I. Narodna religija i hrišćanstvo (Tibingen, 1793)

Religija je jedna od najvažnijih stvari našeg života. Kao decu učili su nas da tepamo svoje molitve Božanstvu; sklapali su nam ručice da ih uzdignemo ka Najvišem Biću; gomila učenja, nama još neshvatljivih, natovarena nam je u pamćenje za buduću upotrebu i utehu u životu.

Ovaj ogled, napisan na kraju Hegelovih studija u Tibingenu, često se naziva „Tibingenski ogled“. Rukopis nema naslov.

Hegel razlikuje objektivnu religiju — skup učenja, koji razum uređuje a pamćenje zadržava, teologiju knjiga — od subjektivne religije, koja je živa, koja deluje u srcu i izražava se u osećanjima i delima. Subjektivna religija je sve; objektivna religija ima vrednost samo ukoliko postane subjektivna. Cilj mora biti da se religija učini živom.

Narodna religija — religija jednog naroda — mora da zadovolji tri zahteva. Prvo, njena učenja moraju biti zasnovana na opštem umu. Drugo, mašta, srce i čulnost ne smeju otići praznih ruku. Treće, mora biti tako ustrojena da su sve potrebe života, svi javni poslovi države, s njom povezani.

Hegel svoj uzor nalazi u staroj Grčkoj. Religija Grka bila je religija slobodnog naroda; njihove svetkovine bile su radosne; njihovi bogovi bili su im bliski; njihova religija bila je utkana u ceo njihov javni život, u njihovu umetnost i njihovu politiku. Naša religija nam se, naprotiv, čini stranom, uvezenom iz daleke zemlje.

Mladi Hegel delio je sa Šilerom, Helderlinom i mnogima iz njihovog pokolenja strasnu idealizaciju stare Grčke.

Hegel napada „fetišku veru“ koja se oslanja na obrede, na verovanje u ono što kaže Crkva, na zasluge drugih; i privatnu religiju koja traži samo spasenje pojedinačne duše. Religija mora da učini ljude boljim, ne učeći ih dogmama, nego obrazujući im srca.