Dnevnik Džonatana Harkera (glave 1–4)

Dnevnik Džonatana Harkera (vođen stenografski). 3. maj. Bistrica. — Otputovao iz Minhena u 8:35 uveče, 1. maja, stigao u Beč rano sledećeg jutra; trebalo je da stignemo u 6:46, ali voz je kasnio sat vremena. Budimpešta izgleda čudesno mesto. Imao sam utisak da napuštamo Zapad i ulazimo na Istok.

Ja sam mladi advokat iz Ekseteru, tek položio ispit, i moj poslodavac, gospodin Hokins, poslao me je jednom plemiću iz Transilvanije, grofu Drakuli, koji je kupio jednu kuću u Londonu — Karfaks, staro imanje u Parflitu — i želi da mu se posao objasni. Nastavljam do Bistrice, u Karpatima, na granici triju država. Čitao sam da je svako poznato sujeverje na svetu skupljeno u potkovicu Karpata, kao da je ona središte nekakvog vrtloga mašte.

4. maj. — U hotelu u Bistrici stara gazdarica, kad je saznala kuda idem, molila me je da ne idem. Bilo je uoči Đurđevdana: „Zar ne znate da će noćas, kad sat izbije ponoć, sve zle stvari na svetu imati punu vlast?“ Stavila mi je oko vrata brojanicu s raspećem, „zbog vaše majke“. Nisam znao šta da radim; kao član Engleske crkve naučen sam da takve stvari smatram idolopoklonstvom; a ipak mi se činilo tako neljubazno da odbijem staricu koja je mislila tako dobro. Ljudi u poštanskim kolima krstili su se i pravili znak protiv uroka kad sam rekao kuda idem.

5. maj. Zamak. — Na prolazu Borgo iz mraka su izašla laka kola koja su vukla četiri crna konja, a terao ih je jedan visok čovek duge smeđe brade, s velikim crnim šeširom, i očima koje su pri svetlosti fenjera izgledale crvene. Vozio me je kroz noć; vukovi su zavijali oko nas; jednom je sišao i stao među njih, i podigao ruku, a oni su ustuknuli; video sam plave plamenove kako trepere u šumi. Najzad smo stigli u dvorište jednog ogromnog porušenog zamka, iz čijih visokih crnih prozora nije dopirao nijedan zrak svetlosti, a čije su polomljene kule ocrtavale nazubljenu liniju naspram mesečinom obasjanog neba.

Unutra je stajao jedan visok starac, izbrijan osim dugih belih brkova, obučen u crno od glave do pete, bez ijedne mrlje boje igde na sebi. „Dobro došli u moju kuću! Uđite slobodno i po sopstvenoj volji!“ Kad sam ga uhvatio za ruku, bila je hladna kao led — više kao ruka mrtvaca nego živog čoveka. „Ja sam Drakula; i želim vam dobrodošlicu, gospodine Harker, u svoju kuću.“

Lice mu je bilo snažno — vrlo snažno — orlovsko, s visokim hrbatom tankog nosa i neobično izvijenim nozdrvama; s visokim zaobljenim čelom, i kosom koja je retko rasla oko slepoočnica a gusto svuda drugde. Obrve su mu bile vrlo masivne, gotovo spojene iznad nosa. Usta, koliko sam mogao da ih vidim pod teškim brkovima, bila su ukočena i prilično okrutnog izgleda, s neobično oštrim belim zubima; ovi su štrčali preko usana, čija je izuzetna rumenost pokazivala zapanjujuću životnu snagu kod čoveka njegovih godina. Uši su mu bile blede, i pri vrhu krajnje šiljate. Šake su bile prilično grube — široke, zdepastih prstiju; čudno je reći, ali u sredini dlanova rasle su mu dlake. Nokti su bili dugi i fini, i zašiljeni. Kad se nagnuo nada mnom, obuzela me je užasna mučnina. Vukovi su zavijali. „Slušajte ih — deca noći. Kakvu muziku prave!“

Bio je učtiv domaćin, i s ponosom je govorio o svom narodu, Sekeljima, i o bitkama svog roda protiv Turaka. Želeo je da savršeno nauči engleski; pitao je o Londonu, i o kući u Karfaksu; imao je biblioteku punu engleskih knjiga, železničkih redova vožnje, adresara, mapa. Nikada ga nisam video da jede ili pije. U zamku nije bilo ogledala. Jednom, dok sam se brijao uz svoje malo ogledalo, prišao mi je s leđa i stavio mi ruku na rame, a ja nisam video njegov odraz u ogledalu. Posekao sam se; a kad je ugledao krv, oči su mu zaplamtele demonskim besom, i zgrabio me je za grlo — i ruka mu je dotakla raspeće oko mog vrata, i povukao se. Bacio je moje ogledalo za brijanje kroz prozor. „To je gadna igračka ljudske sujete“, rekao je.

8. maj. — Počeo sam da se bojim. Sva vrata su bila zaključana; zamak je bio pravi zatvor, a ja zatvorenik.

Kasniji zapisi. — Video sam jedne noći kako grof puzi iz prozora glavom nadole niz zid zamka, licem prema dole, s ogrtačem raširenim oko sebe kao velika krila, kao gušter. Naterao me je da pišem pisma kući, datirana nedeljama unapred, u kojima kažem da sam dobro i da uskoro odlazim.

Kasnije. — Jedne noći, protivno njegovim naređenjima, zaspao sam u drugom delu zamka, u jednoj sobi u kojoj su nekad živele dame; i tri mlade žene došle su k meni na mesečini. Dve su bile crnke, visokih orlovskih noseva, kao grof; treća je bila plavuša. Činilo se da ne bacaju senku na pod. Bilo je u njima nečeg što me je uznemiravalo, neka čežnja i u isto vreme neki smrtni strah. Plavuša se nagnula nada mnom; osećao sam njen dah na vratu, i njene oštre zube — kad je ušao grof, u oluji besa, i odbacio je. „Kako se usuđujete da ga dotaknete, bilo koja od vas? Ovaj čovek pripada meni!“ Onda im je bacio jednu vreću, u kojoj se nešto micalo, i čuo sam tih jauk, kao napola ugušenog deteta. Onesvestio sam se.

Poslednji zapisi. — Saznao sam istinu. Spustio sam se niz zid zamka do grofove sobe, i našao put u grobnice kapele, gde je čekalo pedeset velikih drvenih sanduka punih zemlje; a u jednom od njih ležao je grof, otvorenih i kamenih očiju, ali ne mrtav; usne su mu bile crvenije nego ikad, a na njima su bile kapi sveže krvi. Izgledao je mlađe, i naduveno, kao gadna pijavica nasisana krvi. Szgany su tovarili sanduke na kola, da budu poslati — u Englesku, u Karfaks. Išao je u London, gde bi, možda u vekovima koji dolaze, među njegovim vrvećim milionima mogao da utoli svoju žeđ za krvlju, i stvori nov i sve širi krug polu-demona da se goje na bespomoćnima.

30. jun. — Grof je napustio zamak sa sanducima. Sam sam s tim užasnim ženama. Pokušaću da se spustim niz zid zamka dalje nego što sam se do sada usudio. Možda nađem put sa ovog strašnog mesta. A onda kući! Bar je Božja milost bolja od milosti ovih čudovišta, a provalija je strma i visoka. Na njenom dnu čovek može da spava — kao čovek. Zbogom, svi! Mina!