Zima u Rusiji

Gospodo, napunite čaše, i ispričaću vam samo čistu istinu. Slušao sam putnike kako pričaju stvari u koje nijedan razuman čovek ne bi mogao da poveruje, i prezirem ih zbog toga. Putnik ima dužnost prema svetu da izveštava samo o onome što je video svojim očima, i to je sve što sam ja ikada činio. Ako iko od vas sumnja ijednu reč, slobodno neka ode i sam se uveri.

Krenuo sam iz Rima na put u Rusiju usred zime, pošto su mi rekli da mraz i sneg čine puteve kroz severnu Nemačku, Poljsku i Livoniju mnogo boljim nego u ikoje drugo doba godine. Putovao sam na konju, kao najzgodnijim načinom putovanja, i bio sam lako obučen, što sam sve više osećao kako sam išao na sever.

Noć me je zatekla u kraju gde se nije videlo nijedno selo, ništa osim snega sa svih strana, dokle god je pogled sezao. Nisam znao put. Umoran do kraja, sjahao sam i vezao konja za nešto nalik šiljatom panju drveta koji je virio iz snega. Radi sigurnosti stavio sam pištolje pod mišku, legao na sneg i zaspao tako čvrsto da nisam otvorio oči dok nije svanuo beli dan.

Možete zamisliti moje čuđenje kada sam video da ležim usred jednog sela, na groblju. Ni konja nigde nije bilo. Ali ubrzo sam čuo kako rže negde iznad mene, i pogledavši gore, ugledao sam ga kako visi o uzdi s vetrokaza na crkvenom tornju. Sada mi je stvar bila sasvim jasna. Selo je preko noći bilo zatrpano snegom; vreme se naglo promenilo; i dok sam spavao, sneg se otopio i blago me spustio na groblje, a ono što sam u mraku smatrao panjem malog drveta bio je u stvari krst na vrhu tornja. Ne razmišljajući dugo, uzeo sam jedan pištolj, prestrelio uzdu nadvoje, spustio konja i nastavio put.

Posle toga putovao sam saonicama. U jednoj sumornoj šumi video sam strašnog vuka kako juri za mnom, svom brzinom izgladnele zimske gladi. Uskoro me je stigao. Bekstva nije bilo, pa sam legao ničice u saonice i pustio konja da trči za naš spas. Ono što sam želeo, a jedva se nadao, odmah se dogodilo: vuk se nimalo nije obazirao na mene, nego je preskočio preko mene, besno se bacio na konja i odmah počeo da kida i proždire zadnji deo jadne životinje, koja je od bola i straha trčala još brže. Neprimećen, podigao sam glavu, i s užasom video da se vuk projeo u konjsko telo. Bila je to suviše lepa prilika da je propustim. Navalio sam na njega drškom biča. Ovaj neočekivani napad s leđa toliko ga je uplašio da je skočio napred svom snagom; konjska lešina pala je na zemlju, a vuk se na njenom mestu našao u amu. Ja sam ga, sa svoje strane, još jače šibao, i stigli smo u punom trku, zdravi i čitavi, u Sankt Peterburg, suprotno našim obostranim očekivanjima, i na veliko čuđenje posmatrača.

U Rusiji sam se predao plemenitoj veštini lova, i mogao bih da vam ispričam hiljadu čudnih stvari. Dozvolite mi da vam ispričam samo nekoliko.

Jednog jutra video sam s prozora spavaće sobe jedno veliko jezero, nedaleko, sasvim pokriveno divljim patkama. Skinuo sam pušku i istrčao u takvoj žurbi da sam zaboravio da ponesem sačmu, i, što je još gore, udario glavom o dovratak. Ali lovac se nikada ne zbuni. Uzeo sam dugačak kaiš za psa, vezao komadić slanine na kraj i bacio ga među patke. Najbliža patka ga je halapljivo progutala; a slanina, pošto je bila vrlo klizava, brzo je prošla kroz njeno telo i progutala ju je sledeća patka, i tako redom, dok celo jato nije bilo nanizano na kaiš kao biseri na konac. Vezao sam kaiš oko sebe i krenuo kući. Ali patke su, oporavivši se od iznenađenja, počele da lete, i podigle me u vazduh. Drugi čovek bi se možda zbunio. Ja sam skutove kaputa upotrebio kao kormilo, upravio ih prema svojoj kući, i kad smo stigli iznad dimnjaka, zavrnuo sam vratove patkama jednoj za drugom, i tako se blago spustio, pravo kroz dimnjak, na kuhinjsko ognjište, na nemalo čuđenje mog kuvara.

Drugom prilikom, videći da sam izgubio kremen s puške, udario sam se pesnicom žestoko u oko. Varnice koje su iz njega poletele zapalile su barut, i moj pucanj bio je dobar kao i uvek.

Jednom sam u jednoj ruskoj šumi naišao na crnu lisicu, čije bi dragoceno krzno bila šteta upropastiti metkom. Izvadio sam kuglu iz puške, napunio je umesto toga dobrim dugim ekserom, i opalio tako tačno da sam joj rep prikovao za drvo. Zatim sam joj tiho prišao s lovačkim nožem, zasekao je preko lica, dohvatio bič i lepo je išibao iz njenog lepog krzna. Pobegla je gola, a meni ostavila savršeno krzno.

Jednom sam opalio na lepog jelena trešnjinom košticom, pošto nisam imao druge municije, i pogodio ga posred čela. To ga je ošamutilo, ali je umakao. Godinu-dve kasnije lovio sam u istoj šumi, kad gle, pojavi se plemeniti jelen s lepom, odraslom trešnjom, visokom deset stopa, koja mu je rasla između rogova. Setio sam se svog ranijeg doživljaja, smatrao ga svojom svojinom i oborio ga jednim pucnjem. To mi je odjednom dalo i but i sos od trešanja.

Lovio sam zeca s osam nogu, četiri ispod trbuha i četiri na leđima. Kada bi se donji par umorio, prevrnuo bi se kao vešt plivač i nastavio trk na ostale četiri. Moja omiljena hrtica gonila ga je tri dana, i trčala je tako žestoko da je istrošila noge gotovo do patrljaka, tako da je posle toga bila dobra samo za lov na jazavce, i bila je izvanredno dobar jazavičar.

U jednoj gostionici, po ljutoj zimi, moj postiljon je pokušao da zatrubi u rog, ali uprkos svim naporima iz njega nije izašao nijedan ton. Uveče smo sedeli kraj vatre, a postiljon je okačio rog o jedan ekser blizu ognjišta. Odjednom smo čuli „tereng! tereng! teng! teng!“ Osvrnuli smo se i otkrili razlog: melodije su se zamrzle u rogu, a sada su izlazile otapajući se, jasno i na veliku čast kočijaša.

A jednom, u dubini zime, jedan vuk je jurnuo na mene tako iznenada da nisam imao vremena da razmislim. Mehanički sam mu gurnuo pesnicu u razjapljena usta, i da bih se spasao, gurao sam je sve dalje i dalje, dok mi ruka nije ušla do ramena. Šta da radim? Nisam bio mnogo zadovoljan svojim položajem, a ni on, mislim. Ali zgrabio sam ga za utrobu, izvrnuo ga kao rukavicu i bacio ga na zemlju, gde sam ga i ostavio.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Rat s Turcima)