Prvi čin: Progonstvo

Orlando, najmlađi sin pokojnog ser Rolanda de Bojsa, žalio se starom porodičnom slugi, Adamu: njegov najstariji brat, Oliver, nasledio je sve, i trebalo je da ga odgaja kao plemića, a držao ga je kao seljaka, bez obrazovanja, hraneći ga s nadničarima. „Duh mog oca, koji je, mislim, u meni, počinje da se buni protiv ovog ropstva.“ Kada je Oliver došao, posvađali su se, a Orlando ga je zgrabio za grlo i tražio svoj deo očevog novca.

Oliver ga je mrzeo — ni sam nije znao zašto: „blag je, nikad nije išao u školu, a ipak je učen, pun plemenitih zamisli, od svih vrsta ljudi čarobno voljen“. Saznao je da Orlando namerava da se sutradan pred vojvodom rve s Čarlsom, dvorskim prvakom u rvanju, čovekom koji je izazivačima lomio vratove i rebra. Oliver je rekao Čarlsu da mu je brat nitkov koji bi ga otrovao kad bi mogao; bilo bi mu drago da mu Čarls slomi vrat.

Od Čarlsa smo čuli i dvorske novosti: stari vojvoda, vojvoda Stariji, prognan je od svog mlađeg brata, vojvode Frederika, koji je zauzeo njegovo mesto; a stari vojvoda živi u Ardenskoj šumi s četom vernih plemića, „i tamo žive kao stari Robin Hud u Engleskoj... i bezbrižno provode vreme, kao u zlatnom dobu“. Kći starog vojvode, Rozalinda, zadržana je na dvoru, jer ju je njena rođaka Silija, kći vojvode Frederika, toliko volela da bi pošla za njom u izgnanstvo, ili umrla.

---

Rozalinda je bila tužna zbog prognanog oca; Silija je pokušavala da je razveseli. „Od sada ću, rođako, smišljati zabave. Da vidim; šta misliš o tome da se zaljubiš?“ Ušla je dvorska luda, Tačston, i šalila se s njima. Zatim su otišle da gledaju rvanje.

Videle su mladog izazivača — Orlanda — i pokušale da ga odgovore od borbe. Bio je odlučan: ako ga ubiju, biće mrtav neko ko je to želeo; nema prijatelja da ga oplakuju, a svetu neće naneti štetu, jer u njemu nema ništa. Borio se s Čarlsom; i oborio ga; i Čarlsa su izneli bez svesti. Vojvoda Frederik ga je pitao za ime, a kada je čuo da je sin ser Rolanda de Bojsa, koji je bio prijatelj starog vojvode, ohladio se i otišao.

Rozalinda je dala Orlandu lanac sa svog vrata. „Plemiću, nosi ovo radi mene.“ Nije mogao da nađe ni reč. „Moj ponos je pao zajedno s mojom srećom; pitaću ga šta hoće.“ Kada je otišla, povratio je jezik: „O jadni Orlando, oboren si! Ili te savladava Čarls ili nešto slabije.“ Jedan dvoranin, Le Bo, ljubazno ga je upozorio da odmah ode; vojvoda je opasno raspoložen. A Rozalinda je bila zaljubljena: „Je li sve ovo zbog tvog oca?“, pitala je Silija. „Ne, nešto od toga je zbog oca mog deteta.“

---

Vojvoda Frederik je, u besu, prognao i Rozalindu. Njena vrlina i strpljenje govore narodu, i ljudi je žale; ona je kći izdajnika; ako je za deset dana nađu na manje od dvadeset milja od dvora, umreće. Silija je molila za nju; a kada je otac odbio, Silija je odlučila da pođe s njom. „Zar da se rastavimo? Zar da se razdvojimo, slatka devojko? Ne: neka otac traži drugog naslednika.“

Otići će u Ardensku šumu, da nađu Rozalindinog oca. Radi bezbednosti, Rozalinda, pošto je visoka, obući će se kao mladić, s kopljem za vepra u ruci i kratkom sekirom o bedru, i zvaće se Ganimed, po Jupiterovom paži; Silija će se obući kao siromašna pastirica i zvaće se Alijena. I povešće sa sobom ludu Tačstona da im pravi društvo.