U Kancelarijskom sudu (glave 1–6)

London. Mihajlovdanski sudski rok nedavno je završen, a lord kancelar zaseda u dvorani Linkolns Ina. Neumoljivo novembarsko vreme. Toliko blata na ulicama kao da su se vode tek povukle s lica zemlje, i ne bi bilo čudo sresti megalosaurusa, četrdesetak stopa dugog, kako se gega kao slonovski gušter uz brdo Holborn. Dim se spušta iz dimnjaka, stvarajući meku crnu sitnu kišu, s pahuljicama čađi u njoj velikim kao odrasle snežne pahulje — otišle u crninu, moglo bi se zamisliti, zbog smrti sunca.

Magla svuda. Magla uz reku, gde teče među zelenim ostrvcima i livadama; magla niz reku, gde se valja, uprljana, među redovima brodova i obalskim nečistoćama jednog velikog (i prljavog) grada. Magla na močvarama Eseksa, magla na visovima Kenta. Magla se uvlači u kuhinje brodova ugljara; magla leži na katarkama i lebdi u užadi velikih brodova. Magla u očima i grlima starih penzionera iz Griniča, koji zviždeći dišu kraj vatri u svojim odajama.

A tik kraj Templ Bara, u dvorani Linkolns Ina, u samom srcu magle, sedi lord veliki kancelar u svom Visokom kancelarijskom sudu. Nikada ne može doći magla suviše gusta, nikada ne može doći blato i glib suviše dubok, da bi odgovarali pipajućem i posrćućem stanju u kome se ovaj Visoki kancelarijski sud, najkužniji od sedih grešnika, danas nalazi pred licem neba i zemlje.

Džarndajs protiv Džarndajsa zuji dalje. Ovo strašilo od parnice vremenom je postalo toliko zamršeno da nijedan živi čovek ne zna šta znači. Stranke u njoj najmanje je razumeju. Bezbrojna deca rodila su se u parnicu; bezbrojni mladi ljudi uženili su se u nju; bezbrojni stari ljudi umrli su iz nje. Mali tužilac ili tuženi, kome je obećan nov konjić za ljuljanje kada se Džarndajs protiv Džarndajsa reši, odrastao je, nabavio pravog konja, i odkasao na onaj svet. Jedna mala luda starica u zgužvanom šeširu, gospođica Flajt, koja je uvek u sudu, očekuje presudu. Uskoro. Na Sudnji dan. Danas lord kancelar treba da vidi dvoje mladih štićenika u tom predmetu, koji treba da idu da žive kod svog rođaka, gospodina Džona Džarndajsa iz Sumorne kuće, i jednu mladu damu kao družbenicu jednom od njih.

U gradskoj kući ser Lestera Dedloka, baroneta, u linkolnširskom blatu kao i u londonskoj magli, njegovoj ženi, miledi Dedlok, smrtno je dosadno. Ser Lester je najmanje dvadeset godina stariji od nje, gospodin iz stare porodice, koji veruje da bi svet mogao da opstane bez brda ali bi propao bez Dedloka; i obožava svoju ženu. Ona nema porodicu; on ju je oženio zbog njene lepote; ona je osvojila pomodni svet, i hladna je i ponosna i umorna. Porodični advokat, gospodin Talkinghorn, postariji, zarđali, ćutljivi čovek, koji čuva tajne polovine velikih porodica Engleske i ništa ne kazuje, čita joj neke spise u tom predmetu — jer ona ima interesa u njemu, nasledstvom. Ona baca pogled na spise na stolu, i iznenada pita ko je prepisao tu izjavu pod zakletvom; taj rukopis. Pozli joj. Gospodin Talkinghorn primećuje.

Esterino pripovedanje.

Imam mnogo teškoća da počnem da pišem svoj deo ovih stranica, jer znam da nisam pametna. Uvek sam to znala. Sećam se da sam, kada sam bila sasvim mala devojčica, govorila svojoj lutki, kada smo bile same: „E pa, Lutko, ja nisam pametna, ti to dobro znaš, i moraš biti strpljiva sa mnom, kao dobra!“

Od mog najranijeg sećanja odgajala me je moja kuma, gospođica Barbari, dobra, dobra žena, koja je svake nedelje tri puta išla u crkvu i nikada se nije osmehivala. Nisam imala majku; ništa nisam znala o njoj; a na moj rođendan, kada sam pitala kumu o njoj, rekla je: „Tvoja majka, Ester, jeste tvoja sramota, a ti si bila njena. Moli se svaki dan da se grehovi drugih ne svale na tvoju glavu. Ti si izdvojena.“ Zakopala sam lutku u vrtu. Kada je moja kuma umrla, jedan gospodin po imenu gospodin Kendž, advokat, došao je i rekao mi da će jedan gospodin po imenu gospodin Džarndajs, koji zna za moj tužni položaj, plaćati moje školovanje. Šest srećnih godina bila sam u školi u Redingu, a onda je stiglo pismo: treba da odem u London kao družbenica mladoj rođaki gospodina Džarndajsa, štićenici Kancelarijskog suda.

U Londonu sam je upoznala: Adu Kler, od sedamnaest godina, zlatne kose i mekih plavih očiju, tako lepu i tako otvorenu i tako nežnu da sam je zavolela od prvog trenutka; i njenog rođaka, Ričarda Karstona, lepog mladića od devetnaest godina, veselog i bezbrižnog, punog nade. Trebalo je da prenoćimo u kući neke gospođe Dželibi, dame odane jednoj misiji u Africi — urođenicima Borioboola-Ge, na levoj obali Nigera — koja je sedela među gomilama pisama s očima koje kao da su gledale veoma daleko, kao da ne mogu da vide ništa bliže od Afrike, dok joj je kuća bila prljava a deca padala niz stepenice a najstarija kći, Kedi, umrljana mastilom i nesrećna, ceo dan pisala pisma za nju. Noću je Kedi došla u moju sobu i položila mi glavu u krilo, i rekla da bi volela da je Afrika mrtva.

Ujutru smo, s gospođicom Flajt, posetili radnju krpa i boca gospodina Kruka, blizu Čanseri lejna, starca pokrivenog dlakom i prljavštinom, koji je kupovao stare papire i nikada ih nije prodavao, i koga je kraj zvao Lord kancelar; njegova radnja bila je Kancelarijski sud. Gospođica Flajt je živela gore, i držala ptice u kavezima, koje će pustiti, govorila je, na dan presude: Nadu, Radost, Mladost, Mir, Počinak, Život, Prašinu, Pepeo, Rasipanje, Oskudicu, Propast, Očajanje, Ludilo, Smrt, Lukavstvo, Ludost, Reči, Perike, Krpe, Pergament, Pljačku, Presedan, Žargon, Prevaru i Spanać.

Zatim smo otišli u Sumornu kuću, u Hertfordširu. Bila je to divno nepravilna kuća, puna hodnika i malih stepenika i neočekivanih soba, a gospodin Džarndajs bio je najljubazniji od ljudi. Nije mogao da podnese da mu se zahvaljuje; kad god bi ga nešto uznemirilo govorio je da vetar duva s istoka, i odlazio u jednu sobicu koju je zvao Gunđaonica. A te večeri dao mi je ključeve kuće. Trebalo je da budem domaćica. Ada i Ričard i gospodin Džarndajs davali su mi toliko imena — Starica, i Mala starica, i Paučina, i gospođa Šipton, i Majka Habard, i Dama Darden — da se moje sopstveno ime uskoro sasvim izgubilo među njima.

Gospodin Džarndajs je imao jednog prijatelja koji je boravio kod njega, gospodina Harolda Skimpola, lakog, očaravajućeg čoveka koji je govorio da je pravo dete, bez ikakve predstave o vremenu ili novcu, i koji je primao sve od svakoga kao svoje pravo; i uhapšen je zbog duga u kući još te večeri, a Ričard i ja smo ga platili našim sopstvenim malim novcem, a gospodin Skimpol je bio oduševljen nama.