Prvi odeljak: Metamorfoze kapitala i njihovo kružno kretanje (glave 1–6)

Engelsov predgovor

Pripremiti drugu knjigu „Kapitala“ za štampu tako da se pojavi kao povezano i koliko god je moguće celovito delo, i kao isključivo delo autora, a ne priređivača, nije bio lak zadatak. Postojali su samo rukopisi, pisani u različito vreme, neki odlomci, neki grubi nacrti puni skraćenica, rukopisom koji je ponekad mogao da pročita samo autor, a ponekad ni on. Ograničio sam se na to da ih uredim, da biram između varijanti, i da praznine, gde je bilo potrebno, popunim sopstvenim rečima, uvek u njegovom smislu.

Neki su optužili Marksa da je teoriju viška vrednosti prepisao od Rodbertusa. Postojanje onog dela vrednosti proizvoda koji danas nazivamo viškom vrednosti bilo je poznato dugo pre Marksa; isto tako, manje ili više jasno, i to od čega se sastoji — od proizvoda rada za koji njegov prisvajač nije platio nikakav ekvivalent. Ali niko nije otišao dalje. Marksov odnos prema prethodnicima sličan je odnosu Lavoazjea prema Pristliju i Šeleu. Pristli i Šele su proizveli kiseonik ne znajući šta imaju u rukama; ostali su zarobljenici stare teorije flogistona. Lavoazje je video da je taj novi gas nov hemijski element, i on je prvi postavio na noge celu hemiju, koja je u svom flogistonskom obliku stajala na glavi. Ono što su ekonomisti smatrali rešenjem, Marks je video kao problem; i polazeći od njega iznova je ispitao celu političku ekonomiju.

Glava 1. Kružno kretanje novčanog kapitala

Kružno kretanje kapitala odvija se u tri stadijuma. U prvom, kapitalista se pojavljuje kao kupac na tržištu roba i na tržištu rada: njegov novac se pretvara u robe, N–R. U drugom, kupljene robe se proizvodno troše; kapitalista deluje kao kapitalistički proizvođač roba; njegov kapital prolazi kroz proces proizvodnje, a rezultat je roba veće vrednosti od njenih elemenata proizvodnje. U trećem, kapitalista se vraća na tržište kao prodavac; njegove robe se pretvaraju u novac, R′–N′. Formula kružnog kretanja novčanog kapitala je dakle N–R … P … R′–N′, gde tačke pokazuju da je proces cirkulacije prekinut, a R′ i N′ označavaju R i N uvećane za višak vrednosti.

Prvi čin, N–R, deli se na dva: kupovinu sredstava za proizvodnju, i kupovinu radne snage. To što novac uopšte može da kupi radnu snagu pretpostavlja da su sredstva za proizvodnju odvojena od radnika; pretpostavlja klasni odnos između kapitaliste i najamnog radnika. Nije novac taj koji po svojoj prirodi stvara taj odnos; postojanje tog odnosa je ono što prostu novčanu funkciju pretvara u funkciju kapitala.

U drugom stadijumu, sredstva za proizvodnju i radna snaga, oboje sada svojina kapitaliste, spajaju se; i tek u tom spoju postaju proizvodni kapital. Kakav god da je društveni oblik proizvodnje, radnici i sredstva za proizvodnju uvek su njeni činioci; ali u kapitalističkom obliku, njihov spoj ostvaruje se kupovinom radne snage od strane vlasnika sredstava za proizvodnju, a radnik radi pod njegovom komandom. Rezultat je roba čija vrednost sadrži, pored utrošene kapitalne vrednosti, i višak vrednosti.

U trećem stadijumu, R′–N′, roba, bremenita viškom vrednosti, mora biti prodata. Ovde se kapitalna vrednost i višak vrednosti, koji su do tada postojali zajedno u telu pređe ili platna, realizuju u novcu; i kapitalna vrednost se vraća u svoj prvobitni oblik, spremna da iznova počne kružno kretanje, dok kapitalista višak vrednosti može da potroši ili da ga doda svom kapitalu. Ako prodaja ne uspe, ako se roba ne može pretvoriti u novac, celo kretanje se zaustavlja; i kružno kretanje pokazuje da kapitalista ne zavisi samo od fabrike, nego i od tržišta.

U kružnom kretanju novčanog kapitala, novac je polazna tačka i kraj; i tako kružno kretanje pokazuje, u najopipljivijem obliku, pokretačku snagu kapitalističke proizvodnje: pravljenje novca. Proces proizvodnje pojavljuje se samo kao neizbežna posredna karika, kao nužno zlo radi pravljenja novca. Sve nacije s kapitalističkim načinom proizvodnje zato periodično obuzima grozničavi pokušaj da prave novac bez posredovanja procesa proizvodnje.

Glave 2–4. Kružno kretanje proizvodnog kapitala; kružno kretanje robnog kapitala; tri figure kružnog kretanja

Isto kretanje može se posmatrati s druge polazne tačke: kao kružno kretanje proizvodnog kapitala, P … R′–N′–R … P, u kome se cela cirkulacija pojavljuje samo kao posredovanje obnove proizvodnje — oblik u kome su ga klasični ekonomisti rado videli, jer skriva novčani motiv; i kao kružno kretanje robnog kapitala, R′–N′–R … P … R′, koje počinje robom već natovarenom viškom vrednosti, i koje zato od početka pokazuje da je to kružno kretanje ne samo pojedinačnog kapitala, nego mase roba celog društva — oblik koji je Kene uzeo kao osnovu svoje Ekonomske tablice.

U stvarnosti, svaki industrijski kapital koji je u pokretu jeste sve troje odjednom. Jedan njegov deo je u obliku novca, jedan deo u proizvodnji, jedan deo u obliku gotovih roba koje čekaju da budu prodate; i svaki deo prolazi, jedan za drugim, kroz sva tri oblika. Kružno kretanje kapitala je neprestano prekidanje: jedan stadijum se napušta, u sledeći se ulazi; jedan oblik se odbacuje, drugi se prima. Kapital je kretanje, kružni tok kroz različite stadijume, koji opet sam sadrži tri različita oblika kružnog kretanja. Zato se može shvatiti samo kao kretanje, a ne kao stvar u mirovanju. Oni koji samostalno postojanje vrednosti smatraju pukom apstrakcijom zaboravljaju da je kretanje industrijskog kapitala upravo ta apstrakcija na delu.

Neprekidnost proizvodnje zahteva da ti oblici postoje jedan pored drugog: dok se jedan deo kapitala prodaje, drugi je u fabrici, treći se ulaže u nove sirovine. Svaki zastoj u jednom obliku zaustavlja ostale. I svaki prevrat u vrednostima — nagli skok cene pamuka, pad cene pređe — remeti kružno kretanje, i to utoliko više ukoliko je kapital veći. Pojedinačni kapitalista može da odoli takvim poremećajima samo ako ima novčane rezerve; i što je kapitalistički način proizvodnje razvijeniji, to više zavisi od novčanog tržišta i od kredita da premosti te praznine.

Glava 5. Vreme opticaja

Kretanje kapitala kroz sferu proizvodnje i kroz dve faze sfere cirkulacije odvija se u vremenskom sledu. Vreme tokom koga je kapital u sferi proizvodnje jeste njegovo vreme proizvodnje; njegov boravak u sferi cirkulacije jeste njegovo vreme opticaja. Ukupno vreme tokom koga opisuje svoje kružno kretanje zato je zbir to dvoje.

Vreme proizvodnje obuhvata više od radnog perioda: seme u zemlji, vino u podrumu, žito na gumnu koje čeka da se osuši. Tokom svog vremena opticaja, kapital ne funkcioniše kao proizvodni kapital, i zato ne proizvodi ni robe ni višak vrednosti. Što je cirkulacija kapitala više samo idealna, to jest, što je njegovo vreme opticaja bliže nuli, to je on proizvodniji, i to je veće njegovo samooplođavanje. Otuda neprestana težnja kapitala da skrati svoje vreme opticaja — i otuda je vreme opticaja granica njegove proizvodnje.

Glava 6. Troškovi cirkulacije

Promene oblika kapitala iz robe u novac i iz novca u robu istovremeno su poslovi kapitaliste, činovi kupovine i prodaje. Vreme koje oni traju, i rad koji zahtevaju, ne stvaraju vrednost. Rad kupovine i prodaje nužna je funkcija kapitalističke proizvodnje, ali ne dodaje vrednost robi; njegov trošak je odbitak od viška vrednosti. Isto važi za knjigovodstvo, koje postaje sve nužnije što se proizvodnja više odvija u društvenim razmerama i gubi svoj čisto individualni karakter; i za sam novac, koji mora biti proizveden kao zlato i srebro, deo društvenog bogatstva žrtvovan procesu cirkulacije.

Pretpostavimo da kapitalista unajmi agenta za kupovinu i prodaju, koji ne radi ništa drugo nego kupuje i prodaje za njega. On radi teško kao svaki radnik, a možda i više; prima svoju najamninu; i čak obavlja neplaćeni rad, jer radi duže od vremena potrebnog da zaradi svoju najamninu. Ali njegov rad, koliko god bio nužan, ne stvara ni vrednost ni proizvod; on samo skraćuje kapitalisti vreme koje bi sam morao da utroši na te poslove. On kapitalistu košta novca, što je odbitak od viška vrednosti; njegov neplaćeni rad samo smanjuje taj odbitak.

Držanje zaliha je iste vrste. Svako društvo mora da drži neku zalihu pri ruci — sirovina, sredstava za potrošnju — da bi obezbedilo neprekidnost proizvodnje i potrošnje; i trošak čuvanja takve zalihe deo je društvenih troškova proizvodnje. Ali kada se roba gomila u magacinima zato što ne može da se proda, to nije zaliha: to je zastoj cirkulacije, i njegov trošak ništa ne dodaje vrednosti; to je gubitak.

Ali nije sve u sferi cirkulacije neproizvodno. Skladištenje robe, ukoliko je nužno za neprekidnost proizvodnje, dodaje vrednost; a pre svega transport: količina proizvoda se transportom ne povećava, ali se njihova upotrebna vrednost ostvaruje tek njihovom potrošnjom, a ona može zahtevati promenu mesta. Transportna industrija je zato posebna grana proizvodnje, koja dodaje vrednost robi koju prevozi.