Stranac kod groblja (Prva glava)

Gustav Ašenbah — ili fon Ašenbah, kako se zvanično zvao od svog pedesetog rođendana — krenuo je sam iz svog stana u Princregentenštrase u Minhenu, jednog prolećnog popodneva godine 19—, godine koja je mesecima pokazivala našem kontinentu tako preteće lice, u jednu poduže šetnju. Prenapregnut teškim i opasnim jutarnjim radom, koji je od njega upravo tada zahtevao krajnju pažnju, opreznost, pronicljivost i preciznost volje, pisac ni posle ručka nije mogao da zaustavi unutrašnje dalje kretanje stvaralačkog mehanizma u sebi, onaj motus animi continuus u kome se, po Ciceronu, sastoji rečitost; i nije našao osvežavajući san koji mu je bivao sve potrebniji kako mu je snaga slabila. Zato je, posle čaja, izašao, nadajući se da će ga vazduh i kretanje povratiti i dati mu plodno veče.

Šetao je po Engleskom vrtu, i natrag Ungererštrase, i zastao na tramvajskoj stanici kod Severnog groblja da sačeka tramvaj za kuću. Nigde nikoga. Preko puta stajala je mrtvačka kapela, u vizantijskom stilu, s pročeljem ukrašenim grčkim krstovima i jarko oslikanim likovima, i s pozlaćenim natpisima o budućem životu — Ulaze u stan Božji — i Večna svetlost neka im svetli. A u tremu, između dve apokaliptične zveri koje su čuvale stepenice, stajao je jedan čovek.

Nije bio visok, bio je mršav, golobrad, upadljivo prćastog nosa; bio je riđ, mlečne, pegave kože; očigledno nije bio iz Bavarske, jer mu je širok šešir od lika, ravnog oboda, davao strani, daleko proputovali izgled. Na leđima je imao pričvršćen ranac, na sebi žućkasto odelo od nečega što je ličilo na loden, preko leve ruke sivi kišni ogrtač, a u desnoj ruci štap s gvozdenim vrhom, na koji se oslanjao, prekrštenih nogu. Glava mu je bila podignuta, tako da mu je jabučica štrčala na tankom vratu; gledao je u daljinu bezbojnim očima crvenih trepavica, između kojih su stajale dve snažne uspravne bore; a usne su mu izgledale prekratke, povučene sa zuba, koji su se belo i dugo videli, ogoljeni do desni. Izgledao je, mislio je Ašenbah, i zapovednički i divlje; i gledao je pravo u Ašenbaha — tako izazivački da se Ašenbah, zbunjen, okrenuo i pošao dalje.

Ali nešto mu se dogodilo. Obuzeo ga je iznenadan, začuđujući nemir, žudnja za putovanjem, tako jaka da je ličila na viziju. Video je, u duhu, jedan predeo: tropsku močvaru pod teškim nebom, vlažnu, bujnu, čudovišnu, nekakvu praiskonsku divljinu ostrva, kaljuga i blatnjavih rukavaca; dlakava stabla palmi; čudne ptice; a između čvornovatih stabljika jednog bambusovog šipražja, užarene oči pritajenog tigra. Srce mu je tuklo od straha i od neobjašnjive želje. Onda je vizija izbledela. Odlučio je, razborito, da ode na kratak odmor na jug — ne predaleko, ne do tigrova; nekoliko nedelja negde na prijatnom mestu, da se odmori. Kad je ponovo pogledao prema kapeli, stranca više nije bilo.