Predgovor i Uvod: Moć suđenja između prirode i slobode

Kritika čistog uma, to jest naše moći da sudimo prema načelima a priori, bila bi nepotpuna kad kritika moći suđenja, koja kao moć saznanja takođe polaže pravo na takva načela, ne bi bila obrađena kao njen poseban deo.

Između oblasti pojma prirode, kao čulnog, i oblasti pojma slobode, kao natčulnog, utvrđen je nepregledan jaz, tako da nije moguć nikakav prelaz od prve ka drugoj — upravo kao da su to toliko različitih svetova, od kojih prvi ne može imati nikakav uticaj na drugi. Pa ipak drugi treba da ima uticaj na prvi: pojam slobode treba da u čulnom svetu ostvari svrhu koju postavljaju njegovi zakoni. Priroda se, dakle, mora moći misliti tako da se zakonitost njenog oblika bar slaže s mogućnošću svrha koje u njoj treba ostvariti prema zakonima slobode.

Prva Kritika bavila se razumom i prirodom; druga umom i slobodom. Treća traži most između njih u moći suđenja, i u osećanju zadovoljstva i nezadovoljstva.

Moć suđenja uopšte je moć da se posebno misli kao sadržano pod opštim. Ako je opšte (pravilo, načelo, zakon) dato, onda je moć suđenja koja pod njega podvodi posebno određujuća. Ali ako je dato samo posebno, za koje treba naći opšte, onda je moć suđenja samo refleksivna.

Refleksivnoj moći suđenja potrebno je načelo koje ne može pozajmiti iz iskustva. To načelo je svrhovitost prirode: da je priroda, u svojoj beskrajnoj raznolikosti posebnih zakona, tako uređena kao da ju je neki razum uredio radi naše moći saznanja. Kada nađemo takav red — kada se priroda slaže s našim razumom — osećamo zadovoljstvo.

Ova svrhovitost može se predstaviti na dva načina. Subjektivno, kao sklad oblika predmeta s našim saznajnim moćima, koji se oseća kao zadovoljstvo — to je estetički sud, sud ukusa. Objektivno, kao podobnost predmeta za neku svrhu, kao kod živih bića — to je teleološki sud.