Predgovori i Uvod: Pitanje metafizike

Predgovor prvom izdanju (1781)

Ljudski um ima ovu osobenu sudbinu u jednoj vrsti svojih saznanja: da ga opterećuju pitanja koja ne može da odbaci, jer su mu zadata samom prirodom uma; ali na koja takođe ne može da odgovori, jer prevazilaze svaku moć ljudskog uma.

Um počinje od načela čija je upotreba u toku iskustva neizbežna. S njima se penje sve više, do sve udaljenijih uslova. Ali uskoro postaje svestan da na taj način njegov posao mora zauvek ostati nedovršen, jer pitanja nikada ne prestaju; i tako se vidi primoranim da pribegne načelima koja prevazilaze svaku moguću upotrebu u iskustvu. Na taj način pada u tamu i protivrečnosti. Bojište ovih beskrajnih sporova zove se metafizika.

Bilo je vreme kada su metafiziku zvali kraljicom svih nauka. Sada je, po modi vremena, prezrena sa svih strana; i matrona, odbačena i napuštena, jadikuje kao Hekaba: „Najveća od svih, snagom tolikih sinova i kćeri — sada me odvlače, prognanu, nemoćnu.“

Kant navodi Ovidijeve „Metamorfoze“ o Hekabi, trojanskoj kraljici, porobljenoj posle pada Troje.

Naše doba je pravo doba kritike, kojoj se sve mora podvrgnuti. Vera svojom svetošću, i zakonodavstvo svojim veličanstvom, obično pokušavaju da se od nje izuzmu. Ali tada izazivaju opravdanu sumnju prema sebi, i ne mogu tražiti ono nehinjeno poštovanje koje um ukazuje samo onome što je moglo da izdrži njegovo slobodno i javno ispitivanje.

Ova kritika je poziv umu da iznova preduzme najteži od svih svojih zadataka, naime samospoznaju; i da ustanovi sud koji će umu osigurati njegove zakonite zahteve, a odbaciti sve neosnovane pretenzije — ne pukim naredbama, nego po sopstvenim večnim i nepromenljivim zakonima. Taj sud nije ništa drugo do sama kritika čistog uma.

„Kritika“ (Kritik) ne znači napad, nego ispitivanje: proveru moći i granica uma samim umom.

Predgovor drugom izdanju (1787)

Logika od Aristotelovog vremena nije morala da učini nijedan korak unazad; a, što je značajno, nije mogla da učini ni nijedan korak napred, i tako po svemu sudeći izgleda završena i potpuna. Matematika, od Grka, i prirodna nauka, od Galileja i Toričelija, stupile su na siguran put nauke. Kada je Galilej pustio da se njegove kugle, čiju je težinu sam izabrao, kotrljaju niz strmu ravan, svim istraživačima prirode sinula je svetlost. Shvatili su da um ima uvid samo u ono što sam proizvodi po sopstvenom nacrtu; da mora da ide napred s načelima svojih sudova po stalnim zakonima, i da primora prirodu da odgovara na njegova pitanja — ne kao učenik koji ponavlja sve što učitelj hoće, nego kao postavljeni sudija koji primorava svedoke da odgovore na pitanja koja im postavlja.

Metafizika još nije bila tako srećna. Pokušajmo, dakle, da li nećemo dalje stići s problemima metafizike ako pretpostavimo da se predmeti moraju upravljati prema našem saznanju. To bi se bolje slagalo s mogućnošću saznanja o njima a priori, koje treba da utvrdi nešto o predmetima pre nego što su nam dati. To je upravo kao s prvim mislima Kopernika, koji je, kada nije dobro napredovao u objašnjenju nebeskih kretanja pretpostavljajući da se cela vojska zvezda okreće oko posmatrača, pokušao da li ne bi imao više uspeha kad bi pustio posmatrača da se okreće, a zvezde ostavio u miru.

To je Kantov čuveni „kopernikanski obrt“ u filozofiji: umesto da pretpostavi da se naše saznanje mora upravljati prema predmetima, on pretpostavlja da se predmeti, kakve ih možemo saznati, moraju upravljati prema oblicima našeg saznanja.

Ali iz toga sledi jedan značajan rezultat: da nikada ne možemo izaći izvan granica mogućeg iskustva; da stvari saznajemo samo onakve kakve nam se pojavljuju, a ne kakve su same po sebi. Pa ipak je baš ovo ograničenje dobitak. Jer kad bi se stvari same po sebi saznavale po istim zakonima kao pojave, onda bi sve — uključujući našu sopstvenu volju — bilo vezano mehanizmom prirode, i sloboda bi bila nemoguća. Ali ako se ista stvar posmatra kao pojava i kao stvar po sebi, onda se ista volja može misliti, u svojoj pojavi, kao vezana prirodnim zakonom, a kao stvar po sebi kao slobodna.

Morao sam, dakle, da ukinem znanje, da bih napravio mesta veri.

„Ich mußte also das Wissen aufheben, um zum Glauben Platz zu bekommen“ — najnavođenija rečenica drugog Predgovora. „Vera“ ovde znači razumsku moralnu veru u Boga, slobodu i besmrtnost, a ne versku dogmu.

Uvod

Nema nikakve sumnje da svako naše saznanje počinje iskustvom. Ali iako svako naše saznanje počinje iskustvom, ono zbog toga ne proizlazi sve iz iskustva.

Sasvim je moguće da je čak i naše iskustveno saznanje sastavljeno od onoga što primamo putem utisaka i onoga što naša sopstvena moć saznanja daje iz sebe same. Saznanje koje je nezavisno od svakog iskustva, pa i od svih čulnih utisaka, zove se a priori; ono koje ima svoje izvore u iskustvu, a posteriori.

„A priori“: pre iskustva, ili nezavisno od njega; „a posteriori“: posle iskustva, ili izvedeno iz njega.

Sudovi su ili analitički ili sintetički. U analitičkim sudovima predikat pripada subjektu kao nešto što je već, prikriveno, sadržano u njegovom pojmu: „Sva tela su protežna.“ Ne moram da izađem izvan pojma tela da bih u njemu našao protežnost. U sintetičkim sudovima predikat leži sasvim izvan pojma, iako stoji u vezi s njim: „Sva tela su teška.“ Analitički sudovi samo objašnjavaju; sintetički sudovi proširuju naše saznanje.

Iskustveni sudovi su svi sintetički. Ali postoje i sintetički sudovi a priori. Svi matematički sudovi su te vrste. Moglo bi se isprva misliti da je stav 7 + 5 = 12 samo analitički. Ali pojam zbira 7 i 5 ne sadrži ništa više od njihovog sjedinjenja u jedan broj, i u njemu se uopšte ne misli koji je to jedan broj koji obuhvata oba. Moram izaći izvan ovih pojmova, pozivajući u pomoć opažaj svojih pet prstiju, ili pet tačaka, i dodavati jedinice petice, jednu po jednu, pojmu sedam. Dakle, stav je sintetički. I prirodna nauka sadrži sintetičke sudove a priori — da u svim promenama materijalnog sveta količina materije ostaje nepromenjena; da u svakom prenošenju kretanja dejstvo i protivdejstvo moraju uvek biti jednaki. A metafizika se, bar po svom cilju, sastoji samo od sintetičkih sudova a priori: da svet mora imati prvi početak, i tome slično.

Pravi zadatak čistog uma sadržan je, dakle, u pitanju: Kako su mogući sintetički sudovi a priori?

To je središnje pitanje knjige. Hjum je tvrdio da naša ideja o nužnoj vezi — o uzroku i posledici — dolazi samo iz navike. Kant, koji je u svojim „Prolegomenima“ (1783) napisao da ga je Hjum probudio iz njegovog „dogmatskog dremeža“, polazi da pokaže da se neke nužne istine o svetu mogu saznati a priori, ali samo o svetu onakvom kakav se pojavljuje.

Postoje dva stabla ljudskog saznanja, koja možda izrastaju iz jednog zajedničkog, ali nama nepoznatog korena: naime čulnost i razum. Putem prve, predmeti su nam dati; putem drugog, oni se misle.