Prvi deo, poglavlja 1–6: Ogled

Eduard — tako ćemo zvati jednog bogatog barona u najboljim godinama života — Eduard je najlepši čas jednog aprilskog popodneva proveo u svom rasadniku, kalemeći mlada stabla svežim mladicama. Upravo je završio i sa zadovoljstvom posmatrao svoj rad, kad mu je prišao baštovan i pohvalio ga. „Jeste li videli moju ženu?“ pitao je Eduard. „Tamo u novim nasadima“, rekao je baštovan. „Kućica od mahovine koju je gradila na steni preko puta zamka danas je gotova.“

Eduard je otišao tamo, stazama koje je njegova žena uredila, i našao Šarlotu u kućici, koja je gledala na jezero, selo i zamak. Sedeli su zajedno, i on joj je rekao ono što mu je odavno bilo na umu: njihov stari prijatelj Kapetan izgubio je službu, i besposlen je i nesrećan; Eduard je hteo da ga pozove da živi kod njih.

Šarlota je oklevala. Ima slutnju, rekla je. Toliko su dugo čekali jedno na drugo. Kao mladi su se voleli; porodice su ih venčale s drugima, starijim i bogatijim; a kad su Eduardova žena i Šarlotin muž umrli, najzad su se venčali i došli ovamo da žive samo za sebe. Šarlota je čak poslala svoju kćer Lucijanu i svoju bratanicu siroče Otiliju u jedan internat, da bi bili sami. Treća osoba, rekla je, menja svaki odnos. Eduard je tvrdio da bi mu Kapetan mogao pomoći oko imanja, a ona je tražila nekoliko dana da razmisli.

Onda je najavljen jedan konjanik: Mitler, čudan čovek, nekad sveštenik, koji je sav svoj posao postavio u tome da izmiruje svađe venčanih ljudi i sporove suseda, i koji nije hteo da ostane ni trenutak u kući gde nema šta da se izmiri. Dojahao je u galopu, čuo da nema svađe, održao im predavanje o beskorisnosti saveta i odjahao a da nije ni jeo. I stiglo je pismo od Kapetana: prihvatio je dosadnu službu kod nekih bogatih ljudi, jer nije mogao da nađe ništa bolje. Šarlota je obećala da će mu potražiti nešto bolje, i pisali su mu zajedno.

Šarlota je priznala da je brinu izveštaji iz škole o Otiliji: upraviteljka je hvalila Lucijanu, koja je blistala u svemu, a za Otiliju je samo nalazila izgovore. Eduard je rekao da i Otiliju treba dovesti kući. Šarlota je mislila da teško da bi bilo mudro imati mladu devojku u kući s čovekom Eduardovih godina. Ali na kraju su pozvali Kapetana; a Eduard je navaljivao da dođe i Otilija.

Kapetan je došao. Sva trojica su imali isti imendan, jer je Eduardovo pravo prvo ime bilo Oto, kao i Kapetanovo, i slavili su zajedno. Popeli su se na visove iznad doline, gde je Eduard pokazao prijatelju topole i platane koje je posadio kao dečak. Kapetan je predložio da premeri celo imanje i načini njegovu kartu kompasom; kritikovao je Šarlotine staze, a Eduard joj je to ponovio, i ona se uvredila, a onda se predomislila. Kapetan je sredio Eduardove papire, odvojio posao od zabave i dao posla jednom starom pisaru; kupljen je kovčežić s lekovima, i preduzete mere za spasavanje utopljenika.

Uveče je Eduard čitao naglas, i jedne večeri čitao je iz jedne knjige o hemiji; a Kapetan je objasnio šta hemičari zovu srodnost po izboru. Neke materije, rekao je, kad se sretnu, odmah se dohvate jedna druge i menjaju jedna drugu; druge ostaju ravnodušne jedna pored druge. „A ima slučajeva kad dve materije koje su spojene razdvoji treća, koja ima jaču privlačnost prema jednoj od njih.“ Kreč, na primer, ima veliku srodnost sa svim kiselinama; ali ako sumpornu kiselinu sipate na kredu, sumporna kiselina uzima kreč, a slabija kiselina izlazi kao gas. Zato se govori o izboru, o srodnosti po izboru.

„Oprostite“, rekla je Šarlota, „ali žao mi je jadne kiseline koja mora da odluta u vazduh.“

„Nije tako loše“, rekao je Kapetan. „Može da se spoji s vodom i postane osvežavajući mineralni izvor.“

„Lako je to reći gipsu“, rekla je Šarlota; „on je zbrinut. Ali ona koja je isterana možda mora da prođe kroz mnoge nevolje pre nego što nađe dom.“

„Najzanimljiviji su slučajevi“, rekao je Kapetan, „kad se četiri elementa, spojena u dva para, dovedu zajedno, napuste svoj stari spoj i obrazuju nov, unakrsno. A, koje je tesno spojeno s B, i C, koje je spojeno s D: dovedite ih zajedno, i A se baci na D, a C na B.“

„E pa“, rekao je Eduard, smejući se, „ti si A, Šarlota, a ja sam tvoje B; jer zavisim od tebe i sledim te kao što B sledi A. C je očigledno Kapetan, koji me za sada malo odvlači od tebe. Zato je samo pravično da, ako ne treba da nestaneš u vazduhu, imaš jedno D — a to nije niko drugi nego ljupka mala Otilija, čijem dolasku više ne možeš da se odupreš.“

„Dobro“, rekla je Šarlota. „Već sam odlučila da je dovedem ovamo.“

Iz škole su stigla dva pisma. Upraviteljka je pisala da je Lucijana opet osvojila sve nagrade, a da Otilija, iako je mnogo napredovala, nije osvojila nijednu. Pomoćni učitelj, tih, zamišljen mladić, pisao je više: Otilija uči sporo ali duboko; ne može da pokaže šta zna na ispitu; Lucijana joj se rugala; a kad Otilija nešto odbija, sklopi dlanove i privije ih na grudi, malo se naklonivši, s pogledom kojem niko ne može da odoli. Često je boli glava s leve strane. „A mene“, rekao je Eduard, „s desne.“

Otilija je došla. Kleknula je pred Šarlotu i obgrlila joj kolena, i rekla da se seća vremena kad joj je dosezala samo do njih. Malo je govorila; odmah je naučila red u kući, držala se strogog rasporeda i bila svuda korisna a da se ne primećuje. Šarlota ju je dala otmenije obući; a muškarci nisu mogli da skinu oči s nje.

Dvojica muškaraca sad su držala bolji red, nisu tako žurno ustajala od stola i udešavala su razgovor tako da i Otilija može u njemu da učestvuje; a Šarlota ih je posmatrala i nije mogla da razabere koga od njih privlači. Otilija je predupređivala svaku potrebu, tiho. Samo je jednu naviku Šarlota zamolila da ostavi: kad god bi neki muškarac nešto ispustio, Otilija bi skočila da to podigne. To bi moglo izgledati, rekla je Šarlota, kao da prisvaja pravo da služi. Otilija je objasnila: jednom je čula priču o kralju Karlu Prvom, koji je, kad mu je sreća pala, ispustio dršku svog štapa, a nijedan od ljudi oko njega nije se sagnuo da je podigne; od tada nije mogla da se uzdrži. Ali obećala je da će se obuzdavati.

Muškarci su prošli kroz selo i videli njegov nered: potok koji se izliva, krivu uličicu. Eduarda je naljutio jedan prosjak i grubo ga je oterao, a posle se ljutio na sebe; zato je Kapetan udesio da se nešto malo novca ostavi u krčmi i kod jednog starog para na kraju sela, da bi se siromasima nešto dalo na izlasku i da ne moraju da prose na vratima zamka. A Eduard je Otiliji ispričao o Šarlotinim ranijim planovima za park, o kojima Šarlota nije htela da se govori; Šarlota se uvredila i izbegavala tu temu; i tako im je Kapetan uveče pokazivao knjige o engleskim parkovima, i ono što je počelo kao šala postalo je plan: šetnice oko ribnjaka, i nov letnjikovac na brdu preko puta zamka.