Kuća u Mengštrase (Prvi deo)

„Šta je to? — Šta... je to?“

„Pa šta, do đavola! C'est la question, ma très chère demoiselle!“

Madam Budenbrok pogledala je snahu, koja je sedela pored nje na pravom belom kanabetu sa žutim jastucima i pozlaćenom lavljom glavom, a zatim priskočila u pomoć unučici, koja je sedela dedi na kolenima kraj prozora.

„Toni“, šapnula joj je, „verujem da me je Bog...“

A mala Antonija, osmogodišnja i nežne građe, u haljinici od lake, prelivajuće svile, s lepom plavom glavicom malo okrenutom od dedinog lica, zagledala se svojim sivoplavim očima zamišljeno u sobu ne videći ništa u njoj, i ponovila još jednom: „Šta je to?“, a zatim rekla polako: „Verujem da me je Bog stvorio, zajedno sa svim stvorenjima“, i, odjednom razvedrenog lica, nastavila da sriče bez zastajanja: „i dao mi telo i dušu, oči, uši i sve udove, razum i sva čula, i još ih održava; a uz to odeću i obuću, jelo i piće, kuću i dom, ženu i dete, njive i stoku...“ Na šta je stari Johan Budenbrok prsnuo u smeh, visoko, prigušeno kikotanje, od čistog zadovoljstva što može da se naruga katihizisu.

Bio je to jedan četvrtak u oktobru 1835, i Budenbrokovi su slavili useljenje u veliku kuću u Mengštrase, koju je firma kupila od naslednika Ratenkampovih, nekada sjajne porodice koja je propala, najpre polako a zatim brzo. Njena „pejzažna soba“, u kojoj je porodica sada sedela, bila je obložena tapiserijama na kojima su pastiri i pastirice dokoličarili među ruševinama i plavim vodama, po ukusu prošlog veka.

Prošli vek je sedeo kraj prozora u liku samog starog Johana Budenbroka: okrugao, rumen, dobroćudan, s napuderisanom kosom i u kaputu mišje boje, s čipkanim žaboom ispod dvostruke brade. Voleo je francuske fraze i donjonemačke psovke, Voltera i dobre ručkove, i na pobožne sklonosti svog sina gledao je s blagom, nepokolebljivom ironijom. Njegova druga žena, Antoaneta, dostojanstvena dama belih kovrdža, upravljala je kućom. Njegov sin, konzul Johan, koga su svi zvali Žan, bio je drugačiji čovek: mršav, ozbiljan, duboko usađenih očiju, čovek koji se molio, koji je vodio porodičnu hroniku, koji je verovao da je firma Johan Budenbrok zalog poveren od Boga, i koji je na očeve šale gledao s blagim, punim poštovanja bolom. Njegova žena Elizabet, Betsi, rođena Kreger, imala je sporu, otmenu draž svoje porodice i način izgovaranja „Ah, Žan!“ koji je bio čuven među njenim prijateljicama.

Od njihove dece, Tomas, devetogodišnji, već je oko brade i nosa ličio na dedu, i bio je tih i pažljiv; Antonija, Toni, bila je svačija miljenica, i znala je to; a Kristijan, sedmogodišnji, mršav i dugonos, već je imao dar zbog koga su se stariji smejali a zatim se nelagodno zgledali: umeo je da podražava svakoga.

Gosti su ispunili sobe: Žan Žak Hofštede, gradski pesnik, koji je za tu priliku napisao stihove; doktor Grabov, porodični lekar, koji je za svaku bolest propisivao malo goluba i malo francuskog hleba; pastor Vunderlih; Lebreht Kreger, „kavaljer à la mode“, Betsin otac, najotmeniji stari gospodin u gradu; trgovci i senatori i njihove dame. Otišli su na večeru u veliku trpezariju, gde su zidovi bili oslikani belim bogovima na nebeskoplavoj podlozi, a dugački sto postavljen teškim porodičnim srebrom.

Onda je večera tekla kao što su večere u toj kući tekle: supa od zelja s prepečenim hlebom, riba, kolosalna ciglastocrvena dimljena šunka sa smeđim sosom od ljutike i toliko povrća da se svako mogao zasititi iz jedne činije; zatim čuveni „Pletenpuding“, slojeviti puding od makrona, malina, biskvita i kreme, ponos kuhinje, od koga je Kristijanu pozlilo, tako da su ga morali odvesti dok je jaukao. Razgovarali su o cenama žita i carinskoj uniji, o starim danima kad su Napoleonove trupe bile smeštene u gradu, i o gradskim poslovima. Kristijan je, pre nego što su ga poslali, tako savršeno podražavao svog učitelja, gospodina Štengela, da se ceo sto valjao od smeha: „Rekao si ‚linija‘, dragi moj, a napisao si crtu!“

Usred svega toga sluškinja je donela konzulu pismo. Pročitao ga je, malo promenio boju, i stavio ga u džep. Bilo je od Gotholda, njegovog polubrata, sina starog Johana iz prvog braka, koji se protivno očevoj volji oženio jednom gospođicom Štiving, iz jedne radnje, i bio gotovo razbaštinjen. Sada, pisao je, pošto je porodica našla novac da kupi ovakvu kuću, on mora da insistira na svom delu.

Kasnije uveče, kad su gosti otišli a sveće u pejzažnoj sobi dogorevale, konzul je pročitao pismo ocu. Starac se razbesneo. „Gothold!“, viknuo je. „Radnja! Ćerka jednog dućandžije! Ne, ne, i opet ne.“ Konzul ga je tiho podsetio da je Gothold njegov sin, i da je porodična svađa nesreća. Ali ga je podsetio i, još tiše, da je kupovina kuće koštala firmu mnogo gotovog novca, i da bi velika isplata Gotholdu sada oslabila firmu. Te noći ništa nije zapisao. Ali dugo je ležao budan, i znao je, iako to nije rekao čak ni sebi, da je govorio kao trgovac, a ne kao brat.

Pre nego što je legao, stari Johan Budenbrok je otišao do prozora i pogledao preko mračnog, usnulog grada, njegovih zabata i crkvenih tornjeva pod oktobarskim nebom. Onda je uzeo sveću i otišao u krevet, pevušeći jednu staru francusku pesmicu.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Deca i nasledstvo)