Stepan Trofimovič (Prvi deo)

Prihvatajući se da opišem nedavne i čudne događaje u našem gradu, do sada nimalo znamenitom, nalazim se primoran, zbog nedostatka veštine, da počnem pomalo izdaleka, naime s nekim biografskim pojedinostima o darovitom i veoma poštovanom Stepanu Trofimoviču Verhovenskom. Neka te pojedinosti posluže samo kao uvod u hroniku koja sledi.

Stepan Trofimovič je među nama uvek igrao posebnu i, da tako kažem, građansku ulogu, i strasno je voleo tu ulogu — toliko da mislim da bez nje ne bi mogao da živi. Bio je čovek četrdesetih godina, liberalni idealista koji je jednom, u jednom sjajnom razdoblju, održao nekoliko predavanja na univerzitetu, napisao disertaciju, i bio, kako je verovao, progonjen zbog svojih ideja; voleo je da o sebi misli kao o izgnaniku, čoveku koga vlasti motre, iako ga godinama niko nije motrio. Više od dvadeset godina živeo je u našem gradu kao prijatelj, a zapravo izdržavano lice, Varvare Petrovne Stavrogine, bogate, zapovedničke udovice, čijeg je sina Nikolaja nekada vaspitavao. Ona je plaćala njegovu kuću, njegovu odeću, i njegove kartaške dugove; a on joj je svakog dana pisao pisma, iako su živeli na sto koraka jedno od drugog.

Njihovo prijateljstvo bilo je čudno. Ona ga je volela, mislim; ona ga je stvorila, kao što se stvara umetničko delo, i bila je ljubomorna na njega, i prezirala ga, i nije htela da ga pusti. Bio je lep čak i u starosti, voleo je da pije šampanjac, igrao vist u klubu, ubacivao francuske izraze u govor, i lako plakao. Imao je sina, Petra, iz prvog braka, koga je kao bebu poslao tetkama da ga odgaje i koga je video možda dvaput u životu.

Sin Varvare Petrovne, Nikolaj Vsevolodovič Stavrogin, bio je predmet mnogih priča u našem gradu. Bio je oficir u gardi u Petrogradu, zatim se tukao u dvobojima, bio ražalovan, družio se s najnižim društvom, vratio se, i zaprepastio sve. Bio je neobično lep — kosa mu je bila suviše crna, oči suviše bistre i mirne, put suviše bleda i sveža, zubi kao biseri, usne kao korali — rekao bi čovek, uzor lepote, a ipak je u njemu bilo nečeg odbojnog; ljudi su govorili da mu je lice kao maska. Kada je bio u našem gradu pre četiri godine, učinio je bez ikakvog razloga tri sramotne stvari: povukao je za nos jednog poštovanog starog gospodina, Gaganova, u klubu, pred svima; poljubio je ženu jednog sitnog činovnika, Liputina, tri puta u usta na jednoj zabavi; a kada ga je gubernator izveo nasamo da ga ukori, sagnuo se i ugrizao gubernatora za uvo. Posle je objašnjeno da je bolovao od moždane groznice, i poslat je u inostranstvo. Sada se vraćao.

Varvara Petrovna je u međuvremenu odlučila da Stepan Trofimovič treba da se oženi njenom štićenicom, Dašom Šatovom, tihom, razumnom devojkom od dvadeset godina, sestrom jednog bivšeg kmeta Stavroginovih, Ivana Šatova. Stepan Trofimovič se užasnuo, zatim polaskao, zatim uplašio; polako mu je sinulo da ga možda teraju da pokrije „tuđe grehe“ — da se nešto dogodilo između Daše i Nikolaja u inostranstvu. Pisao je svima pomahnitala pisma.

Iz inostranstva su se vraćali i Liza Tušina, lepa, bogata, ponosna, nervozna devojka, kći jedne stare prijateljice Varvare Petrovne, u pratnji svog rođaka i odanog obožavaoca, Mavrikija Nikolajeviča, visokog, ćutljivog artiljerijskog oficira; i sam Šatov, nespretan, čupav, pošten mladić koji je nekada bio radikal a sada je verovao u Rusiju i ruskog Boga, i koji je bio pun mržnje prema svojim nekadašnjim drugovima.

Bio je tu i jedan inženjer, Kirilov, koji je stanovao u istoj kući kao Šatov — mladić neobičnog načina govora, koji uveče nije jeo a pio je čaj celu noć, i koji je imao jednu ideju. Jednom mi ju je objasnio, prosto: čovek se boji smrti zato što se boji bola, i zato što se boji onoga sveta. Bog je bol straha od smrti. „Ko pobedi bol i strah, sam će postati Bog. Tada će biti nov život, nov čovek, sve će biti novo.“ Čovek koji se ubije samo da bi ubio strah postaće Bog. „Moram da se ubijem“, rekao je, „zato što je najviša tačka moje samovolje da se ubijem sopstvenom rukom.“ Čekao je samo pravi trenutak.

A bio je tu i kapetan Lebjatkin, pijani, propali hvalisavac koji je pisao loše stihove i tukao sestru, i sama sestra, Marja Timofejevna, hroma, prostodušna, našminkanog lica i čudnog, slatkog, detinjeg osmeha, koja je živela u svojim snovima i pričala o jednom knezu koji će doći po nju. Lebjatkin je svima nagoveštavao da zna jednu strašnu tajnu o Nikolaju Stavroginu, koja će mu doneti novac.

Sve te niti spojile su se jedne nedelje u salonu Varvare Petrovne. Tog jutra, izlazeći iz crkve, Varvara Petrovna je našla Marju Timofejevnu kako kleči pred njom, i, iz nekog čudnog poriva, povela je hromu ženu kući u svojoj kočiji. U salonu su bile Liza i njena majka, Daša, Šatov, Stepan Trofimovič, i kapetan Lebjatkin, koji je došao tražeći sestru i recitovao svoje stihove. Svi su čekali Nikolaja, koji je trebalo da stigne svakog dana.

Onda je, neočekivano, u sobu upao jedan mladić, pričajući bez prestanka: Petar Stepanovič Verhovenski, sin Stepana Trofimoviča, koga niko nije očekivao, od oko dvadeset sedam godina, srednjeg rasta, retke plave kose, male brade, i brzog, isprekidanog načina govora, kao da rasipa sitne okrugle perlice. Za njim je ušao Nikolaj Stavrogin.

Varvara Petrovna je ustala i zaustavila sina nasred sobe. „Nikolaje Vsevolodoviču, reci mi odmah, pre nego što se pomeriš s ovog mesta: je li istina da je ova nesrećna, hroma žena — eno je, pogledaj je — je li istina da ti je ona zakonita žena?“

Stavrogin ju je mirno pogledao. Ništa nije rekao. Zatim je prišao Marji Timofejevnoj, nagnuo se nad nju s beskrajnom nežnošću, i rekao: „Ne smete ostati ovde.“ Pogledala ga je gore u zanosu. Pružio joj je ruku i izveo je s najvećim poštovanjem, kao što se izvodi dama visokog roda. Petar Stepanovič je, brbljajući, svima objasnio da je sve to jedan stari, romantični Nikolajev hir, šala, neka vrsta plemenitog milosrđa prema jednoj jadnoj polulukoj devojci, ništa više; i da mu ona, naravno, uopšte nije žena.

Kada se Stavrogin vratio, Šatov, koji je stajao ćutke uz zid, prešao je sobu ka njemu, i zastao pred njim, i udario ga u lice svom snagom.

Stavrogin se zateturao. Zatim je zgrabio Šatova za ramena — i odmah ga pustio i stavio ruke na leđa. Stajao je tako, beo kao krpa, gledajući Šatova, a oči kao da su mu se ugasile. Ništa nije rekao, i ništa nije učinio. Šatov je oborio pogled, i okrenuo se i izašao. A Liza, koja je zurila u Stavrogina, vrisnula je i pala u nesvest na ćilim.