Prvi odeljak: Pretvaranje viška vrednosti u profit (glave 1–7)

Engelsov predgovor

Najzad mogu da objavim ovu treću knjigu Marksovog glavnog dela, završetak teorijskog dela. Kašnjenje su prouzrokovali moj sopstveni drugi poslovi, stanje mojih očiju, a pre svega stanje rukopisa: postojao je samo jedan prvi nacrt, krajnje nepotpun, s počecima svakog odeljka prilično brižljivo razrađenim, a ostatkom sve skiciranijim, punim digresija, često s rečenicama zapisanim onako kako su autoru padale na pamet. U petom odeljku, o kreditu, nije bilo nikakvog dovršenog teksta, samo gomila beležaka, primedbi i izvoda; morao sam od toga da napravim šta sam mogao.

Otkako se pojavio drugi tom, čitava jedna škola ekonomista pokušavala je da reši zagonetku koju je Marks ostavio za ovu knjigu: kako jedinstvena prosečna profitna stopa može da nastane, i mora da nastane, ne samo bez narušavanja zakona vrednosti, nego upravo na njegovoj osnovi. Učinjeno je nekoliko pokušaja, neki domišljati, neki ne; ovde sam ih prikazao. Čitalac će sada naći rešenje Marksovim sopstvenim rečima.

Glave 1–4. Troškovna cena i profit; profitna stopa; odnos profitne stope prema stopi viška vrednosti; uticaj obrta

U Prvom tomu analizirali smo pojave koje kapitalistički proces proizvodnje pokazuje kao neposredni proces proizvodnje; u Drugom tomu, proces cirkulacije. U ovom trećem tomu moramo pronaći i opisati konkretne oblike koji izrastaju iz kretanja kapitala kao celine. Oblici kapitala, kako su razvijeni u ovoj knjizi, tako se korak po korak približavaju obliku u kome se pojavljuju na površini društva, u delovanju različitih kapitala jednih na druge, u konkurenciji, i u običnoj svesti samih nosilaca proizvodnje.

Vrednost svake robe proizvedene na kapitalistički način jeste c + v + m. Ako oduzmemo višak vrednosti, ono što ostaje samo je ekvivalent, ili nadoknada, za kapitalnu vrednost c + v utrošenu na elemente proizvodnje. Taj deo vrednosti, koji samo nadoknađuje cenu utrošenih sredstava za proizvodnju i upotrebljene radne snage, nadoknađuje samo ono što roba košta samog kapitalistu; za njega je to, dakle, troškovna cena robe. Ono što roba košta kapitalistu meri se utroškom kapitala; ono što ona stvarno košta meri se utroškom rada. Kapitalistički trošak robe kvantitativno se razlikuje od njenog stvarnog troška.

U troškovnoj ceni nestaje razlika između konstantnog i varijabilnog kapitala: oba se pojavljuju podjednako kao troškovi. I tako se višak vrednosti, koji nastaje samo iz varijabilnog kapitala, kapitalisti pojavljuje kao izdanak celog predujmljenog kapitala. U tom obliku višak vrednosti se zove profit. Profit je, dakle, preobraženi oblik viška vrednosti, oblik u kome su njegovo poreklo i tajna njegovog postojanja zaklonjeni i izbrisani. Profitna stopa, odnos viška vrednosti prema ukupnom kapitalu, m/(c + v), uvek je manja od stope viška vrednosti, m/v; i profitnu stopu, a ne stopu viška vrednosti, kapitalista vidi i ona ga vodi. Stopa viška vrednosti može biti ista dok se profitne stope razlikuju, a profitna stopa može da raste dok stopa eksploatacije opada, zavisno od razmera konstantnog i varijabilnog kapitala i od brzine obrta.

Glave 5–7. Ušteda u upotrebi konstantnog kapitala; uticaj promena cena; dopunske napomene

Pošto se profitna stopa računa na ukupni kapital, svaka ušteda u upotrebi konstantnog kapitala podiže je. Otuda kapitalistov fanatizam štednje na sredstvima za proizvodnju. On sabija radnike u uske, nezdrave prostorije, što je ušteda na zgradama; stavlja opasne mašine u iste prostorije bez zaštite; zanemaruje mere opreza u procesima koji su po svojoj prirodi nezdravi ili opasni, kao u rudnicima; da i ne govorimo o odsustvu svih mera koje bi proces proizvodnje učinile ljudskim, udobnim ili bar podnošljivim za radnika. S kapitalističkog stanovišta, to bi bilo sasvim besciljno i besmisleno rasipanje. Kapitalistička proizvodnja, tako štedljiva s opredmećenim radom sadržanim u robama, jeste rasipnik ljudi, živog rada — rasipnik ne samo mesa i krvi, nego i živaca i mozga.

Štedi se i na iskorišćavanju izmetina proizvodnje — otpadaka industrije i poljoprivrede, koji se, s rastom krupne proizvodnje i napretkom hemije, vraćaju u proces kao sirovine: vunene krpe pretvorene u regenerisanu vunu, katran od uglja u anilinske boje.

Promene cene sirovina neposredno utiču na profitnu stopu. Pamučna glad u Lankaširu za vreme Američkog građanskog rata 1861–1865. pokazala je kako pad ponude može da zaustavi fabrike, upropasti manje fabrikante, i baci radnike u bedu, dok su krupniji kapitalisti, sa svojim zalihama, zarađivali.