Dođite sutra

„Vuelva usted mañana“ je kratak novinski članak, ovde ispričan ceo, u jednoj epizodi, malo sažet. Prepričavanje je načinjeno neposredno prema španskom izvorniku.

Velika je to ličnost morala biti, ko god da je prvi nazvao lenjost smrtnim grehom. Nećemo, u jednom od naših mrzovoljnih članaka, ulaziti u istoriju grehova — iako bi to bila zabavna istorija; reći ćemo samo da je lenjost zatvorila nebeske dveri pred mnogim hrišćaninom.

Tako sam razmišljao pre neki dan, ne znam zašto, kad mi se u kući pojavio jedan stranac, s pismima preporuke za moju ličnost.

Stranci obično imaju jednu od dve preterane predstave o Španiji. Ili veruju da su Španci još onaj velikodušni, plemeniti, darežljivi narod od pre dva veka; ili veruju da smo još neka vrsta lutajućeg plemena Arapa. Oni prve vrste zamišljaju da je naš nacionalni karakter isto tako netaknut kao naše ruševine; oni druge vrste drhte na našim putevima na svakom koraku, i pitaju se da li su stražari koji su tu da ih štite došli da ih opljačkaju.

Istina je da Španija nije zemlja koja se može razumeti na prvi pogled. Ona je kao oni mađioničarski trikovi koji izgledaju čudesni i neobjašnjivi dok se ne otkrije tajna — a onda se gledalac postidi sopstvene nedovoljne pronicljivosti. Ne videći nikakav očigledan uzrok, ljudi pretpostavljaju da mora biti dubokih i skrivenih; ljudska gordost radije će neku stvar proglasiti neshvatljivom nego priznati sopstvenu tupost. A pošto mnogi Španci ni sami ne razumeju šta pokreće njihovu zemlju, teško je tražiti od stranaca da to shvate za jedan dan.

Moj stranac je došao u Španiju zbog izvesnih porodičnih poslova, izvesnih budućih potraživanja, i izvesnih velikih planova, smišljenih u Parizu, da ovde uloži svoj kapital u neko industrijsko ili trgovačko preduzeće. Naviknut na brzinu naših suseda, ozbiljno me je uverio da namerava da ostane samo vrlo kratko, osim ako uskoro ne nađe sigurno ulaganje za svoj novac.

Učinilo mi se da zaslužuje izvesnu pažnju. Sprijateljio sam se s njim, i, iz sažaljenja, savetovao sam mu da se što pre vrati kući, osim ako nema neku ozbiljniju svrhu od razgledanja znamenitosti. Začudio se, i zamolio me da se objasnim.

„Vidite, gospodine San-Dele“, rekao sam mu — tako se zvao — „došli ste rešeni da ovde provedete petnaest dana, i da za to vreme svršite sve svoje poslove.“

„Svakako“, rekao je. „Petnaest dana, i to je mnogo. Sutra ujutru nađemo rodoslovca za moje porodične poslove; do večeri on pretraži svoje knjige, i ja znam ko su mi bili preci. Prekosutra podnosim svoja potraživanja, zasnovana na podacima koje mi je dao, propisno overena; a trećeg dana slučaj je presuđen, i ja sam gospodar onoga što je moje. Četvrtog dana podneću svoje predloge za ulaganje kapitala; biće odmah prihvaćeni ili odbijeni. To je, dakle, pet dana. Šestog, sedmog i osmog razgledam šta ima da se vidi u Madridu; devetog se odmaram; desetog sedam u poštanska kola, ako mi se ne ostaje duže, i vraćam se kući. I još mi preostaje pet dana od petnaest.“

Ovde sam se potrudio da progutam smeh koji mi se penjao u grlo; i iako ga je moje dobro vaspitanje zadržalo, nisam mogao da sprečim da mi se na usnama ne otme blag osmeh — čuđenja, i sažaljenja — nad njegovim planovima.

„Dozvolite, gospodine San-Dele“, rekao sam, napola se smejući, „dozvolite da vas pozovem na ručak onoga dana kada budete petnaest meseci u Madridu.“

„Kako?“

„Za petnaest meseci još ćete biti ovde.“

„Šalite se?“

„Nimalo.“

„Zar neću moći da odem kad budem hteo? Zaista, ta pomisao je ljupka!“

„Shvatite da niste u svojoj delatnoj, vrednoj zemlji.“

„O! Španci koji su putovali po inostranstvu svi su stekli naviku da loše govore o svojoj zemlji, da bi izgledali nadmoćniji od svojih zemljaka.“

„Uveravam vas da za petnaest dana na koje računate nećete uspeti ni da razgovarate ni s jednom jedinom od osoba čija vam je pomoć potrebna.“

„Preterivanja! Svima ću preneti svoju delatnost.“

„Svi će vama preneti svoju tromost.“

Video sam da ga ništa osim iskustva neće ubediti, i za sada nisam rekao ništa više, siguran da će činjenice uskoro govoriti umesto mene.

Sledećeg jutra krenuli smo zajedno da tražimo rodoslovca — što se moglo učiniti samo idući od prijatelja do prijatelja, i od poznanika do poznanika. Najzad smo ga našli. Dobri starac, smeten što nas vidi u takvoj žurbi, iskreno nam je rekao da mu je potrebno malo vremena; navaljivali smo, i on nam je rekao, bez okolišanja, da dođemo za nekoliko dana. Nasmešio sam se, i otišli smo. Prošla su tri dana; vratili smo se.