Proba (Prvi deo, glave 1–4)

Jedne izuzetno vrele večeri početkom jula, jedan mladić izašao je iz sobice koju je iznajmljivao od stanara u S. uličici, i krenuo polako, kao da okleva, ka K. mostu.

Uspešno je izbegao susret sa svojom gazdaricom na stepenicama. Njegov sobičak bio je pod krovom jedne visoke petospratne kuće i više je ličio na orman nego na sobu. Gazdarica je stanovala sprat niže, i svaki put kada bi izlazio morao je da prođe pored njene kuhinje, čija su vrata gotovo uvek stajala otvorena. Svaki put kada bi prolazio, osećao je neko bolesno, uplašeno osećanje od koga se mrštio i stideo. Bio je beznadežno u dugu kod nje, i bojao se da je sretne.

Nije to bilo zato što je bio kukavica ili plašljiv; sasvim naprotiv. Ali već neko vreme bio je u prenapregnutom, razdražljivom stanju, na ivici hipohondrije. Toliko se potpuno zadubio u sebe, i odvojio od bližnjih, da se plašio susreta ne samo s gazdaricom, nego s bilo kim. Siromaštvo ga je davilo, ali čak ni siromaštvo ga više nije tištalo.

„Hoću da se odvažim na takvu stvar, a plaše me ovakve sitnice“, pomislio je, s čudnim osmehom. „Hm... da, sve je u čovekovim rukama, a on sve propušta iz kukavičluka, to je aksiom. Bilo bi zanimljivo znati čega se ljudi najviše boje. Najviše se boje novog koraka, nove reči... Ali previše pričam. Zato i ništa ne radim: brbljam. Zašto sad idem tamo? Jesam li ja sposoban za to? Je li to ozbiljno? Uopšte nije ozbiljno. To je prosto maštarija kojom se zabavljam; igračka!“

Vrućina na ulici bila je strašna: sparina, gužva, malter, skele, cigle i prašina svuda oko njega, i onaj naročiti petrogradski smrad, tako poznat svima koji ne mogu leti da odu iz grada. Bio je izvanredno lep, iznad prosečnog rasta, vitak, skladno građen, s lepim tamnim očima i tamnosmeđom kosom. Zvao se Rodion Romanovič Raskoljnikov. Bio je student. Bio je toliko loše obučen da bi se i čovek naviknut na otrcanost stideo da se u takvim dronjcima pokaže na ulici.

Nije imao daleko da ide; znao je čak koliko koraka ima od kapije njegove kuće: tačno sedamsto trideset. Stigao je do jedne ogromne kuće, pune sićušnih stanova, popeo se mračnim, uskim stepeništem na četvrti sprat, i pozvonio. Vrata su se odškrinula na sićušnu pukotinu. Starica je stajala pred njim ćuteći, gledajući ga podozrivo: sićušna, usahla starica od šezdeset godina, oštrih zlobnih očiju i šiljatog nosića. Zvala se Aljona Ivanovna, i pozajmljivala je novac na zaloge.

„Raskoljnikov, student. Bio sam ovde pre mesec dana“, požurio je mladić da promrmlja, s polunaklonom.

Doneo je očev stari srebrni sat. Dala mu je rublju i po, umanjeno za kamatu unapred. Dok je otišla u susednu sobu po novac, osluškivao je svaki zvuk, zapamtio gde drži ključeve, kojoj je komodi prišla. Razgledao je sobu: žute tapete, saksije s geranijumima, zavese od muslina, sve čisto i uglačano. „To je Lizavetin posao“, pomislio je mladić. Lizaveta je bila staričina mlađa polusestra, koja je živela s njom i radila za nju kao sluškinja.

Kada je izašao, bio je u krajnjem uzbuđenju. „O Bože, kako je sve to odvratno! I zar mogu, zar ja zaista mogu... Ne, to je besmislica, to su gluposti! I kako mi je tako grozna stvar mogla pasti na pamet? Za kakve je prljavštine moje srce sposobno! Da, pre svega prljavo, gadno, odvratno, odvratno!“

Ušao je u jednu krčmu, prvu u koju je ikada ušao, i popio čašu piva. Tamo je jedan čovek zurio u njega: čovek preko pedeset godina, ćelav i proseđen, srednjeg rasta i zdepaste građe. Lice mu je, podbulo od neprestanog pića, bilo žućkaste, čak zelenkaste boje, s natečenim kapcima iz kojih su oštre crvenkaste oči svetlucale kao male pukotine. Nosio je stari, beznadežno pocepani crni frak. Najzad se obratio Raskoljnikovu.

„Smem li se usuditi, poštovani gospodine, da vas uvučem u učtiv razgovor? Ja sam titularni savetnik. Marmeladov, tako se zovem. Dozvolite da upitam: jeste li bili u službi?“

I izlio je ceo svoj život. Njegova žena, Katerina Ivanovna, bila je obrazovana žena, kći štabnog oficira, koja je igrala na gubernatorovom balu, udovica s troje male dece kojom se oženio iz sažaljenja, jer nije imala kuda. Izgubio je službu zbog pića, našao drugu, ponovo je izgubio. „Siromaštvo nije porok, to je istinita izreka. Ali prosjaštvo, poštovani gospodine, prosjaštvo je porok.“

Imao je i sopstvenu kćer, iz prvog braka: Sonju. „Znate li, gospodine, šta znači kad čovek nema baš nikuda da se okrene?“ Jedne večeri Katerina Ivanovna, bolesna i napola luda od gladi, prebacila je Sonji da živi na njihov račun, a Sonja je ogrnula šal i izašla, a u devet sati se vratila, otišla pravo do Katerine Ivanovne, i ćutke stavila trideset rubalja na sto pred nju. Zatim je legla na krevet licem okrenutim zidu, a ramenca i telo neprestano su joj podrhtavali. A Katerina Ivanovna je celo veče klečala pred njenim nogama, ljubeći ih. Otada je Sonja imala žutu kartu, dozvolu bludnice, i morala je da živi odvojeno. A on, Marmeladov, propio je njenih poslednjih trideset kopejki.

„Zašto da me žale, kažete? Da! nema zbog čega da me žale! Treba me razapeti! Ali sažaliće se na nas Onaj koji se sažalio na sve ljude. On će suditi svima, i svima će oprostiti, i dobrima i zlima, i mudrima i krotkima. I oprostiće mojoj Sonji, jer je mnogo ljubila. A kada završi sa svima njima, onda će pozvati i nas. ‚Izađite i vi‘, reći će, ‚izađite, pijanice, izađite, slabići, izađite, deco sramote!‘ A mudri će reći: ‚Gospode, zašto primaš ove ljude?‘ A On će reći: ‚Zato ih primam, o mudri, što nijedan od njih nije smatrao sebe dostojnim ovoga.‘ I pružiće nam ruke, a mi ćemo pasti pred Njim, i plakaćemo, i sve ćemo razumeti!“

Raskoljnikov ga je odveo kući. Bila je to bedna soba, zapravo hodnik; osvetljavao ju je ogarak sveće. Katerina Ivanovna, mršava, visoka žena s grozničavim crvenim pegama na obrazima, hodala je gore-dole kašljući, s rukama pritisnutim na grudi. Kada je ugledala muža, zgrabila ga je za kosu i odvukla u sobu. Deca su plakala. Pre nego što je otišao, Raskoljnikov je zavukao ruku u džep, izvadio koliko je imao sitnog bakarnog novca, i neprimetno ga stavio na prozor. Posle, na stepenicama, predomislio se i umalo se nije vratio. „Kakvu sam glupost učinio“, pomislio je. „Pa, šta ako je tako? Čovek je nitkov, na sve se navikne!“

Sledećeg jutra sluškinja Nastasja donela mu je pismo. Bilo je od majke. Dugo je sedeo ne otvarajući ga. Kada ga je otvorio, pročitao ga je dvaput.

Njegova sestra Dunja, pisala je, radila je kao guvernanta u kući Svidrigajlovih. Gospodin Svidrigajlov progonio ju je sramnim ponudama. Njegova žena, Marfa Petrovna, čuvši ih u vrtu, okrivila je Dunju za sve, udarila je, i isterala je osramoćenu, a ceo grad je ogovarao. Zatim je Svidrigajlov, pokajavši se, pokazao ženi jedno Dunjino pismo koje je dokazivalo njenu nevinost, a Marfa Petrovna se vozila od kuće do kuće čitajući ga naglas, i vratila joj čast. A sada: Dunja je verena. Petar Petrovič Lužin, pravnik od četrdeset pet godina, praktičan čovek s dve službe, zaprosio ju je. Rekao je da želi da se oženi poštenom devojkom bez miraza, devojkom koja je upoznala siromaštvo, jer muž ne treba ništa da duguje ženi, a mnogo je bolje da žena gleda na muža kao na svog dobrotvora. A mogao bi biti od koristi i Rođi, u karijeri. Uskoro će biti u Petrogradu.

Raskoljnikovo lice bilo je mokro od suza kada je završio. Zatim je ustao, bled i zgrčen, i izašao, gotovo trčeći.

„Ovaj brak neće biti dok sam ja živ, a gospodin Lužin neka ide do đavola! Stvar je jasna. Ona prodaje sebe za brata! Za voljenog brata! Sonja, Sonja Marmeladova, večita Sonja, dok je sveta i veka! Ali znaš li da je Dunjina čistota u većoj opasnosti od Sonjine?“

Na jednom bulevaru video je jednu devojku, vrlo mladu, od šesnaest godina možda, pijanu i obeščašćenu, kako tetura ka klupi u pocepanoj haljini. Jedan debeo, pomodno obučen gospodin posmatrao ju je s malog odstojanja, očigledno čekajući svoj trenutak. Raskoljnikov je besno skočio na njega, a zatim pozvao policajca i dao mu dvadeset kopejki da je odveze kući fijakerom. A onda ga je, trenutak kasnije, obuzelo čudno gađenje. „Neka ih! Šta se to mene tiče? Neka se zabavlja! Izvestan procenat, kažu nam, mora svake godine da ode... nekuda... do đavola, da bi ostali ostali čisti i da im se ne smeta. Procenat! Kakve divne reči imaju!“

Krenuo je da poseti svog prijatelja Razumihina, a onda je zastao. „Otići ću kod Razumihina“, pomislio je. „Naravno... posle. Kad ono bude gotovo, i kad sve počne iznova.“

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Sekira)