Prvi deo, prva knjiga: O moći saznanja

Predgovor

Učenje o poznavanju čoveka, sistematski izloženo — antropologija — može postojati ili u fiziološkom ili u pragmatičkom pogledu. Fiziološko poznavanje čoveka tiče se istraživanja onoga što priroda čini od čoveka; pragmatičko, istraživanja onoga što on kao slobodno delatno biće čini od sebe, ili može i treba da učini od sebe.

Najvažniji predmet na svetu na koji čovek može primeniti sva svoja stečena znanja i veštine jeste sam čovek, jer je on sam sebi krajnja svrha. Takva antropologija, posmatrana kao poznavanje sveta, koje mora doći posle našeg školovanja, zove se pragmatička.

U sva sredstva za proširivanje antropologije spada putovanje, ili bar čitanje putopisa. Ali najpre se mora steći poznavanje ljudi kod kuće, kroz društveno opštenje sa sugrađanima ili zemljacima.

U jednoj fusnoti Kant dodaje da se veliki grad, središte jednog kraljevstva, smešten na plovnoj reci, s univerzitetom i s trgovinom sa stranim zemljama — kao što je Kenigsberg na reci Pregel — može smatrati pogodnim mestom za proširivanje poznavanja i ljudi i sveta, gde se ono može steći i bez putovanja. Sam Kant se, kao što je poznato, nikada nije udaljio više od nekoliko desetina milja od Kenigsberga.

Ja

To što čovek u svojim predstavama može imati „ja“ uzdiže ga beskrajno iznad svih drugih živih bića na zemlji. Zbog toga je on osoba; i, na osnovu jedinstva svesti kroz sve promene koje mu se događaju, jedna te ista osoba — to jest, biće sasvim različito po rangu i dostojanstvu od stvari, kao što su nerazumne životinje, s kojima se može postupati kako se hoće.

Značajno je da dete koje već prilično dobro govori ipak počinje da govori pomoću „ja“ prilično kasno — možda godinu dana kasnije — a u međuvremenu govori o sebi u trećem licu („Karlo hoće da jede“). Kada počne da govori u prvom licu, kao da mu sine svetlost; i od tog dana nikada se više ne vraća svom ranijem načinu govora.

Od dana kada čovek počne da govori pomoću „ja“, on izvodi na videlo svoje voljeno ja gde god mu je dozvoljeno, i egoizam nezadrživo napreduje. Kant razlikuje tri vrste egoizma: logički, koji smatra nepotrebnim da svoj sud proverava razumom drugih; estetički, koji je zadovoljan sopstvenim ukusom; i moralni, koji sve svrhe ograničava na sebe. Egoizmu se može suprotstaviti samo pluralizam: način mišljenja u kome čovek ne posmatra sebe kao ceo svet, nego se smatra i ponaša kao puki građanin sveta.

Tamne predstave i čula

Polje naših čulnih opažaja i osećaja kojih nismo svesni — tamnih predstava — neizmerno je; jasne predstave, nasuprot tome, sadrže samo beskrajno malo tačaka ovog polja koje leže otvorene svesti. Kao da je na velikoj mapi našeg duha osvetljeno samo nekoliko mesta.

Kantovo zanimanje za nesvesno nagoveštava kasniju psihologiju.

Kant brani čulnost od optužbe da zbunjuje, obmanjuje i vlada razumom: čula ne zbunjuju — mi smo ti koji ne uspevamo da uredimo njihovo mnoštvo; ona ne zapovedaju — ona služe; ona ne obmanjuju — jer uopšte ne sude. Zabluda pripada samo razumu.

Razmatra pet čula: dodir, vid i sluh, koji su objektivniji; ukus i miris, subjektivniji. Miris je najnezahvalnije i najzamenljivije čulo; ne isplati se negovati ga, jer ima više odvratnih predmeta nego prijatnih, naročito na mestima gde je mnogo ljudi.

Uobrazilja, pamćenje i snovi

Uobrazilja je moć opažanja čak i bez prisustva predmeta. Kant razmatra njenu igru u snovima, njenu pomoć i njene opasnosti, njenu upotrebu u pronalaženju, i dejstvo pića i opojnih sredstava na nju. Razmatra pamćenje, moć predviđanja i „moć označavanja“ — znake, simbole i jezik.

Snovi su, nagoveštava on, uređenje prirode, koja za vreme sna drži životne snage u pokretu: bez njih bi san bio potpuna smrt.

Genije, razum i um

Razum, moć suđenja i um čine višu moć saznanja. Ispravan razum, uvežbana moć suđenja i temeljan um čine ceo opseg intelektualne moći saznanja. Njima, kaže Kant, odgovaraju tri pitanja: Šta hoću? (pita razum); Šta je bitno? (pita moć suđenja); Šta iz toga proizlazi? (pita um).

Dosetljivost i moć suđenja: dosetljivost spaja raznorodne predstave; moć suđenja ih razlikuje. Genije je uzorna originalnost talenta jednog subjekta; njegova dela su uzori, koje drugi mogu slediti, ali ne i podražavati.

Kantov odeljak o duševnim bolestima, u kome razvrstava oblike ludila, pripada medicini njegovog doba; ovde nije dat podrobno.