Prva knjiga: Odojče

Predgovor

Ova zbirka razmišljanja i zapažanja, bez reda i gotovo bez veze, započeta je da bi se ugodilo jednoj dobroj majci koja ume da misli. O detinjstvu ne znamo ništa: s lažnim idejama koje o njemu imamo, što dalje idemo, to više lutamo. Najmudriji se posvećuju onome što je važno da ljudi znaju, ne razmišljajući o tome šta su deca sposobna da nauče. Uvek traže čoveka u detetu, ne misleći o tome šta je ono pre nego što postane čovek. To je proučavanje kome sam se najviše posvetio, tako da bi, čak i kad bi ceo moj metod bio himeričan i lažan, moja zapažanja ipak mogla biti od koristi. Počnite, dakle, tako što ćete bolje proučiti svoje učenike; jer ih zaista uopšte ne poznajete.

Prva knjiga

Sve je dobro kad izlazi iz ruku Tvorca stvari; sve se izrođava u rukama čoveka. On primorava jedno tle da hrani plodove drugoga, jedno drvo da rađa plod drugoga; meša i brka podneblja, elemente, godišnja doba; sakati svog psa, svog konja, svog roba; sve prevrće, sve izobličava; voli nakaznost, čudovišta; ništa neće onakvo kakvim ga je priroda stvorila, pa ni čoveka; čovek mu mora biti dresiran kao jahaći konj; mora biti oblikovan po njegovoj modi kao drvo u njegovom vrtu.

Bez toga bi sve bilo još gore; a naša vrsta neće da bude oblikovana napola. U sadašnjem stanju stvari, čovek prepušten sebi od rođenja među drugima bio bi najizobličeniji od svih. Predrasude, autoritet, nužda, primer, sve društvene ustanove u koje smo potopljeni ugušile bi u njemu prirodu i ništa ne bi stavile na njeno mesto.

Biljke se oblikuju obrađivanjem, a ljudi vaspitanjem. Rađamo se slabi, potrebna nam je snaga; rađamo se lišeni svega, potrebna nam je pomoć; rađamo se glupi, potreban nam je sud. Sve što nam nedostaje pri rođenju, i sve što nam treba kad odrastemo, daje nam vaspitanje. Ovo vaspitanje dolazi nam od prirode, ili od ljudi, ili od stvari. Unutrašnji razvoj naših sposobnosti i naših organa jeste vaspitanje prirode; upotreba koju nas uče da činimo od tog razvoja jeste vaspitanje ljudi; a sticanje sopstvenog iskustva o predmetima koji na nas deluju jeste vaspitanje stvari. Svakoga od nas, dakle, oblikuju tri vrste učitelja. Pošto vaspitanje prirode uopšte ne zavisi od nas, a vaspitanje stvari samo u nekim pogledima, druga dva moraju biti upravljena prema njemu.

Ali šta ako su ova vaspitanja suprotna? Moramo birati između toga da stvorimo čoveka ili građanina, jer ne možemo stvoriti oboje u isto vreme. Prirodni čovek je sav za sebe; on je brojna jedinica, apsolutna celina, koja ima odnos samo prema sebi ili sebi sličnom. Građanski čovek je samo razlomljena jedinica, koja zavisi od svog imenioca, i čija je vrednost u njenom odnosu prema celini, a to je društveno telo. Jedna Spartanka imala je pet sinova u vojsci, i čekala je vesti o bici. Dolazi jedan helot; drhteći, ona ga pita za vesti. „Tvojih pet sinova je poginulo.“ „Podli robe, zar sam te to pitala?“ „Odneli smo pobedu.“ Majka trči u hram i zahvaljuje bogovima. To je građanin.

Javna nastava više ne postoji, i više ne može postojati, jer gde više nema otadžbine, više ne može biti građana. Ove dve reči, otadžbina i građanin, trebalo bi izbrisati iz modernih jezika. Ostaje domaće vaspitanje, ili vaspitanje prirode. Živeti je zanat kome hoću da ga naučim. Kada izađe iz mojih ruku, neće biti ni sudija, ni vojnik, ni sveštenik; biće pre svega čovek.

Zato sam odlučio da sebi dam jednog zamišljenog učenika, da pretpostavim da imam godine, zdravlje, znanje i sve talente pogodne za rad na njegovom vaspitanju, i za vođenje od trenutka rođenja do trenutka kada mu, kad postane odrastao čovek, neće trebati drugi vodič osim njega samog. Emil je siroče. Nije važno da li ima oca i majku; preuzevši njihove dužnosti, nasleđujem sva njihova prava. Mora da poštuje roditelje, ali mora da sluša samo mene. On je dobrog roda, zdrav i snažan, i bogat — jer siromahu ne treba vaspitanje; njegov stalež mu daje ono bez koga ne može. Rođen je u umerenom podneblju, u Francuskoj. Učitelj i učenik moraju biti nerazdvojni; moraju imati zajedničku sudbinu.

Čovek se rađa i umire u ropstvu: pri rođenju ga ušivaju u povoje; pri smrti ga zakivaju u kovčeg; dokle god zadržava ljudski oblik, okovan je našim ustanovama. Novorođenom detetu je potrebno da se proteže i pokreće udove, da ih izvuče iz utrnulosti u kojoj su tako dugo bili držani; a njega uvijaju čvršće nego ikada, glava mu je učvršćena, ruke i noge ispružene, tako da ne može da se pomeri. Ovaj varvarski običaj potiče otuda što majke, prezirući svoju prvu dužnost, više neće da doje svoju decu, i moraju da ih povere najamnim ženama, kojima je zgodno da dete bude svezano i okačeno o ekser dok one obavljaju svoje poslove.

Ali neka se majke udostoje da doje svoju decu, i moral će se sam od sebe popraviti; osećanja prirode probudiće se u svim srcima; država će se ponovo naseliti. Ova prva tačka, samo ova tačka, sve će ponovo sastaviti. Gde nema majke, nema ni deteta. A kao što je prava dojilja majka, pravi učitelj je otac. Otac, kada rađa i hrani svoju decu, obavio je samo trećinu svog zadatka. On duguje ljude svojoj vrsti, društvene ljude društvu, građane državi. Onaj ko ne može da ispuni očinske dužnosti nema pravo da postane otac. Ni siromaštvo, ni rad, ni obzir prema ljudima ne mogu ga osloboditi da sam hrani i podiže svoju decu. Čitaoče, možeš mi verovati. Proričem svakome ko ima srca a zanemaruje tako svete dužnosti da će dugo prolivati gorke suze zbog svoje krivice, i da se nikada neće utešiti.

Smatra se da Ruso, koji je svoje petoro dece predao pariskom nahodištu, ovde govori o sebi.

Podižite dete na selu, daleko od ološa slugu, najizopačenijih ljudi posle njihovih gospodara. Očvrsnite mu telo protiv vremena, podneblja, elemenata, gladi, žeđi i umora; zaronite ga u vodu Stiksa. Kupajte ga često u hladnoj vodi. Neka se navikne da vidi nove predmete, ružne, odvratne, čudne životinje — pauka, žabu kraljicu, masku — prvo izdaleka, pa bliže, dok ne bude mogao da ih uzima u ruke bez straha. Deca podizana tako da se ničega ne boje retko se boje.

Prve suze dece su molbe: ako ne pazimo, uskoro će postati naredbe. Počinju time što traže da im se pomogne; završavaju time što traže da im se služi. Tako se iz same njihove slabosti, izvora osećanja zavisnosti, rađa ideja vlasti i gospodarenja. Kada dete pruži ruku da uzme nešto do čega ne može da dosegne, ne nosite njega do stvari; donesite stvar njemu, ili ga pustite da ode do nje. I nikada ne dozvolite da poveruje da njegove suze naređuju. Najsigurniji način da učinite dete nesrećnim jeste da ga naviknete da dobije sve što poželi.