Plemić iz Manče (Prvi deo, Predgovor i glave 1–5)

Predgovor

Dokoni čitaoče: možeš mi verovati i bez zakletve da bih voleo da ova knjiga, kao čedo mog uma, bude najlepša, najveselija i najpametnija koja se može zamisliti. Ali nisam mogao da idem protiv reda prirode, po kome svaka stvar rađa sebi slično; a šta je moj jalovi, slabo obrađeni um mogao da rodi osim priče o suvom, smežuranom, ćudljivom sinu, punom misli kakve niko drugi nije zamislio — kako se i može očekivati od knjige začete u tamnici? Hteo sam da ti je dam golu i prostu, bez ukrasa predgovora, ili beskrajnog spiska soneta i epigrama i učenih beležaka koje se obično stavljaju na početak knjiga. Jedan moj prijatelj, videći me u nedoumici, nasmejao se i rekao mi da sonete sam izmislim i pripišem ih kome hoću, i da margine napunim latinskim koji znam napamet; jer ova moja knjiga ima samo jedan cilj — da obori ugled i pomodnost koju viteški romani imaju u svetu. Poslušao sam njegov savet; i tako ti dajem, bez daljeg okolišenja, istoriju slavnog Don Kihota od Manče, i njegovog štitonoše, Sanča Panse, u kome ti, mislim, dajem sve štitonoške vrline rasute po rojevima praznih viteških romana. I tako, Bog ti dao zdravlja — a mene da ne zaboraviš. Vale.

Glava 1. Koja govori o naravi i zanimanjima slavnog plemića Don Kihota od Manče

U jednom mestu u Manči, čije mi se ime ne da ni pominjati, živeo je ne tako davno jedan od onih plemića što drže koplje na stalku, staru štitinu, mršavu kljusu i hrta za lov. Lonac s nešto više govedine nego ovčetine, salata gotovo svake večeri, ostaci subotom, sočivo petkom i poneki golub više nedeljom odnosili su mu tri četvrtine prihoda. U kući je imao domaćicu preko četrdeset godina, sinovicu ispod dvadeset, i momka za njivu i pijacu. Naš plemić se primicao pedesetoj; bio je čvrste građe, mršav, koščatog lica, vrlo rani ranilac i veliki ljubitelj lova. Hoće da mu je prezime bilo Kihada ili Kesada; mada se po razumnoj pretpostavci čini jasnim da se zvao Kehana. Ali to je malo važno za našu priču; dovoljno je da se u njenom pričanju ne udaljimo ni za dlaku od istine.

Valja, dakle, znati da se ovaj plemić u dokonim časovima — a to je bila veći deo godine — predavao čitanju viteških romana s takvim žarom i uživanjem da je gotovo sasvim zapustio lov, pa i upravljanje imanjem; a dotle je dotera njegova ludost da je prodao mnoge jutre oranica da bi kupovao viteške romane za čitanje. Najviše je voleo one slavnog Felisijana de Silve, zbog njihovog jasnog stila i zamršenih dosetki, gde bi često nailazio na ovakva mesta: „razlog nerazloga kojim je moj razum pogođen toliko slabi moj razum da se s razlogom žalim na vašu lepotu“. Nad takvim stvarima jadni plemić je gubio pamet, i noćima je ležao budan trudeći se da to razume i da iz toga iščačka smisao — što ni sam Aristotel ne bi mogao, da je samo zbog toga ustao iz groba. Mnogo se prepirao sa sveštenikom svog sela, učenim čovekom, i s majstorom Nikolasom, seoskim berberinom, o tome ko je bio bolji vitez, Palmerin od Engleske ili Amadis od Galije.

Ukratko, toliko se zadubio u svoje knjige da je noći provodio čitajući od sumraka do zore, a dane od zore do sumraka; i tako mu se, od malo sna i mnogo čitanja, mozak isušio i izgubio je pamet. Mašta mu se napunila onim što je čitao: čarolijama, svađama, bitkama, izazovima, ranama, udvaranjima, ljubavima, mukama i nemogućim besmislicama; i toliko mu je to zaposelo um da mu je cela ta tkanina izmišljotina o kojoj je čitao bila istinita, tako da za njega nije bilo istorije na svetu bolje potkrepljene.

I tako mu je, pošto mu je pamet sasvim otišla, pala na um najčudnija misao koja je ikada pala na um ijednom ludaku na ovom svetu: učinilo mu se prikladnim i potrebnim, kako radi uvećanja svoje časti tako i radi služenja svojoj zemlji, da postane vitez lutalica, i da sa svojim konjem i oklopom krstari svetom u potrazi za pustolovinama, ispravljajući svaku vrstu nepravde i izlažući se opasnostima, čime bi stekao večni glas i slavu.

Prvo što je učinio bilo je da očisti neki oklop koji je pripadao njegovom pradedi, a koji je vekovima ležao zaboravljen u jednom uglu, izjeden rđom i pokriven buđi. Našao je na njemu jednu veliku manu: nije imao zatvoren šlem, nego samo prost kalpak. To je dopunila njegova domišljatost, jer je od kartona napravio neku vrstu vizira, koji je, pričvršćen na kalpak, izgledao kao ceo šlem. Da vidi je li jak, isukao je mač i zadao mu dva udarca, od kojih je prvi u trenu uništio ono na čemu je radio nedelju dana. Napravio ga je ponovo, stavivši unutra gvozdene šipke; i, ne mareći da na njemu izvede još jedan ogled, odobrio ga je i smatrao veoma dobrim.

Zatim je otišao da pogleda svoju kljusu; i iako je imala više čvoruga nego što novčić ima ivica i više mana od Gonelinog konja, učinilo mu se da joj ni Aleksandrov Bukefal ni Sidova Babijeka nisu ravni. Četiri dana proveo je razmišljajući kakvo ime da joj da, i posle mnogih imena smišljenih, odbačenih i ponovo izmišljenih, odlučio se za ime Rosinanta — ime, po njegovom mišljenju, uzvišeno, zvučno, i koje kazuje šta je bila pre, kljusa, i šta je sada, prva pred svim kljusetinama sveta. Pošto je dobio ime za konja toliko po svom ukusu, proveo je još osam dana smišljajući ime za sebe, i najzad se nazvao Don Kihot; i, kao Amadis od Galije, dodao je ime svoje zemlje i nazvao se Don Kihot od Manče.

Nije preostalo ništa drugo nego da potraži gospu u koju će biti zaljubljen; jer vitez lutalica bez ljubavi bio je kao drvo bez lišća i ploda, ili telo bez duše. U jednom selu blizu njegovog, veruje se, bila je jedna veoma naočita seoska devojka u koju je on nekada bio zaljubljen — mada ona, koliko se zna, nikada za to nije znala niti je na to obratila pažnju. Zvala se Aldonsa Lorenso; i njoj je smatrao da treba da dodeli titulu Gospe svojih Misli; i, tražeći ime koje ne bi bilo u neskladu s njenim, a koje bi nagoveštavalo princezu i veliku gospu, odlučio je da je nazove Dulsineja od Tobosa — jer je bila rodom iz Tobosa — ime, po njegovom mišljenju, muzikalno, neobično i značajno, kao i sva ona koja je već podario sebi i svojim stvarima.

Glave 2–3. O prvom izlasku domišljatog Don Kihota, i o šaljivom načinu na koji je proizveden u viteza

I tako je jednog jutra pre zore — jednog od najtoplijih dana jula — ne rekavši nikome o svojoj nameri, stavio oklop, uzjahao Rosinantu i kroz zadnja vrata dvorišta izjahao u polje, radujući se kako je lako počeo. Ali tek što se našao na otvorenom, spopala ga je jedna strašna misao: nije bio proizveden u viteza, i po zakonu viteštva nije mogao niti smeo da nosi oružje protiv ijednog viteza. Pošto je ludost prevagnula nad razumom, odlučio je da ga proizvede prvi na koga naiđe. I dok je jahao, govorio je sam sebi: „Ko zna nije li, u budućim vremenima, kad istinita istorija mojih slavnih dela bude obznanjena, mudrac koji je bude pisao počeće ovako: ’Tek što je rumeni Apolon razastro po licu široke prostrane zemlje zlatne niti svoje sjajne kose, kad slavni vitez Don Kihot od Manče, napustivši lenji puh, uzjaha svoju čuvenu Rosinantu i poče da prelazi drevno i slavno Polje Montijel‘“ — kojim je zaista i jahao.

Ceo taj dan je jahao, i u sumrak su on i kljusa bili mrtvi umorni i umirali su od gladi, kad je ugledao krčmu nedaleko od puta, koju je smatrao zamkom s četiri kule i vrhovima od sjajnog srebra, s pokretnim mostom, jarkom i svim ostalim. Na vratima su stajale dve mlade žene lakog ponašanja, koje su s nekim kirijašima putovale u Sevilju; njih je smatrao dvema lepim gospođicama koje se odmaraju pred kapijom zamka. Baš tada je jedan svinjar zatrubio u rog da skupi svinje, a Don Kihotu se učinilo da je to ono što je očekivao — znak patuljka koji najavljuje njegov dolazak. Žene su pobegle kad su videle čoveka u oklopu; on je podigao svoj kartonski vizir i obratio im se dvorskim rečima, nazivajući ih gospođicama, čemu su se one nasmejale. Tada je izašao krčmar — vrlo debeo čovek, a zato i vrlo miroljubiv — a Don Kihot, smatrajući ga zapovednikom zamka, bio je primljen u zamak. Skinuli su mu oklop s grudi; ali šlem mu nisu mogli skinuti, jer je bio vezan zelenim trakama, i tako je seo da večera sa šlemom na glavi. Doneli su mu porciju loše raskvašenog i još gore skuvanog bakalara, i komad hleba crnog i buđavog kao njegov oklop; a da bi mu dao da pije, krčmar je izbušio trsku, stavio mu jedan kraj u usta, a na drugi sipao vino. Sve je to podneo strpljivo, samo da mu ne bi presekli trake.

Ali mučilo ga je što još nije vitez. Zato se zatvorio u štalu s krčmarom, pao pred njim na kolena i nije hteo da ustane dok mu ne ispuni jednu molbu: da ga sledećeg jutra proizvede u viteza. Krčmar — koji je bio pomalo šaljivčina, a u mladosti je bio veliki lopuža u Perčelesu u Malagi, na Ostrvima Rijaran i na seviljskom Kompasu — video je da mu je gost lud, i odlučio je da mu povlađuje. Rekao mu je da te noći u dvorištu čuva stražu nad svojim oružjem, i pitao ga ima li novca. Don Kihot je rekao da nema ni prebijene pare, jer nikada nije čitao da su vitezovi lutalice nosili novac; a krčmar mu je rekao da se vara, jer su istorije to izostavljale samo zato što je bilo suviše očigledno da bi se pominjalo: vitezovi su nosili novac, i čiste košulje, i kutijicu melema za rane.

Don Kihot je položio oružje na korito pored bunara i šetao je gore-dole pred njim s kopljem, na mesečini. Jedan kirijaš je došao da napoji mazge i pomerio oružje; a Don Kihot je, podigavši oči ka nebu i preporučivši se svojoj gospi Dulsineji, podigao koplje obema rukama i zadao kirijašu takav udarac po glavi da ga je oborio na zemlju. Drugi kirijaš učinio je isto, i prošao isto. Tada su drugovi kirijaša počeli izdaleka da ga zasipaju kamenjem; a krčmar je, smatrajući da je najbolje da se tome stane na kraj, doneo knjigu u koju je beležio slamu i ječam koje je davao kirijašima, i, s parčetom sveće koju je nosio jedan dečak, i s dve gospođice, došao do Don Kihota i rekao mu da klekne. Čitajući iz knjige računa kao da izgovara neku pobožnu molitvu, udario ga je snažno po vratu, a zatim, njegovim sopstvenim mačem, oštro po ramenu, sve vreme mrmljajući kroz zube. Zatim je rekao jednoj od gospi da mu opaše mač, što je ona učinila s velikom pribranošću i ozbiljnošću; a druga mu je zakopčala mamuzu. Don Kihot ih je pitao za imena, da bi znao kome duguje zahvalnost; jedna se zvala La Tolosa, kći jednog obućara iz Toleda, druga La Molinera, kći jednog vodeničara iz Antekere; i zamolio ih je obe da od tada svojim imenima dodaju „Donja“. Kada je obred završen, odmah je osedlao Rosinantu i odjahao; a krčmar, srećan što ga vidi kako odlazi, pustio ga je ne tražeći mu da plati prenoćište.

Glava 4. O onome što se dogodilo našem vitezu kada je napustio krčmu

Svitalo je kada je Don Kihot napustio krčmu, tako srećan, tako veseo, tako ushićen što se našao kao vitez, da mu je radost umalo pokidala kolane. Setivši se krčmarevog saveta, odlučio je da ode kući i snabde se novcem i košuljama, i štitonošom. Ali nije daleko odmakao kad je iz jedne šume čuo krike, i našao momka od petnaestak godina vezanog za hrast, golog do pojasa, koga je jedan krupan seljak šibao kaišem. „Neću više, gazda“, vikao je momak; „više ću paziti na stado.“ Don Kihot je ljutitim glasom naredio seljaku da uzjaše konja i bori se. Seljak je, videvši lik sav u oklopu kako mu maše kopljem nad licem, krotko rekao da je momak njegov sluga, i da mu svakog dana izgubi po jednu ovcu, i da ga šiba zbog nemarnosti; a momak je rekao da je to zato što traži platu. Don Kihot je naterao seljaka da ga odveže, i izračunao dug: devet meseci po sedam reala — šezdeset tri reala. Seljak, Huan Aldudo Bogati, iz Kintanara, zakleo se svim viteškim redovima da će platiti; a Don Kihot je odjahao, zadovoljan, govoreći: „Zapamti, Andrese, da sam ja hrabri Don Kihot od Manče, ispravljač nepravdi i uvreda.“ Čim je nestao iz vidokruga, seljak je ponovo vezao momka za hrast i zadao mu toliko udaraca da ga je ostavio polumrtvog, govoreći: „Zovi sad ispravljača nepravdi, pa da vidimo hoće li ovo ispraviti.“ I tako je hrabri Don Kihot ispravio tu nepravdu.

Dalje je sreo družinu toledskih trgovaca, koji su išli da kupuju svilu u Mursiji, šestoricu njih, s četiri sluge na konjima i tri gonića mazgi pešice. Postavivši se nasred puta, povikao je: „Neka stane ceo svet, osim ako ceo svet ne prizna da na celom svetu nema lepše devojke od carice Manče, neuporedive Dulsineje od Tobosa.“ Trgovci su se zaustavili. Jedan od njih, koji je bio pomalo šaljivčina, zamolio ga je da im pokaže neki portret te gospe, makar ne veći od zrna pšenice, pa će to priznati, čak i kad bi na njemu bila slepa na jedno oko, a iz drugog joj curili cinober i sumpor. Don Kihot je besno jurnuo na njega; i da sreća nije učinila da se Rosinanta spotakne usred trka, loše bi prošao smeli trgovac. Pala je Rosinanta, i preko nje se prevrnuo njen gospodar, i s kopljem, štitom, mamuzama i šlemom nije mogao da ustane. Jedan od gonića mazgi, ne baš dobroćudan, uzeo mu je koplje, polomio ga na komade, i jednim od njih počeo da ga mlati dok ga nije ostavio kao pšenicu u vodenici.

Glava 5. U kojoj se nastavlja priča o nezgodi našeg viteza

Videći da ne može da se makne, pribegao je svom uobičajenom leku, a to je bilo da se seti nekog mesta iz svojih knjiga; i ludost mu je dozvala u pamet ono o Baldovinu i markizu od Mantove, kada ga je Karloto ostavio ranjenog na planinskoj padini. Počeo je da se valja po zemlji i da slabim glasom ponavlja same reči te stare romanse. I kako je slučaj hteo, naišao je jedan seljak iz njegovog sela, sused, i našao ga tako, i pitao ga ko je i šta mu je, a Don Kihot mu je odgovorio rečima romanse. Seljak mu je skinuo vizir, koji je od batina već bio polomljen na komade, obrisao mu prašinu s lica i prepoznao ga: „Gospodine Kihana!“ — jer se tako mora da je zvao dok je bio pri sebi. Podigao ga je na svog magarca, pokupio oružje, čak i krhotine koplja, i poveo ga kući, dok je Don Kihot neprestano govorio o Mavru Abindaraesu i lepoj Harifi. „Gledajte, vaša milosti“, rekao je seljak, „ja nisam don Rodrigo de Narvaes, niti markiz od Mantove, nego Pedro Alonso, vaš sused; a vaša milost nije ni Baldovin ni Abindaraes, nego časni plemić gospodin Kihana.“ „Znam ja ko sam“, odgovorio je Don Kihot, „i znam da mogu biti ne samo oni koje sam naveo, nego i svih Dvanaest francuskih perova, pa čak i svih Devet slavnih.“

Sačekao je da padne mrak, da niko ne vidi jadnog izubijanog plemića tako loše uzjahanog, i onda ga je uveo u selo, gde su sveštenik i berberin bili s domaćicom, koja je vikala: „Te proklete viteške knjige okrenule su mu mozak!“ Sinovica je govorila isto, i još više. Don Kihot je, s magarca, vikao da je teško ranjen krivicom svog konja, i da ga odnesu u postelju i pozovu, ako je moguće, mudru Urgandu da mu izleči rane. Stavili su ga u postelju, i nisu našli na njemu nikakvu ranu; a on im je rekao da su to sve modrice od pada koji je doživeo s Rosinantom boreći se s deset divova, najčudovišnijih i najsmelijih koji se mogu naći igde na zemlji. „Tako, tako!“, rekao je sveštenik. „Divovi u igri? Tako mi krsnog znaka, spaliću ih sve sutra pre nego što se dan završi.“