Prvi odeljak: Roba i novac (glave 1–3)

Predgovor prvom izdanju

Delo čiji prvi tom sada predajem javnosti nastavak je mog spisa „Prilog kritici političke ekonomije“, objavljenog 1859. Svaki početak je težak, to važi za svaku nauku; a razumevanje prve glave, naročito odeljka koji sadrži analizu robe, predstavljaće najveću teškoću. Pri analizi ekonomskih oblika ne mogu pomoći ni mikroskop ni hemijski reagensi; i jedno i drugo mora da zameni moć apstrakcije. A za buržoasko društvo robni oblik proizvoda rada, ili oblik vrednosti robe, jeste ekonomski oblik ćelije.

Fizičar posmatra prirodne procese tamo gde se javljaju u svom najtipičnijem obliku. Ono što u ovom delu treba da ispitam jeste kapitalistički način proizvodnje, i odnosi proizvodnje i razmene koji mu odgovaraju. Njegovo klasično tlo je Engleska; zato mi Engleska služi kao glavna ilustracija mojih teorijskih postavki. Ako nemački čitalac, međutim, slegne ramenima nad stanjem engleskih industrijskih i poljoprivrednih radnika, ili se teši mišlju da u Nemačkoj stvari ni izdaleka nisu tako loše, moram mu otvoreno reći: De te fabula narratur! — o tebi se priča. Zemlja koja je industrijski razvijenija pokazuje manje razvijenoj samo sliku njene sopstvene budućnosti.

Jednu reč, da se izbegnu nesporazumi. Kapitalistu i zemljoposednika nipošto ne slikam ružičastim bojama. Ali o pojedincima je ovde reč samo ukoliko su personifikacije ekonomskih kategorija, nosioci određenih klasnih odnosa i interesa. Moje stanovište, s koga se razvitak ekonomske društvene formacije shvata kao prirodnoistorijski proces, može manje od ijednog drugog da čini pojedinca odgovornim za odnose čije društveno stvorenje on ostaje, ma koliko se subjektivno uzdizao iznad njih. Svaki sud zasnovan na naučnoj kritici dobrodošao mi je. Što se tiče predrasuda takozvanog javnog mnjenja, kome nikada nisam činio ustupke, sada kao i ranije moje je geslo velikog Firentinca: Segui il tuo corso, e lascia dir le genti — Idi svojim putem, i pusti ljude da pričaju.

U Pogovoru drugom izdanju (1873) Marks dodaje da je njegov metod neposredna suprotnost Hegelovom: kod Hegela dijalektika „stoji na glavi. Treba je okrenuti na noge, da bi se u mističnoj ljusci otkrilo racionalno jezgro.“

Glava 1. Roba

Bogatstvo društava u kojima vlada kapitalistički način proizvodnje javlja se kao „ogromna zbirka roba“, a pojedinačna roba kao njegov elementarni oblik. Naše istraživanje zato počinje analizom robe.

Roba je, pre svega, spoljašnji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ove ili one vrste. Korisnost neke stvari čini je upotrebnom vrednošću. Upotrebne vrednosti čine materijalnu sadržinu bogatstva, ma kakav bio njegov društveni oblik; u našem društvu one su i materijalni nosioci razmenske vrednosti. Razmenska vrednost javlja se najpre kao kvantitativni odnos u kome se upotrebne vrednosti jedne vrste razmenjuju za upotrebne vrednosti druge: jedna četvrtina pšenice, recimo, za toliko i toliko centi gvožđa. Šta nam kaže ova jednačina? Da u dvema različitim stvarima postoji nešto zajedničko obema, iste veličine. To zajedničko ne može biti geometrijsko, fizičko, hemijsko ili neko drugo prirodno svojstvo roba. Ako zanemarimo njihovu upotrebnu vrednost, ostaje još samo jedno svojstvo: da su proizvodi rada. Ali i proizvod rada nam se već promenio u rukama: ako apstrahujemo od njegove upotrebne vrednosti, apstrahujemo i od korisnog karaktera rada koji je u njemu otelotvoren — stolarevog, zidarevog, predačevog. Ne ostaje ništa osim zgusnute količine istovrsnog ljudskog rada, ljudske radne snage utrošene bez obzira na oblik njenog trošenja. Kao kristali te društvene supstance, koja im je svima zajednička, one su vrednosti.

Kako se meri veličina te vrednosti? Količinom rada koji sadrži, merenom vremenom. Ali moglo bi izgledati da je, što je čovek lenjiji i nespretniji, njegova roba vrednija, jer mu treba više vremena da je napravi. Nije tako: rad koji čini supstancu vrednosti jeste jednak ljudski rad, a radno vreme koje se računa jeste društveno potrebno radno vreme — vreme potrebno da se neki artikal proizvede pod normalnim uslovima proizvodnje, s prosečnim stepenom veštine i intenzivnosti koji tada vlada. Kada je u Engleskoj uveden mehanički razboj, ručnom tkaču je i dalje trebalo isto toliko vremena kao i pre da pređu pretvori u platno; ali proizvod njegovog sata sada je predstavljao samo pola sata društvenog rada, i pao je na polovinu svoje ranije vrednosti.

Sam rad sadržan u robama je dvojak. Kao koristan, konkretan rad — krojenje, tkanje — on proizvodi upotrebne vrednosti; kao apstraktan ljudski rad, trošenje ljudskog mozga, nerava i mišića uopšte, on proizvodi vrednost. Ja sam prvi ukazao na tu dvojaku prirodu rada sadržanog u robama i kritički je ispitao; a to je stožer oko koga se okreće jasno razumevanje političke ekonomije.

Zatim oblik vrednosti. Svako zna, ako ništa drugo ne zna, da robe imaju jedan zajednički oblik vrednosti, koji je u najupadljivijoj suprotnosti s šarolikim prirodnim oblicima njihovih upotrebnih vrednosti: novčani oblik. Naš je zadatak da pratimo postanak tog novčanog oblika. Najprostiji odnos vrednosti jeste odnos jedne robe prema drugoj: 20 aršina platna vredi 1 kaput. Ovde platno izražava svoju vrednost u kaputu; kaput služi kao materijal u kome se izražava vrednost platna. Vrednost platna postaje vidljiva u telu kaputa — kao da je kaput, onako zakopčan, otelotvorena vrednost. Od tog prostog oblika idemo ka razvijenom obliku, u kome platno izražava svoju vrednost u beskrajnom nizu drugih roba — kaputu, deset funti čaja, četrdeset funti kafe, jednoj četvrtini žita; zatim, obrnuvši ga, ka opštem obliku, u kome sve robe izražavaju svoju vrednost u jednoj jedinoj robi, izdvojenoj od ostalih; i najzad, kada se ta roba običajem utvrdi kao zlato, ka novčanom obliku: 20 aršina platna vredi 2 unce zlata.

Fetišizam robe i njegova tajna

Roba na prvi pogled izgleda kao sasvim trivijalna stvar, lako razumljiva. Njena analiza pokazuje da je ona vrlo čudna stvar, puna metafizičkih tananosti i teoloških mušica. Ukoliko je upotrebna vrednost, u njoj nema ničeg tajanstvenog. Oblik drveta menja se kada se od njega napravi sto; ipak sto ostaje ona obična, svakodnevna stvar, drvo. Ali čim istupi kao roba, pretvara se u nešto natčulno. On ne samo što stoji nogama na zemlji, nego se, u odnosu prema svim drugim robama, postavlja na glavu, i iz svog drvenog mozga razvija groteskne ideje, mnogo čudesnije nego kad bi sam od sebe počeo da igra.

Otkud, dakle, taj zagonetni karakter? Očigledno, iz samog robnog oblika. Jednakost svih ljudskih radova dobija oblik jednake vrednosti njihovih proizvoda; i tako se društveni odnosi između proizvođača javljaju kao društveni odnos između stvari. Određen društveni odnos samih ljudi ovde za njih dobija fantastičan oblik odnosa između stvari. Da bismo našli analogiju, moramo pobeći u maglovito područje religije, gde se proizvodi ljudskog mozga javljaju kao samostalna bića obdarena životom. Tako je u svetu roba s proizvodima ljudske ruke. To nazivam fetišizmom koji se lepi za proizvode rada čim se proizvode kao robe.

Sva tajanstvenost roba nestaje čim pređemo na druge oblike proizvodnje. Uzmimo Robinsona na njegovom ostrvu — pošto politička ekonomija voli robinsonijade. Ma koliko skroman bio, on mora da zadovolji razne potrebe: mora da pravi alat i nameštaj, da pripitomljava koze, da peca i lovi; i vodi knjigu o radnom vremenu koje ga svaka stvar košta; a svi odnosi između Robinsona i stvari koje čine njegovo bogatstvo ovde su toliko prosti i jasni da bi ih čak i gospodin Sedli Tejlor mogao razumeti. Ili pođimo u mračni srednji vek: tamo, umesto nezavisnog čoveka, nalazimo da je svako zavisan — kmetovi i gospodari, vazali i senjori; ali upravo zato što lična zavisnost čini osnovu tog društva, društveni odnosi pojedinaca u njihovom radu javljaju se kao njihovi sopstveni lični odnosi, i nisu prerušeni u društvene odnose između stvari. Kuluk se meri vremenom isto tako sigurno kao i rad koji proizvodi robe, ali svaki kmet zna da je ono što troši u službi svog gospodara određena količina njegove sopstvene radne snage. Zamislimo, najzad, udruženje slobodnih ljudi, koji rade zajedničkim sredstvima za proizvodnju i svoje mnogobrojne individualne radne snage troše potpuno svesno kao jednu jedinu društvenu radnu snagu. I tu bi društveni odnosi ljudi prema njihovom radu i njegovim proizvodima bili providni u svojoj jednostavnosti.

Proces društvenog života ne skida svoj mistični veo dok ne postane proizvod slobodno udruženih ljudi, i ne stoji pod njihovom svesnom i planskom kontrolom.

Glave 2 i 3. Razmena; Novac, ili cirkulacija roba

Robe ne mogu same da odu na pijacu i da se razmene. Moramo se, dakle, obratiti njihovim čuvarima, koji su vlasnici roba. Ovi moraju da se odnose jedan prema drugome kao osobe čija volja prebiva u tim predmetima, i da priznaju jedan drugog kao privatne vlasnike; a taj pravni odnos, čiji je oblik ugovor, samo je ogledalo ekonomskog odnosa. Osobe postoje jedna za drugu samo kao predstavnici roba. Novac je kristal koji se nužno obrazuje u toku razmene, kojim se različiti proizvodi rada praktično izjednačuju jedan s drugim.

Zlato najpre služi kao mera vrednosti, izražavajući vrednosti roba kao cene — zamišljene količine zlata; zatim kao prometno sredstvo. Cirkulacija roba ima oblik R–N–R: roba — novac — roba; prodavati da bi se kupovalo. Tkač prodaje svoje platno za 2 funte, i za te 2 funte kupuje porodičnu Bibliju. Prva metamorfoza, prodaja, jeste salto mortale robe — njen kobni skok; jer ako skok ne uspe, ne strada roba, nego njen vlasnik. A pošto su prodaja i kupovina razdvojene u vremenu i prostoru, tako da se može prodati a da se odmah ne kupi, mogućnost kriza već je sadržana u cirkulaciji roba. Novac postaje i predmet zgrtanja blaga: zgrtač žrtvuje telesne požude svom zlatnom fetišu; on ozbiljno shvata jevanđelje uzdržavanja. Zatim novac postaje platežno sredstvo, kada se robe kupuju na kredit i plaćaju kasnije; i najzad svetski novac, opšte kupovno sredstvo na svetskom tržištu.