Prva knjiga — Osnivanje i uređenje slobodne države

Nikolo Makijaveli Canobiju Buondelmontiju i Kozimu Ručelaiju, pozdrav

Šaljem vam dar koji, ako ne odgovara obavezama koje imam prema vama, svakako je najveći koji vam je Nikolo Makijaveli mogao poslati. Jer sam u njemu izrazio sve što znam i što sam naučio dugom praksom i neprekidnim čitanjem o stvarima sveta. A pošto ni vi ni iko drugi ne možete od mene želeti više od ovoga, ne možete se žaliti ako vam nisam dao više.

U ovome kao da sam odstupio od uobičajenog običaja onih koji pišu, koji svoja dela uvek posvećuju nekom knezu, i, zaslepljeni častoljubljem i lakomošću, hvale ga zbog svih vrlih osobina kada bi trebalo da ga kude zbog svakog sramnog dela. Zato, da ne bih zapao u tu grešku, izabrao sam ne one koji su kneževi, nego one koji, zbog svojih beskrajnih dobrih osobina, zaslužuju to da budu; ne one koji bi me mogli zasuti činovima, počastima i bogatstvom, nego one koji bi to, iako ne mogu, želeli. Jer ljudi, da bi pravo sudili, treba da cene one koji su velikodušni, a ne one koji to mogu da budu; i one koji znaju da upravljaju kraljevstvom, a ne one koji mogu da upravljaju njime ne znajući kako. Pisci više hvale Hijerona Sirakuškog dok je bio privatan čovek nego Perseja Makedonskog dok je bio kralj; jer Hijeronu nije nedostajalo ništa da bude knez osim kneževine, a Persej nije imao ništa od kralja osim kraljevstva.

Uživajte, dakle, u ovom dobru ili ovom zlu koje ste sami želeli; a ako biste zapali u grešku da vam se ova moja mišljenja dopadnu, neću propustiti da nastavim s ostatkom istorije, kako sam vam obećao na početku. Zbogom.

Predgovor

Iako je, zbog zavidljive prirode ljudi, uvek bilo ništa manje opasno nalaziti nove načine i redove nego tražiti nepoznate vode i zemlje — jer su ljudi spremniji da kude nego da hvale tuđa dela — ipak sam, gonjen prirodnom željom koju sam oduvek imao da radim bez ikakvog obzira na one stvari za koje verujem da donose zajedničku korist svima, odlučio da stupim na put koji, pošto ga još niko nije prešao, može da mi donese nevolje i teškoće, ali može da mi donese i nagradu od onih koji blagonaklono razmotre cilj ovih mojih napora.

Kada razmislim koliko se časti odaje starini, i koliko je puta — da preskočim bezbroj drugih primera — komad drevnog kipa kupljen po visokoj ceni da bi se držao blizu sebe, da bi se njime ukrasila kuća i dao da ga podražavaju oni koji uživaju u toj veštini; i kako se ovi zatim svim snagama trude da ga oponašaju u svim svojim delima; a kada vidim, s druge strane, da se najvrlijim delima koja nam istorije pokazuju, a koja su učinila drevna kraljevstva i republike, kraljevi, kapetani, građani i zakonodavci koji su se mučili za svoju otadžbinu, više dive nego što ih podražavaju — štaviše, da ih svi izbegavaju u svakoj najmanjoj stvari, tako da nam nije ostao nikakav trag te drevne virtù — ne mogu a da se istovremeno ne čudim i ne žalim.

A utoliko više kada vidim da u građanskim sporovima koji nastaju među građanima, ili u bolestima u koje ljudi zapadaju, uvek pritrčavaju sudovima i lekovima koje su dali stari. Jer građansko pravo nije ništa drugo nego mišljenja koja su dali drevni pravnici, a medicina nije ništa drugo nego ogledi koje su izveli drevni lekari. Pa ipak, u uređivanju republika, održavanju država, upravljanju kraljevstvima, uređivanju vojske i vođenju rata, suđenju podanicima i uvećavanju carstva, ne nalazi se ni knez ni republika koji se okreću primerima starih.

To dolazi, verujem, ne toliko od slabosti u koju je sadašnja vera dovela svet, ili od zla koje je častoljubiva besposlica nanela mnogim hrišćanskim pokrajinama i gradovima, koliko od toga što nemamo pravo poznavanje istorija — što iz njih, čitajući ih, ne izvlačimo smisao, niti osećamo ukus koji one u sebi imaju. Zato bezbrojni ljudi koji ih čitaju uživaju slušajući raznolikost događaja koje sadrže, a da nikada ne misle da ih podražavaju, smatrajući podražavanje ne samo teškim nego i nemogućim: kao da su se nebo, sunce, elementi i ljudi promenili u svom kretanju, redu i moći od onoga što su bili u davna vremena.

Želeći, dakle, da izvedem ljude iz ove zablude, smatrao sam potrebnim da o svim onim knjigama Tita Livija koje nam zloba vremena nije oduzela napišem ono što smatram potrebnim za njihovo bolje razumevanje upoređujući drevne i savremene stvari, da bi oni koji čitaju ova moja objašnjenja lakše iz njih izvukli onu korist radi koje treba tražiti poznavanje istorija.

I.1. Kakvi su bili počeci svih gradova, i kakav je bio rimski

Gradove grade ili domoroci tog mesta ili stranci. Ljudi ih grade radi bezbednosti, ili radi udobnosti, ili pod prinudom. A pošto ljudi deluju ili iz nužde ili po izboru, a veća je virtù tamo gde izbor ima manje udela, moglo bi se misliti da je bolje graditi na neplodnim mestima, gde ljudi, primorani da budu vredni i manje obuzeti besposlicom, žive složnije. Ovaj izbor bio bi mudar kada bi ljudi bili zadovoljni da žive od svoga i ne bi tražili da vladaju drugima. Ali pošto ljudi ne mogu da se obezbede osim moći, potrebno je graditi na najplodnijim mestima, a zatim urediti, zakonima, da se nametne nužda koju mesto ne pruža — kao što su činili Egipćani, koji su, živeći u najprijatnijoj zemlji, ispunjavali svoje ljude najtežim vežbama. Tako je bilo i s Rimom: bilo da ga je osnovao Enej ili Romul, imao je slobodan početak, a njegovi zakoni nametnuli su nuždu koju bi plodnost mesta oduzela.

I.2. Koliko vrsta republika ima, i kakva je bila rimska

Oni koji su pisali o republikama kažu da postoje tri vrste vladavine — kneževina, aristokratija i narodna vladavina — i da se svaka lako pretvara u svoju izopačenost: kneževina u tiraniju, aristokratija u vladavinu nekolicine, a narodna vladavina u razuzdanost. Slučaj je rodio ove oblike među ljudima. U početku su živeli rasuti kao zveri; zatim su se, kako su se umnožavali, okupili i izabrali najjačeg i najhrabrijeg za svog poglavara. Zatim su, kada su videli da su nezahvalnost i nepravda mrske, doneli zakone i počeli da biraju ne najjačeg, nego najrazboritijeg i najpravednijeg. Kada su kneževi postali nasledni i izopačili se, počela je tiranija; moćni su je oborili i vladali kao nekolicina, isprva za opšte dobro; njihovi sinovi, zaboravivši, vladali su za sebe; narod ih je oborio i vladao sam sobom; a s vremenom je i to palo u razuzdanost, tako da su se, da bi joj umakli, vratili knezu. To je krug kroz koji su se sve republike okretale i okreću se. Ali retko se vraćaju istim vladavinama, jer teško da ijedna republika može živeti toliko dugo da mnogo puta prođe kroz ove promene a da ne propadne; pre padne pod nekog suseda bolje uređenog od sebe.

Zato kažem da su svi ovi oblici štetni — tri dobra zato što su kratkog veka, tri loša zbog svoje zloćudnosti. Razboriti zakonodavci, znajući to, izabrali su oblik koji je učestvovao u sva tri, smatrajući ga postojanijim i čvršćim, jer svaki čuva stražu nad ostalima. Likurg je Sparti dao takve zakone jednim potezom, i ona je trajala više od osam stotina godina. Solon je Atini dao samo narodnu vladavinu, i ona je trajala kratko. Rim nije imao Likurga da ga uredi na početku; ipak je iz razdora između plebsa i Senata proisteklo toliko slučajeva da je slučaj učinio ono što zakonodavac nije. Kraljevi, konzuli, senat i tribuni sastavili su se, i stvorena je savršena republika.

I.3. Koji su događaji doveli do stvaranja tribuna u Rimu, što je republiku učinilo savršenijom

Kao što pokazuju svi koji rasuđuju o građanskom životu, i kao što je svaka istorija puna primera, ko uređuje republiku i donosi zakone u njoj mora da pretpostavi da su svi ljudi loši, i da će iskoristiti zloćudnost svog duha kad god im se pruži slobodna prilika. Kada se neka zloćudnost neko vreme krije, to dolazi od skrivenog uzroka koji se još nije video; ali vreme, koje zovu ocem svake istine, otkriva ga. U Rimu se činilo, pošto su Tarkvinijevci proterani, da između plebsa i Senata vlada najveća sloga, i da su plemići odložili svoju oholost. Ova prevara bila je skrivena dok su Tarkvinijevci bili živi; kada su umrli, plemići su počeli da pljuju na plebs sav otrov koji su čuvali u grudima. To pokazuje ono što sam gore rekao: ljudi nikada ne čine ništa dobro osim iz nužde. Gde ima dovoljno slobode izbora i razuzdanosti, sve se odmah ispuni pometnjom i neredom. Zato se kaže da glad i siromaštvo čine ljude vrednim, a zakoni ih čine dobrim. Iz ove drskosti nastali su tribuni, da stoje između plebsa i Senata.

I.4. Da je razdor plebsa i rimskog Senata učinio tu republiku slobodnom i moćnom

Ne želim da prećutim nešto o metežima koji su se odigrali u Rimu između smrti Tarkvinijevaca i stvaranja tribuna. Mnogi kažu da je Rim bio buntovna republika, puna takve pometnje da bi, da dobra sreća i vojnička virtù nisu nadoknadile njene mane, bila gora od svake druge republike. Ja kažem da oni koji osuđuju meteže između plemića i plebsa kude upravo ono što je bio prvi uzrok što je Rim ostao slobodan, i gledaju više na buku i vike koje su nastajale iz tih meteža nego na dobre posledice koje su proizveli. Ne razmišljaju o tome da u svakoj republici postoje dva različita raspoloženja, raspoloženje naroda i raspoloženje velikaša, i da svi zakoni doneti u korist slobode nastaju iz njihovog razdora.

Od Tarkvinijevaca do Grakha, više od tri stotine godina, meteži u Rimu retko su donosili izgnanstvo, a veoma retko krv. Ne mogu se, dakle, ovi meteži smatrati štetnim, niti takva republika podeljenom, koja za tako dugo vreme nije poslala u izgnanstvo više od osam ili deset građana, ubila veoma malo njih, i malo njih kaznila globom. Niti se na bilo koji način može nazvati neuređenom republika u kojoj ima toliko primera virtù, jer dobri primeri nastaju iz dobrog vaspitanja, dobro vaspitanje iz dobrih zakona, a dobri zakoni iz onih meteža koje mnogi nepromišljeno osuđuju. Svaki grad mora imati svoje načine kojima narod može da da oduška svom častoljublju, naročito gradovi koji hoće da se služe narodom u važnim stvarima.

I.5. Gde je čuvanje slobode sigurnije postavljeno, kod naroda ili kod velikaša

Među najpotrebnijim stvarima koje su uredili oni koji su razborito osnovali republiku jeste čuvar slobode. Treba razmotriti nameru jednih i drugih: videće se kod velikaša velika želja da gospodare, a kod naroda samo želja da ne bude pod gospodarenjem, i shodno tome veća volja da živi slobodno. Zato je razumno staviti čuvanje slobode u ruke naroda, koji će se, imajući manje nade da je prigrabi, više brinuti o njoj. Sparta i Venecija stavile su ga u ruke plemića, i dugo su živele; Rim ga je stavio u ruke plebsa. Ako se razmotri šta je bolje, mora se gledati da li se hoće stvoriti carstvo, kao što je činio Rim, ili ostati u granicama.

I.6. Da li je u Rimu mogla da se uredi država koja bi uklonila neprijateljstva između naroda i Senata

Da je Rim hteo da ukloni uzroke svojih meteža, uklonio bi i uzroke svog rasta. Jer da je Rim hteo da bude miran, morao bi da učini jednu od dve stvari: ili da se ne služi plebsom u ratu, kao što su činili Mlečani, ili da ne otvori put strancima, kao što su činili Spartanci. Ali pošto su sve ljudske stvari u pokretu i ne mogu da stoje, moraju ili da se dižu ili da padaju; a mnogim stvarima na koje te razum ne vodi, vodi te nužda. Zato, kada je republika uređena da se održava bez širenja nuždom primorana da se širi, njeni temelji popuštaju. Verujem, dakle, da treba slediti rimski red, a ne red drugih republika, pošto je nemoguće naći srednji put, i podnositi neprijateljstva koja nastaju između naroda i Senata kao nepogodnost potrebnu da bi se stiglo do rimske veličine.

I.7. Koliko su optužbe potrebne u republici za održavanje slobode

Onima koji su u gradu postavljeni da čuvaju njegovu slobodu ne može se dati korisnija vlast od moći da optuže građane pred narodom ili nekim magistratom kada zgreše protiv slobodne države. To ima dve posledice: građani ne pokušavaju ništa protiv države iz straha da će biti optuženi, a raspoloženja koja u gradovima rastu protiv ovog ili onog građanina imaju zakonit put da se isprazne. Kada nemaju redovan put, okreću se vanrednim, koji upropašćuju celu republiku. Koriolan, omražen kod plebsa, bio bi ubijen u buni da ga tribuni nisu pozvali da se brani; a tako je gnev plebsa imao oduška u zakonima. U našoj Firenci, kada je Frančesko Valori bio omražen kao neko ko hoće da se učini knezom, nije bilo načina da se optuži; zato su njegovi neprijatelji latili oružje, i to se završilo njegovom smrću i mnogo štete po grad.

I.9. Da je potrebno biti sam da bi se republika iznova uredila, ili potpuno preuredila

Mnogi će možda smatrati lošim primerom što je osnivač građanskog načina života, kao Romul, prvo ubio svog brata, a zatim pristao na smrt Tita Tacija, svog sadruga u kraljevstvu. Ali ovo je opšte pravilo: retko ili nikada nije ijedna republika ili kraljevstvo dobro uređeno od početka, ili potpuno preuređeno, osim ako ga ne uredi jedan jedini čovek. Zato razborit osnivač, koji namerava da pomogne ne sebi nego opštem dobru, ne svojim naslednicima nego zajedničkoj otadžbini, treba da teži da sam ima vlast. Nijedan mudar um nikada neće nikome zameriti vanredno delo upotrebljeno da se uredi kraljevstvo ili ustanovi republika. Priliči da, iako ga delo optužuje, ishod ga opravdava; a kada je ishod dobar, kao kod Romula, uvek će ga opravdati. Jer treba kuditi onoga ko je nasilan da bi razarao, a ne onoga ko je nasilan da bi popravljao. Da je Romul zasluživao opravdanje pokazuje to što je odmah uredio senat s kojim će se savetovati; i činjenica da, kada su kasnije Tarkvinijevci proterani, Rimljani nisu promenili ništa od njegovih redova osim što su umesto doživotnog kralja postavili dva godišnja konzula.

I.10. Koliko su osnivači republike ili kraljevstva hvale vredni, toliko su osnivači tiranije vredni kude

Od svih ljudi koje hvale, najviše se hvale oni koji su bili poglavari i osnivači vera. Zatim oni koji su osnovali republike ili kraljevstva. Posle njih se slave oni koji su, na čelu vojski, proširili sopstveno kraljevstvo ili kraljevstvo svoje otadžbine. Ovima se dodaju književnici. Naprotiv, ozloglašeni su i mrski oni koji razaraju vere, rasturaju kraljevstva i republike, i neprijatelji su vrline, književnosti i svake druge veštine koja ljudskom rodu donosi korist i čast — to jest, bezbožni, nasilni, neuki, besposleni, niski.

I neka se niko ne da zavarati Cezarovom slavom, slušajući kako ga pisci slave; jer oni koji ga hvale iskvareni su njegovom srećom i uplašeni dužinom carstva koje, vladajući pod njegovim imenom, nije dozvoljavalo piscima da slobodno govore o njemu. Ali ko hoće da zna šta bi slobodni pisci rekli o njemu, neka vidi šta govore o Katilini. Neka knez razmotri vremena od Nerve do Marka: videće bezbednog kneza među bezbednim građanima, svet pun mira i pravde, Senat s njegovom vlašću. A zatim neka razmotri ostale careve: videće Rim spaljen, Kapitol razoren od sopstvenih građana, drevne hramove napuštene, gradove pune preljuba, more puno izgnanika, a stene pune krvi. I tada će vrlo dobro znati koliko Rim, Italija i svet duguju Cezaru.

I.11–12. O veri Rimljana; i koliko je važno voditi računa o veri, i kako je Italija, lišena je zbog Rimske crkve, propala

Iako je Rim imao Romula kao prvog osnivača, nebesa su, smatrajući da njegovi redovi nisu dovoljni za tako veliko carstvo, nadahnula Senat da izabere Numu Pompilija za njegovog naslednika. Numa je, zatekavši veoma surov narod i želeći da ga umetnostima mira dovede do građanske poslušnosti, okrenuo se veri kao stvari sasvim potrebnoj za održavanje jedne civilizacije. Pravio se da ima sastanke s jednom nimfom koja ga je savetovala šta da savetuje narodu. A ko razmotri rimsku istoriju, videće koliko je vera služila da se zapoveda vojskama, da se hrabri plebs, da se ljudi drže dobrim i da se zli posrame. Jer gde ima straha od Boga, sve se lako uređuje; a gde ga nema, mora se držati na okupu strahom od kneza, koji traje samo dok traje njegov život. Ni narod Firence nije sebe smatrao ni neukim ni grubim, a ipak ga je fra Đirolamo Savonarola ubedio da razgovara s Bogom.

Kneževi i republike koji hoće da se sačuvaju neiskvarenim moraju iznad svega da sačuvaju neiskvarenim obrede svoje vere. A da su takvu veru kneževi hrišćanske republike sačuvali onako kako ju je njen osnivač uredio, hrišćanske države i republike bile bi složnije i mnogo srećnije nego što jesu. Niti se može naći veći znak njenog opadanja nego videti da narodi najbliži Rimskoj crkvi, glavi naše vere, imaju manje vere. Ko bi razmotrio njene temelje i video koliko se sadašnja praksa od njih razlikuje, prosudio bi da je bez sumnje blizu ili njena propast ili njen bič.

Mi Italijani, dakle, imamo ovaj prvi dug prema Crkvi i sveštenicima: da smo postali bez vere i zli. Ali imamo i još veći, koji je drugi uzrok naše propasti: da je Crkva držala i drži ovu pokrajinu podeljenom. Jer nijedna pokrajina nikada nije bila ujedinjena ili srećna osim ako sva nije došla pod poslušnost jedne republike ili jednog kneza, kao što se dogodilo Francuskoj i Španiji. Crkva, imajući ovde svoje sedište i držeći svetovnu vlast, nije bila ni toliko moćna ni takve virtù da bi mogla da zauzme celu Italiju, ni toliko slaba da, bojeći se da ne izgubi svoju svetovnu vlast, ne bi mogla da pozove nekog moćnog da je brani od onoga ko je u Italiji postao premoćan. Ko bi hteo da istinu ovoga vidi sigurnim iskustvom, morao bi da ima moć da rimski dvor, s vlašću koju ima u Italiji, pošalje da živi u zemljama Švajcaraca, koji su danas jedini narodi koji, u veri i u vojnim redovima, žive kao stari; i video bi da bi za kratko vreme zli običaji tog dvora napravili više nereda u toj zemlji nego ijedan drugi slučaj koji bi se tamo ikada mogao dogoditi.

I.16. Narod naviknut da živi pod knezom, ako nekim slučajem postane slobodan, teško održava svoju slobodu

Takav narod je kao nerazumna životinja koja je, iako surove i divlje prirode, uvek hranjena u tamnici i ropstvu; koja, ako je zatim slučajno puštena u polja, nenavikla da se sama hrani niti znajući mesta gde može da se skloni, postaje plen prvog koji pokuša da je ponovo okuje. A nova slobodna država ima neprijatelje, a nema pristalica: neprijatelje u svima onima koji su imali koristi od tiranije, a nema pristalica, jer slobodan život daje počasti i nagrade samo iz određenih poštenih razloga, a kada čovek ima ono što mu se čini da mu pripada, ne oseća se nikome obaveznim.

I.17–18. Iskvaren narod koji dođe do slobode može se održati slobodnim samo s najvećom teškoćom; i kako se slobodna država može održati u iskvarenim gradovima

Rim je, kada su Tarkvinijevci proterani, mogao odmah da uzme i zadrži svoju slobodu; ali posle smrti Cezara, Kaligule i Nerona, nije mogao, jer se narod iskvario. Gde građa nije iskvarena, meteži i druge nevolje ne nanose štetu; gde je iskvarena, dobro uređeni zakoni ne koriste, osim ako ih ne pokrene jedan čovek tako krajnje snage da ih natera da se poštuju dok građa ne postane dobra. Jer kao što su dobrim običajima potrebni zakoni da bi se održali, tako su i zakonima potrebni dobri običaji da bi se poštovali. A redovi koji su bili dobri kada se grad rodio više nisu dobri kada su njegovi građani postali zli.

I.21. Koliko zaslužuje kudu knez ili republika koji nemaju sopstveno oružje

Sadašnji kneževi i savremene republike kojima nedostaju sopstveni vojnici za odbranu i napad treba da se stide samih sebe i da misle, po primeru Tula Hostilija, da ta mana nije zbog nedostatka ljudi sposobnih za rat, nego njihovom sopstvenom krivicom, što nisu umeli da od svojih ljudi naprave vojnike. Kada je Tul postao kralj, Rim je četrdeset godina bio u miru i nije imao vojnika koji su videli rat; ipak je za kratko vreme od njih napravio izvrsne vojnike. Istinitije je od svake druge istine da, ako nema vojnika tamo gde ima ljudi, krivica je kneževa i ničija drugog.

I.25–26. Ko hoće da preuredi staru državu u slobodnom gradu treba da zadrži bar senku drevnih načina; a nov knez, u gradu ili pokrajini koju je zauzeo, mora sve da učini novim

Ko hoće da preuredi državu jednog grada tako da bude prihvaćena i da može da se održi na zadovoljstvo svih, mora da zadrži bar senku drevnih načina, da narodu ne bi izgledalo da je promenio svoj red čak i ako su novi redovi zapravo sasvim drugačiji od prošlih. Jer ljudi se uopšte hrane onim što izgleda koliko i onim što jeste. Zato su Rimljani, ukinuvši kraljeve, zadržali „kralja žrtava“ da narodu ne bi nedostajalo staro ime.

Ali ko postane knez nekog grada ili države, naročito ako su mu temelji slabi, nema boljeg leka da je zadrži, ako neće da se okrene građanskom životu u obliku kraljevstva ili republike, nego da u toj državi sve učini novim: da napravi nove vlade s novim imenima, novim vlastima, novim ljudima; da bogate učini siromašnima, a siromašne bogatima, kao što je činio David kada je postao kralj — „gladne je napunio dobrima, a bogate otpustio prazne“ — i da gradi nove gradove, razara stare, seli stanovnike s jednog mesta na drugo, kao što je činio Filip Makedonski, koji je selio ljude iz pokrajine u pokrajinu kao što pastiri sele stada. Ovi načini su veoma surovi, i neprijatelji svakog načina života, ne samo hrišćanskog nego i ljudskog; i svaki čovek treba da ih izbegava, i da radije želi da živi kao privatan čovek nego kao kralj uz toliku propast ljudi. Ipak, ko neće da krene ovim prvim putem dobra, mora, ako hoće da se održi, da stupi u ovo zlo. Ali ljudi kreću nekim srednjim putevima, koji su najštetniji, jer ne znaju da budu ni sasvim dobri ni sasvim loši.

I.27. Vrlo retko ljudi znaju da budu sasvim zli ili sasvim dobri

Papa Julije II, idući 1505. u Bolonju da protera Bentivolje, došao je u Peruđu da protera Đovampagola Baljonija, njenog tiranina; i sa svojom uobičajenom naglošću ušao je u grad nenaoružan, samo sa svojom stražom, iako je Đovampagolo bio unutra s velikom snagom. Razboriti ljudi koji su bili s papom zapazili su njegovu nepromišljenost i Đovampagolovu kukavičnost; niti su mogli da razumeju zašto nije, na svoju večnu slavu, jednim udarcem satro neprijatelja i obogatio se plenom, jer je papa sa sobom imao sve kardinale s njihovim blagom. Niti se može verovati da se uzdržao iz dobrote ili savesti, jer nikakvo poštovanje pobožnosti nije moglo da obuzda grudi zlog čoveka koji je držao rođenu sestru kao svoju i ubio rođake i sinovce da bi vladao. Zato je zaključeno da ljudi ne znaju da budu časno zli ni savršeno dobri; a kada neka zloća ima u sebi neku veličinu ili je u nekom delu velikodušna, ne znaju da stupe u nju. Đovampagolo, kome nije smetalo da bude rodoskvrnitelj i javni ubica rođaka, nije znao, ili bolje reći nije se usudio, da učini delo zbog koga bi se svi divili njegovoj hrabrosti, i koje bi ostavilo večno sećanje na njega.

I.29. Ko je nezahvalniji, narod ili knez

Porok nezahvalnosti nastaje iz lakomosti ili iz sumnje. Knez je po prirodi nezahvalniji od naroda, jer se po prirodi više boji slave kapetana koji mu je izvojevao veliku pobedu. A republike, budući slobodne i manje sumnjičave, manje su nezahvalne; a od svih republika, Rim je, iz navedenih razloga, bio najmanje nezahvalan.

I.34. Diktatorova vlast činila je dobro, a ne zlo rimskoj republici

Neki su osuđivali Rimljane zbog diktature, kao da je ona bila uzrok Cezarove tiranije. Ali nije ime ni čin diktatora porobio Rim, nego vlast koju su građani prisvajali sebi dužinom svojih zapovedništava. Jer diktator je postavljan na ograničeno vreme i samo da se pozabavi stvari zbog koje je stvoren; nije mogao da menja stare redove grada. Među rimskim redovima, ovaj zaslužuje da se razmotri i ubroji među najvažnije. Republike koje u hitnim opasnostima ne pribegavaju diktatoru ili sličnoj vlasti uvek će propasti u teškim slučajevima.

I.37. Kakve je nevolje agrarni zakon izazvao u Rimu

Drevni pisci kažu da ljudi tuguju u zlu, a dosađuju se u dobru, i obe strasti proizvode iste posledice. Jer kad god ljude nužda ne tera da se bore, bore se iz častoljublja, koje je toliko moćno u ljudskim grudima da ih, ma koliko visoko se popeli, nikada ne napušta. Priroda je stvorila ljude tako da mogu sve da žele, a ne mogu sve da postignu; zato, pošto je želja uvek veća od moći sticanja, sledi nezadovoljstvo onim što poseduju. Iz toga dolazi promenljivost njihove sreće; jer jedni želeći da imaju više, a drugi bojeći se da ne izgube ono što imaju, dolaze do neprijateljstava i do rata.

I.39. Kod različitih naroda često se vide isti slučajevi

Ko razmotri sadašnje i drevne stvari, lako zna da u svim gradovima i kod svih naroda postoje iste želje i ista raspoloženja, i da su uvek postojala. Zato je lako onome ko marljivo ispituje prošle stvari da predvidi buduće u svakoj republici i da primeni lekove koje su stari koristili, ili, ne našavši nijedan korišćen, da smisli nove iz sličnosti slučajeva. Ali pošto se ova razmatranja zanemaruju, ili ih ne razumeju oni koji čitaju, ili, ako ih razumeju, ne znaju ih oni koji upravljaju, iste sablazni slede u svako vreme.

I.46. Ljudi se penju od jednog častoljublja do drugog; prvo traže da ne budu uvređeni, a zatim da vređaju druge

Plebs je hteo da se brani od plemstva, a pošto je dobio tribune, počeo je da želi više. Jer ljudi, tražeći da se ne boje, počinju da teraju druge da se boje; a nepravdu koju odgone od sebe stavljaju na druge, kao da je nužno ili vređati ili biti uvređen.

I.47. Ljudi, iako se varaju u opštim stvarima, ne varaju se u pojedinostima

Kada su Kapuanci mrzeli svoj senat, Pakuvije Kalavije zatvorio je senatore u palatu i rekao narodu da ih može kazniti, ali da prvo mora da izabere boljeg čoveka da stavi na mesto svakoga od njih. Kada je pročitano prvo ime i narod povikao za njegovu smrt, Pakuvije ih je zamolio da imenuju zamenu; a kako je svako ime predlagano, narod je nalazio manu na njemu. Na kraju su zadržali stari senat, videvši da je lakše osuditi uopšteno nego naći bolje ljude pojedinačno. Zato, kada narod uopšteno misli da neku stvar treba učiniti, ako ga čovek natera da siđe na pojedinosti, često vidi svoju grešku.

I.55. Kako se lako vode stvari u gradu gde mnoštvo nije iskvareno; i gde ima jednakosti, ne može se stvoriti kneževina, a gde je nema, ne može se stvoriti republika

U onim pokrajinama gde ima mnogo gospode — gospodom nazivam one koji besposleno žive od obilnih prihoda svojih poseda, bez ikakve brige za njihovu obradu ili bilo kakav drugi rad potreban za život, a još više one koji imaju zamkove i podanike koji ih slušaju — nikada nije nastala nikakva republika ni politički život, jer su takvi ljudi sasvim neprijateljski raspoloženi prema svakom građanskom načinu života. Napuljsko kraljevstvo, rimske zemlje, Romanja i Lombardija puni su ih; zato tamo nikada nije bilo republike. Toskana je, naprotiv, imala tako malo njih da je na malom prostoru imala tri republike, Firencu, Sijenu i Luku. A slobodni gradovi Nemačke žive slobodni ni iz kog drugog razloga nego što među njima vlada velika jednakost.

Zato ko hoće da stvori republiku tamo gde ima mnogo gospode ne može to da učini ako ih prethodno sve ne ukloni; a ko hoće da stvori kraljevstvo ili kneževinu tamo gde vlada velika jednakost ne može to da učini ako iz te jednakosti ne izvuče mnoge častoljubive i nemirne duhove i ne učini ih gospodom na delu, a ne samo po imenu.

I.58. Mnoštvo je mudrije i postojanije od kneza

Ništa nije taštije i nepostojanije od mnoštva, kaže naš Tit Livije, kao i svi ostali istoričari. Ali ja kažem da se mana zbog koje pisci kude mnoštvo može pripisati svim ljudima pojedinačno, a naročito kneževima. Jer svako ko nije obuzdan zakonima pravio bi iste greške kao neobuzdano mnoštvo. Narod koji zapoveda i dobro je uređen biće postojan, razborit i zahvalan, ništa manje od kneza, ili više od kneza, čak i ako se smatra mudrim. Što se tiče razboritosti i postojanosti, kažem da je narod razboritiji, postojaniji i boljeg suda od kneza. I ne bez razloga glas naroda upoređuje se s Božjim; jer se vidi da opšte mnjenje daje čudesna predviđanja, tako da izgleda kao da nekom skrivenom vrlinom predviđa sopstveno zlo i sopstveno dobro. Što se tiče suđenja o stvarima, kada narod čuje dva govornika jednake virtù kako vuku na različite strane, vrlo retko ne prihvati bolje mišljenje. A ako su kneževi nadmoćniji od naroda u uređivanju zakona, oblikovanju građanskih života i uređivanju novih statuta i redova, narodi su toliko nadmoćniji u održavanju uređenih stvari da bez sumnje doprinose slavi onih koji su ih uredili.