Glave I–VIII: Dva miliona · Armansa

Oktav de Malivert jedva je napunio dvadeset godina kada je napustio Politehničku školu. Njegov otac, markiz de Malivert, želeo je da jedinca zadrži u Parizu; i Oktav je, čim se uverio da je to postojana želja oca koga je poštovao i majke koju je strasno voleo, odustao od svog plana da stupi u artiljeriju. Voleo bi da nekoliko godina služi u nekom puku, a zatim da podnese ostavku do prvog rata, u kome bi mu bilo svejedno da li je poručnik ili pukovnik.

Bio je visok, plemenitog držanja, s najlepšim tamnim očima na svetu; ali u blagom pogledu tih očiju bilo je nečeg toliko mračnog da su ga ljudi pre žalili nego mu zavideli. Ništa nije želeo, i izgledalo je da ga ne dira ni radost ni tuga. Boležljiv kao dete, otkako mu se zdravlje vratilo uvek su ga viđali kako se bez oklevanja pokorava onome što mu se činilo pravilom dužnosti; rekli biste da, kad dužnost ne bi progovorila, ne bi uopšte imao razloga da dela.

Njegovom ujaku, komandiru de Subiranu, ovo je bilo zabrinjavajuće. Kada mu je Oktav hladno rekao da će se uvek držati staze razuma, komandir je odgovorio da njegov sestrić nikada ni za palac ne skreće ni na jednu ni na drugu stranu, i da mora biti ili Mesija ili Lucifer, pošto je otelotvorena dužnost. Oktav je odgovorio da želi samo da svoju dušu vrati Tvorcu isto tako čistu kao što ju je primio; a komandir je, oduševljen sopstvenom duhovitošću, izašao iz sobe.

Gospođa de Malivert imala je gotovo pedeset godina, ali je još bila mlada srcem, i puna saosećanja za nade i strahove mladih ljudi. Njene sluge su primetile da često izlazi sama u unajmljenim kolima i vraća se sa strancima; stari sobar je pratio jednog od njih do bolnice Šarite, i saznao da je to slavni doktor Dikerel. Dovodila je prve lekare Pariza da neopaženo posmatraju njenog sina; bojala se da ima sušicu. Lekari su joj rekli da on pati samo od nezadovoljne sete mladih ljudi njegovog staleža — i da treba da pazi na sopstvena pluća.

Markiz, nekada bogat i bezbrižan, vratio se u Francusku 1814. s prihodom od dvadeset ili trideset hiljada franaka, i smatrao je sebe prosjakom. Imao je jednu jedinu misao: da vidi sina oženjenog. Kuća je bila turobna. Veliki salon, obložen zelenim somotom i pretovaren pozlatom, nije puštao svetlost; iznad njega je bila Oktavova sobica, toliko niska da ju je mrzeo, i u kojoj je žalio za svojom golom ćelijom u Politehničkoj, koja je bila kao manastir. Jednom je pomišljao da svoj život posveti Bogu; otac se bojao povratka te misli.

Jednog jesenjeg dana majka ga je molila da jaše; odbio je, zbog troška. Kupila mu je lepog engleskog konja; zahvalio joj je, a zatim rekao da ne može da primi tako skup poklon. Pokazala mu je svoj testament: ostavljala mu je svoje dijamante, pod uslovom da drži konja; a već je potajno prodala dva dijamanta da bi ga kupila. Oktav joj je rekao da se nada da će zakon o odšteti biti odbačen: nepravedan je, i obavezao bi ga da se oženi. Njegova jedina prava sreća, rekao je, bila bi da živi sam, a da ga niko ne uznemirava.

Razgovarali su do jedan posle ponoći. Kada je otišao, nije mogla da spava. Osećala je da su njegova osećanja dublja nego što ih je razumela; da te lepe oči istovremeno odražavaju i nebo i pakao.

Onda se sve promenilo. Jednog jutra stari markiz je ušao u sobu svoje žene, koja je još bila u krevetu, i plakao dok joj je govorio da će videti unuke pre nego što umru: zakon o odšteti biće izglasan, tri stotine devetnaest glasova od četiri stotine dvadeset bilo je obezbeđeno, i ona će dobiti oko dva miliona za imanja koja je izgubila u Revoluciji. Oktav više nije bio prosjak; mogao je da nađe ženu. Gospođa de Malivert, gledajući sina, učinilo joj se da vidi slabo rumenilo na njegovim bledim obrazima, i zaboravila je novac u strahu za njegova pluća.

Te večeri, u salonu markize de Bonive, Oktava su primili s novom i upadljivom učtivošću. Odgovorio je na nju ohološću. Video je da ga ljudi cene samo zbog novca; radije bi stekao bogatstvo u trgovini.

Prekoputa njega sedela je njegova siromašna rođaka, Armansa de Zohilof, koja mu cele večeri nije rekla ni reč. Isprva mu je njeno ćutanje smetalo; zatim ga je tešilo. Samo ona, pomislio je, ima plemenitu dušu. Kada mu je jedan poslanik iz provincije nespretno čestitao na dva miliona koja će mu njegov glas doneti, Oktav je odgovorio s prezirom, i njegove oči su srele Armansine. Mislio je da ga njen pogled osuđuje i prezire; i to mu je bilo neobično prijatno. Zatim je čuo kako vojvotkinja d’Ankr kaže svojoj prijateljici gospođi de la Rons da gospođica de Zohilof izgleda ljubomorna na Malivertovo bogatstvo, i da zavist ne priliči ženi. Zaključio je da je Armansa oklevetana, i zgadilo mu se celo društvo, koje obožava novac iako su njegove porodice nekada imale junake.

Pešice je otišao kući po pljusku. Zamišljao je lepu dušu nedirnutu mudrošću vojvotkinja, i kako je strasno voli. U ulici Burbon kola u punom trku zamalo su ga zgazila; okrznula su mu grudi i pocepala prsluk. Stajao je nepomično, i pitao se zašto nije poginuo.

Kod kuće, sam, otvorio je kutiju s pištoljima. Smrt nije bila ništa; njegova majka, govorio je sebi, umire od sušice i uskoro će je nestati; otac i ujak vole samo njegovo ime. Tada ga je pogodila reč „dužnost“, i postideo se. Biće jači od svoje nesreće. Smejao se sam sebi, izračunavajući prema cenovniku Sen-Gobena koliko bi koštalo da podigne tavanicu i postavi tri velika ogledala; napisao je nekoliko redova grčkim slovima u beležnicu skrivenu u pisaćem stolu; odsvirao je na klaviru jedan čin Mocartovog „Don Đovanija“, i muzika mu je donela mir.

Oktav je bio podložan iznenadnim napadima očajanja, naročito noću i u samoći, u kojima se ponašao nasilno. Da je bio siromašan student prava bez veza, zatvorili bi ga kao ludaka. Godinu dana ranije, izjurivši iz majčinog salona, bacio je kroz prozor jednog mladog lakeja koji je pokušao da ga zaustavi; čovek je pao u kacu s oleandrima i bio je samo lakše povređen. Oktav ga je negovao dva meseca, dao mu novac, i svakog dana ga podučavao. Nekoliko meseci pre večeri dva miliona, pobegao je s jednog bala kod gospođe de Bonive posle suviše smelog komplimenta jedne dame, i vratio se kući sutradan s tri lake rane od mača. Lekari su govorili o „monomaniji“.

Majci je malo govorio o tim stvarima; rođaki Armansi govorio je više. Rekao joj je da njegovi napadi nisu baš ludilo, ali da će navesti ljude da ga smatraju ludim; da je usamljen, da nema prijatelja. Armansa je odgovorila da sopstvenim izgovorima tera one koji bi ga mogli voleti. Priznao je da je u pravu, i rekao da bi voleo da je sin nekog trgovca suknom, koji bi radio od šesnaeste godine. Armansa je bila dirnuta. Osećala je da ga njegova preterana osetljivost čini istovremeno nesrećnim i dostojnim ljubavi, i da mu nedostaje samo obična duša.

Sledećeg jutra stigao je paket, zapečaćen s dve ukrštene kosti: Biblija u lepom povezu, i nepotpisano pismo, koje je Oktav bacio u vatru. Njegov stari sobar mu je, s pakosnim izrazom, rekao da paket dolazi od jednog bivšeg sluge gospođe de Bonive, koji sada obavlja tajne poslove za „novu religiju“. Oktav je izvukao napola izgorelo pismo iz vatre, i saznao da ljudi znaju da čita loše knjige — Helvecijusa, Bentama, Bejla. Otkako je zakon o odšteti, razmišljao je, postao je dovoljno važan da se ljudi brinu za njegovu dušu.

Te večeri, kod gospođe de Bonive, s velikom pažnjom se udvarao zlobnoj vojvotkinji d’Ankr, i posmatrao Armansu a da je nijednom nije pogledao. Kada je markiza zatražila svoj kineski šah, otišao je po njega; prolazeći pored jednih odškrinutih vrata, čuo je Armansin glas, kako razgovara s prijateljicom Meri de Tersan: bio je kao svi ostali; duša koju je nekada smatrala tako lepom promenila se zbog izgleda na dva miliona.

Reči su ga pogodile kao munja. To nije bio ton zavisti. Udaljio se bez zvuka, i vratio se sa šahom, crveneći zbog svoje indiskrecije. Te noći jahao je satima po novom bulevaru pod mrazom i mesečinom, i prošao pored kuće Bonive u tri sata ujutru ne znajući zašto.

Dvadeset četiri sata Oktav nije mogao da misli ni na šta drugo nego kako da dokaže gospođici de Zohilof da mu bogatstvo nije zavrtelo glavu. Prvi put u životu duša mu je bila zanesena bez njegovog pristanka. A nedeljama mu Armansa nije pružila priliku da s njom razgovara nasamo. Počeo je mnogo da govori u društvu, kad god je ona mogla da ga čuje; s kim god da je govorio, govorio je njoj.

Armansa je rođena blizu ruske granice na Kavkazu, i detinjstvo je provela u Sevastopolju, gde je služio njen otac. Njena majka, rođaka Bonivea i Maliverta, udala se za jednog ruskog pukovnika; majka joj je umrla 1811, a otac, general de Zohilof, pao je kod Monmiraja. Gospođa de Bonive dovela je siroče bez prebijene pare iz jednog malog ruskog grada u Francusku, s namerom da je zove svojom sestričinom i da je uda. Armansa je imala mirnu, veselu narav, oštar um, i velike tamnoplave oči; njena lepota bila je mešavina čerkeske i nemačke. Njeni neprijatelji smatrali su je hladnom i preterano čednom, i rugali su se njenom nepomičnom i ozbiljnom pogledu.

Čim je zakon postao javan, Oktav je postao važna ličnost. Majke su ga tražile za svoje kćeri; jedna vojvotkinja se izvinjavala što mu nije sačuvala mesto u svojoj loži. Rekao joj je da nije stvoren za svet ni za njegove komedije; njene unuke su se smejale njegovoj mizantropiji, i sutradan su bile ljubaznije. Društvo mu se još više divilo. Samo je Armansa postajala hladnija, ponekad gotovo neučtiva.

Gospođa de Bonive, koja je želela da ga učini ukrasom svog salona, latila se toga da ga od filozofa osamnaestog veka preobrati u nemački misticizam. Jedne večeri, za kartama, molila ga je da joj otkrije svoju tajnu. Naterao ju je da se zakune Jehovom, na gvozdenom krstu iz Kenigsberga koji je nosila na lancu sata, da je nikada neće ponoviti; a onda joj je rekao da nema savesti — da ne oseća nikakav nagonski užas od zločina, i da izbegava porok samo rasuđivanjem. Bila je oduševljena, i nazvala ga buntovnim bićem; nadala se da će probuditi njegovo unutrašnje čulo.

Do sredine zime Armansa je verovala da on lovi bogatu udaju. Jedan veliki plemić, koji je imao unuku i naslednicu za udaju, pozvao je Oktava u lov u svoj zamak u Normandiji; Oktav se vratio posle tri dana. Kada ga je gospođa de Bonive upitala da li mu se mlada dama ne dopada, odgovorio je da je lepa, ali da mu se duša smračila kada je pomislio na povratak u markizin salon.

Sledećeg jutra, jednog lepog aprilskog dana, gospođa de Bonive prenela je njihovu raspravu o teologiji u svoj vrt; zatim su je pozvali, i zamolila je Oktava da sačeka, rekavši da će mu Armansa praviti društvo. Oktav je iskoristio trenutak. Rekao je Armansi da se tri meseca prema njemu ponaša kao prema lovcu na miraz; ispričao joj je za reči koje je čuo iza vrata, i kako su odredile celo njegovo ponašanje od tada; i pitao je šta može da učini da povrati svoje mesto u njenom srcu. Armansa je slušala ćuteći, i plakala. Zatim mu je pružila ruku, i rekla: „Imate moje potpuno poštovanje.“ Dolazila je jedna sobarica; iskoristila je trenutak da napusti vrt.