Prva knjiga: Ženeva (1712–1728)

Preduzimam poduhvat koji nema primera, i čije izvršenje neće imati podražavaoca. Hoću da svojim bližnjima pokažem čoveka u svoj istini prirode; a taj čovek biću ja.

Samo ja. Osećam svoje srce, i poznajem ljude. Nisam stvoren kao iko od onih koje sam video; usuđujem se da verujem da nisam stvoren kao iko ko postoji. Ako nisam bolji, bar sam drugačiji. Da li je priroda dobro ili loše učinila što je razbila kalup u kome me je izlila, niko ne može da sudi dok me ne pročita.

Neka truba Strašnog suda zatrubi kad god hoće; doći ću s ovom knjigom u ruci da se pojavim pred vrhovnim Sudijom. Reći ću glasno: „Evo šta sam činio, šta sam mislio, šta sam bio. Rekao sam dobro i zlo s istom iskrenošću. Nisam sakrio ništa loše, nisam dodao ništa dobro. Pokazao sam se kakav sam bio: prezren i podao kad sam to bio; dobar, velikodušan, uzvišen kad sam to bio. Otkrio sam svoju unutrašnjost onakvu kakvu si je Ti sam video, Večno Biće. Okupi oko mene bezbrojno mnoštvo mojih bližnjih: neka čuju moje ispovesti, neka jauču nad mojom nedostojnošću, neka crvene zbog moje bede. Neka svako od njih zauzvrat otkrije svoje srce u podnožju Tvog prestola s istom iskrenošću; a onda neka jedan od njih kaže, ako se usudi: Ja sam bio bolji od tog čoveka.“

Rodio sam se u Ženevi, 1712, od Isaka Rusoa, građanina, i Suzane Bernar, građanke. Majka mi je umrla rađajući me: stajao sam majku života, i moje rođenje bilo je prva od mojih nesreća. Rodio sam se gotovo na umoru; malo su se nadali da će me spasti. Otac se nikada nije utešio zbog njenog gubitka; mislio je da je ponovo vidi u meni, ne mogući da zaboravi da sam mu je ja oduzeo; nikada me nije zagrlio a da nisam osetio, u njegovim uzdasima, u njegovim grčevitim zagrljajima, da je gorka žal pomešana s njegovim milovanjima. „Žan-Žak“, govorio bi, „hajde da pričamo o tvojoj majci.“ „E, onda ćemo, oče, da plačemo.“ I već ta reč mamila mu je suze.

Ne znam kako sam naučio da čitam; sećam se samo svojih prvih čitanja i njihovog dejstva na mene. Majka je ostavila nekoliko romana. Otac i ja počeli smo da ih čitamo posle večere; isprva je bila reč o tome da me vežba u čitanju zabavnim knjigama; ali uskoro je zanimanje postalo toliko živo da smo čitali naizmenično bez prestanka, i provodili čitave noći u tome. Nikada nismo mogli da prestanemo pre kraja knjige. Ponekad bi otac, čuvši ujutru laste, rekao, sav postiđen: „Hajdemo na spavanje; ja sam veće dete od tebe.“ Kada su romani bili iscrpeni, prešli smo na biblioteku majčinog oca — pre svega Plutarha, koji je postao moje omiljeno štivo. Verovao sam da sam Grk ili Rimljanin; postajao sam osoba čiji sam život čitao. Odatle je potekao onaj slobodni i republikanski duh, onaj neukrotivi i ponosni karakter, nestrpljiv prema jarmu i ropstvu, koji me je mučio ceo život.

Moj otac je, posle svađe s jednim francuskim oficirom, morao da napusti Ženevu, radije nego da se pokori nepravednoj presudi; a ja sam smešten s rođakom u kuću pastora Lamberzjea, u Boseju, da učim latinski i sve đubre koje uz to ide pod imenom vaspitanja. Dve godine provedene na selu malo su ublažile moju rimsku grubost, i vratile me u stanje detinjstva. Voleo sam selo, Lamberzjeove, svog rođaka, sve.

Ruso ovde priča o kazni koju je dobio od gospođice Lamberzje, pastorove sestre, kada je imao oko osam godina, i o njenom trajnom dejstvu na njegovu maštu; ovaj odlomak ovde nije prepričan.

Ispred vrata dvorišta, na terasi, gospodin Lamberzje je s velikom svečanošću zasadio jedan orah; a oko njega je iskopana kotlina da se zaliva. Rođak i ja, želeći sopstveno drvo, posadili smo jednu vrbovu grančicu nekoliko stopa dalje, i i njoj iskopali kotlinu; ali nismo imali vode. Zato smo ispod zemlje iskopali mali tajni kanal, pokriven daskama i zemljom, od kotline oraha do kotline naše vrbe. Prvi put kad je orah zalivan, videli smo kako voda teče u našu kotlinu, i skakali smo od radosti — a gospodin Lamberzje, videvši to i on, povikao je „Akvadukt! akvadukt!“, uzeo pijuk i jednim udarcem uništio naše delo, vičući sve vreme „Akvadukt!“ — i otišao smejući se. Taj akvadukt, koji su sagradila dva desetogodišnja deteta, učinio me je ponosnijim nego što je Cezar mogao biti zbog svog mosta preko Rajne.

Jednog dana učio sam sam u sobi pored kuhinje. Služavka je stavila češljeve gospođice Lamberzje da se suše na peći. Kada se vratila po njih, zupci jednog bili su s jedne strane svi polomljeni. Ko je kriv? Niko osim mene nije ulazio u sobu. Ispitivali su me; poricao sam da sam dirao češalj. Nisu mi verovali; tukli su me, i kažnjen sam vrlo strogo. Nisam bio kriv. I danas to izjavljujem, pedeset godina kasnije, pred nebom: bio sam nevin. To prvo osećanje nasilja i nepravde ostalo je tako duboko urezano u mojoj duši da mi sve ideje povezane s njim vraćaju moje prvo uzbuđenje. Od tog trenutka prestao sam da uživam u čistoj sreći. Ostali smo u Boseju još nekoliko meseci; živeli smo kao što nam se predstavlja prvi čovek u zemaljskom raju, ali pošto smo prestali da u njemu uživamo.

Dat sam na zanat, najpre jednom beležniku, koji me je oterao kao budalu; zatim jednom graveru, grubom mladiću po imenu Dikomen, koji je za kratko vreme pomračio sav sjaj mog detinjstva. Kod njega sam naučio da potajno žudim, da se pretvaram, da lažem, i najzad da kradem — špargle iz susedovog vrta, jabuke iz majstorove ostave. Tukli su me, i navikao sam se na to, i krao sam još smelije. Nedeljom, posle službe, izlazio sam s drugovima izvan grada; i dvaput sam se vratio prekasno, i našao kapije zatvorene. Drugi put mi je majstor priredio takav doček da sam odlučio da ne rizikujem treći. Došao je i treći put: bio sam nekoliko stotina koraka od kapije kada sam video kako dižu most. U prvom naletu tuge bacio sam se na nasip i grizao zemlju. Drugovi su se smejali i otišli da spavaju u predgrađu. Zakleo sam se da se nikada neću vratiti majstoru. Sutradan, u čas otvaranja kapija, oprostio sam se s drugovima i krenuo u svet. Imao sam šesnaest godina.