Dolazak (prvi deo, glave 1–2)

Kada mu je blagajnica vratila kusur od komada od pet franaka, Žorž Diroa je izašao iz restorana.

Bio je lep momak, i znao je to, i držao se kao vojnik koji je bio: isprsen, uvijajući brk nesvesnim pokretom, prešao je pogledom zakasnele goste jednim od onih pogleda koje lepi mladići bacaju oko sebe kao jastreb. Žene su podigle pogled ka njemu: tri male švalje; jedna učiteljica muzike, neodređenih godina; dve trgovčeve žene sa svojim muževima.

Bio je dvadeset osmi jun, a u džepu su mu ostala tri franka i četrdeset santima da izdrži do kraja meseca. To je značilo dve večere i nijedan ručak, ili dva ručka i nijednu večeru. Odslužio je dve godine kod husara u Alžiru, i došao u Pariz da stekne bogatstvo; sada je bio činovnik u kancelarijama Severne železnice, s hiljadu i petsto franaka godišnje, i mrzeo je to. Šetao je bulevarima u vreloj letnjoj noći, žedan, gledajući ljude koji piju za stolovima kafana, žene, novac svuda oko sebe, i čeznuo je za svim tim.

Stanovao je u jednoj bednoj nameštenoj sobi na šestom spratu jednog prenoćišta u Batinjolu, čiji je jedini prozor gledao dole na duboki usek Zapadne železnice, gde su vozovi celu noć dolazili i odlazili sa svojim piskom i dimom. Te noći je došao kući u nju, i nagnuo se nad šine, i mislio na oficire koje je video, na bogataše, na kočije, na žene; i zakleo se sebi da će i on sve to imati. U Alžiru je naučio da jaki uzimaju ono što hoće; video je vojnike kako pljačkaju i ubijaju Arape i posle se tome smeju. Pariz, mislio je, nije bio mnogo drugačiji: trebalo je samo biti smeliji od drugih, i manje skrupulozan.

A onda je, pred jednom kafanom, naleteo na jednog starog druga iz puka, Šarla Forestijea — koji se ugojio, bio bled i kašljao, ali dobro obučen, i imućan. Forestije je sada bio politički urednik u jednim velikim novinama, La Vie Française. Odmerio je Diroa, saslušao njegovu priču, i rekao: „Zašto ne pokušaš s novinarstvom?“ Pozajmio mu je dva zlatna luja — četrdeset franaka — i pozvao ga na večeru sledećeg dana; i odveo ga je, te iste noći, u Foli-Beržer, gde je Diroa, pod velikom blistavom dvoranom, u gomili žena koje su šetale gore-dole po šetalištu, osetio kako mu se ceo grad nudi. Jedna od žena, crnka po imenu Rašela, zagledala se u njega, i proveo je noć s njom.

Sledeće večeri, u fraku iznajmljenom za tu priliku, peo se stepenicama do Forestijeovog stana, prestravljen; a na odmorištu je video, u jednom velikom ogledalu, jednog gospodina u večernjem odelu, otmenog i lepog, kako mu ide u susret — i shvatio da je to on sam. Gledao je svoj odraz s ushićenjem, nasmešio mu se, poklonio mu se; i ušao s više samopouzdanja.

Društvo za večerom bio je svet novina. Bio je tu vlasnik i glavni urednik, gospodin Valter, mali, debeo, prepredeni čovek, poslanik i finansijer, koji je svoje novine koristio za svoje poslove i svoju politiku; i gospođa Valter, mirna, lepa, ugledna žena u četrdesetim. Bio je tu Žak Rival, gizdavi hroničar i čuveni dvobojdžija; Norber de Varen, pesnik, sede kose i setan; i gospođa de Marel, mala, crnomanjasta, živahna žena nasmejanog lica, nekakva rođaka gospođe Forestije, i njena kćerkica Lorina. A bila je tu i domaćica, Madlen Forestije: plava, vitka, sivoplavih očiju i mirnog, pametnog osmeha, kojoj ništa nije promicalo.

Diroa, isprva nervozan, snašao se kada su počeli da pričaju o Alžiru, i o kolonijama, o kojima se tada pisalo; pričao je zgode iz vojnikovanja među Arapima, i slušali su ga; ženama se dopadao. Valter ga je, zainteresovan, zamolio da za novine napiše seriju članaka o svojim uspomenama iz Afrike. Diroa je otišao kući kao da lebdi. Imao je svoj početak.

Forestije ga je, ispraćajući ga do vrata, posavetovao: mora biti smeo; nikada ne sme izgledati kao da mu nešto treba; i mora se dopasti ženama, jer u Parizu žene prave čoveku karijeru. „Sa ženama“, rekao je, „stići ćeš dalje brže nego sa svim talentom ovog sveta.“ Diroa to nije zaboravio.