Rođen sam (glave 1–3)

Da li ću ja ispasti junak sopstvenog života, ili će to mesto zauzeti neko drugi, pokazaće ove stranice. Da bih počeo svoj život od početka svog života, beležim da sam se rodio (kako su mi rekli i kako verujem) u petak, u ponoć. Primećeno je da je sat počeo da izbija, a ja da plačem, u isti mah.

Bio sam posmrče. Oči mog oca zatvorile su se pred svetlošću ovog sveta šest meseci pre nego što su se moje na njemu otvorile. Po podne dana kada sam se rodio, moja majka je sedela kraj vatre u našoj kući, Rukeriju, u Blanderstonu u Safoku, plašljiva i tužna, kada je kroz vrt naišla jedna nepoznata dama i pritisla lice uz prozor. Bila je to tetka mog oca, gospođica Betsi Trotvud, strašna ličnost koja je bila nesrećno udata i odrekla se muškog pola; a došla je jer je odlučila da beba treba da bude devojčica, i da će joj ona biti kuma i vaspitati je kako treba. „Vaša sestra, Betsi Trotvud“, rekla je. Moja majka je počela da plače. Gospođica Betsi ju je pitala zašto kuću zove Rukeri, gavranište, kad tu nema nijednog gavrana; moja majka je rekla da je moj otac verovao da ima gavranova. „Ceo David“, rekla je gospođica Betsi. „Nazove kuću gavranište kad nema nijednog gavrana blizu, i veruje u ptice na reč, jer vidi gnezda!“ Kada je lekar, gospodin Čilip, krotak čovečuljak, najzad sišao i objavio da je dečak, moja tetka je uzela šešir za vrpce, kao praćku, zamahnula njime na njegovu glavu, nakrivo ga stavila, izašla, i nikada se nije vratila.

Prvi predmeti koji se jasno ukazuju preda mnom, dok gledam daleko unazad u prazninu svog detinjstva, jesu moja majka sa svojom lepom kosom i mladalačkim stasom, i Pegoti, bez ikakvog stasa, s očima toliko tamnim da kao da su zamračivale celu svoju okolinu na njenom licu, i obrazima i rukama toliko tvrdim i crvenim da sam se čudio što ih ptice ne kljucaju radije nego jabuke. Pegoti je bila naša služavka, i volela me je. Zimskim večerima čitala mi je o krokodilima, a ja sam je pitao da li je ikada bila udata, a ona je rekla da nije, i zagrlila me tako jako da su joj dva dugmeta odletela s leđa haljine.

Onda je jedan gospodin lepe crne kose i zalizaka počeo da nas prati iz crkve do kuće: gospodin Mardston. Nije mi se dopadao. Jednog dana Pegoti me je pitala da li bih voleo da s njom odem u Jarmut na dve nedelje da boravimo kod njenog brata; i otišao sam, rado.

Gospodin Pegoti živeo je na plaži u Jarmutu u jednoj staroj crnoj barci okrenutoj naopako i pretvorenoj u kuću, s vratima i prozorima i dimnjakom, najdivnijem stanu koji sam ikada video. S njim su živeli njegov sinovac Hem, ogroman, stidljiv momak; jedna devojčica, njegova sinovica, Emili, plavih očiju i s ogrlicom od plavih perli, koja je govorila da bi volela da bude dama; i gospođa Gamidž, udovica njegovog ortaka, koja je sedela kraj vatre i žalila se, i govorila da je „jadno, samo, napušteno stvorenje“ i da joj sve ide naopako. Gospodin Pegoti je bio ribar, i najdobriji čovek na svetu; a deca koju je primio bila su siročad čiji su se očevi udavili. Odmah sam se zaljubio u malu Emili, i šetali smo po plaži i skupljali školjke, i rekao sam joj da je obožavam.

Kada sam se vratio kući, vrata je otvorila jedna nepoznata služavka. Pegoti me je odvela u kuhinju i rekla mi: moja majka se udala za gospodina Mardstona. „Mladi gospodine Dejvi, dobili ste tatu!“