na licu i lepršala između njenih blistavih očiju i jedva primetnog osmeha koji joj je krivio crvene usne. Kao da joj je priroda bila toliko prepuna nečega da se to, protiv njene volje, pokazivalo čas u blesku njenih očiju, čas u njenom osmehu. Namerno je prigušila svetlost u očima, ali ona je, protiv njene volje, sijala u jedva primetnom osmehu.

Bila je to Ana Karenjina, i putovala je iz Petrograda u istom kupeu s njegovom majkom, koja ih je upoznala. Ana i stara grofica pričale su celim putem, Ana o svom sinu od osam godina a starica o svom.

Dok su izlazili na peron, nastala je gužva. Jedan čuvar, pijan ili umotan od mraza, nije čuo voz koji se vraćao manevrišući, i bio je zgnječen pod točkovima. Ljudi su protrčavali pored njih; pričalo se o njegovoj ženi i deci. „Zar se ne može ništa učiniti za nju?“, rekla je Ana, uznemirena. Vronski ju je pogledao, i vratio se, i dao dvesta rubalja za udovicu. Ana je to videla, i uznemirilo ju je to što je učinjeno zbog nje. U kočiji su joj usne drhtale. „To je loš znak“, rekla je.

Ana je otišla Doli. Nije joj držala predavanje niti opravdavala brata. Slušala je, i plakala s njom, i rekla joj da se Stiva stidi, da je slab ali da je voli; i podsetila ju je na njihovu decu i na ljubav koju je imala prema njemu. I do večeri muž i žena su se pomirili, a Stiva je zvao Doli „draga moja“ i tražio čaj u salonu.

Kiti je odmah obožavala Anu. Ana je trebalo da ide na veliki bal te nedelje, a Kiti ju je molila da obuče jorgovan boju. „Zašto, želite da obučem jorgovan?“ Kiti je bila sigurna da će je Vronski na balu zaprositi.

Na balu je Kiti imala haljinu od ružičastog tila preko ružičaste podhaljine, s crnom somotskom trakom oko vrata. Nikada nije izgledala tako ljupko. Ana je bila u crnom somotu, duboko izrezanom, s venecijanskom čipkom i vencem dan-i-noć u crnoj kosi; a Kiti, koja ju je zamišljala u jorgovanu, videla je da je njena čar upravo u tome što se uvek izdvajala od svoje haljine, što se na njoj haljina nikada nije primećivala. Kiti je prvi valcer igrala s Vronskim, i čekala mazurku, na kojoj će, bila je sigurna, sve biti odlučeno. Onda je videla Vronskog kako igra s Anom.

Videla je na Aninom licu blistavost uzbuđenja koju je Kiti tako dobro poznavala kod sebe, koja dolazi od opijenosti divljenjem; i videla je čije je to divljenje. Svaki put kada bi Vronski progovorio Ani, svetlost bi joj zasijala u očima, a osmeh sreće izvio usne. A Vronski — Kiti je to videla s užasom — imao je izraz smerne pokornosti i straha, kao pametan pas koji je nešto skrivio. Kiti je odbila petoricu gospode za mazurku, govoreći da je već obećala, i sedela je sama u očaju, i ceo bal postao je košmar. Ana je igrala mazurku s Vronskim. Nešto strašno i okrutno dogodilo se u njenoj čari.

Levin je u međuvremenu otišao da vidi svog starijeg brata Nikolaja, koji je proćerdao imetak i živeo u jednom jeftinom stanu sa ženom koju je izvukao iz javne kuće, Marjom Nikolajevnom. Nikolaj je bio mršav, kašljao je, imao je sušicu, bio ogorčen i podozriv i pun polulukih planova za jednu radničku zadrugu; a Levin je, sedeći s njim, osećao sažaljenje i ljubav, i nije mogao ništa da učini. Zatim je otišao kući na selo, na svoje imanje Pokrovskoje, svom psu i svojim kravama i knjigama, i rekao sebi da će prestati da misli o sreći i o braku, i da će živeti kao njegov otac i deda, pošteno i korisno.

Ana se vratila u Petrograd. U vozu je, pri svetlosti male lampe za čitanje, pokušala da čita jedan engleski roman i nije mogla, a mećava je udarala o prozor, i osećala se čudno, kao da je neko drugi. Na jednoj stanici gde je voz stao, izašla je na peron u mećavu, a jedan čovek u vojničkom šinjelu stao je pored nje i dotakao kapu. Bio je to Vronski.

„Nisam znala da putujete. Zašto putujete?“, rekla je.

„Zašto putujem?“, ponovio je, gledajući je pravo u oči. „Znate da sam pošao da bih bio tamo gde ste vi. Ne mogu drukčije.“

I u tom trenutku vetar, kao da je savladao sve prepreke, zasuo je sneg s krovova vagona i zazvečao nekim labavim komadom lima, a promukli pisak lokomotive zatutnjao je žalosno napred. Sva strahota mećave sada joj se činila još veličanstvenijom.

U Petrogradu ju je muž dočekao na peronu. Aleksej Aleksandrovič Karenjin bio je visoki činovnik, važan državnik, nekih dvadeset godina stariji od žene, suv, uspravan, hladan, častan čovek tankog, umornog glasa. „Bože moj! Zašto su mu uši postale takve?“, pomislila je, gledajući njegovu hladnu i otmenu pojavu, a naročito uši koje su joj se u tom trenutku učinile kao da podupiru obod njegovog okruglog šešira. A kada joj je kod kuće sin Serjoža potrčao u susret, i on je bio razočaranje: zamišljala ga je boljim nego što je bio. Zatim se postidela tih misli, i odbacila ih.