Prvi tom (glave 1–18)

Ema Vudhaus, lepa, pametna i bogata, s udobnim domom i srećnom naravi, izgledalo je da sjedinjuje neke od najboljih blagoslova postojanja; i proživela je gotovo dvadeset jednu godinu na svetu s vrlo malo onoga što bi je uznemirilo ili ozlojedilo.

Bila je mlađa od dve kćeri vrlo nežnog, popustljivog oca; i bila je, usled sestrine udaje, gospodarica njegove kuće od vrlo ranog doba. Majka joj je umrla suviše davno da bi imala više od nejasnog sećanja na njena milovanja; a njeno mesto zauzela je jedna izvrsna žena kao guvernanta, gospođica Tejlor, koja po naklonosti nije mnogo zaostajala za majkom, i postala je više prijateljica nego guvernanta. Pravo zlo Eminog položaja bila je, zaista, moć da se suviše povodi za svojom voljom, i sklonost da o sebi misli malo previše dobro; to su bili nedostaci koji su pretili da pokvare njena mnoga uživanja. Opasnost je, međutim, za sada bila toliko neprimećena da ih nikako nije ubrajala u nesreće.

Došla je tuga — blaga tuga. Gospođica Tejlor se udala. Bio je to gospodin Veston, čovek dobrog karaktera i lagodnog imetka, koji je živeo pola milje dalje u Rendalsu; a Ema, koja ga je mnogo viđala u Hartfildu u poslednje četiri godine, pripisala je sebi sve zasluge za tu priliku. Ali to ju je ostavilo samu s ocem, gospodinom Vudhausom, dobrim, nervoznim, boležljivim starim gospodinom, koji je mrzeo svaku vrstu promene, nije mogao da podnese da se iko venča, i govorio je o „jadnoj gospođici Tejlor“ kao da je odvedena u bedu. Hteo bi da svi jedu retku kašu, kao on, i bio je ubeđen da je svadbena torta opasna za svako varenje; pokušavao je da odvrati ljude od toga da je jedu, a o tome je konsultovan i apotekar, gospodin Peri.

Njihovo veče spasao je gospodin Najtli, razuman čovek od oko trideset sedam ili osam godina, vlasnik velikog imanja Donvel opatije, milju dalje, stari i prisni prijatelj porodice, i brat muža Emine sestre Izabele. Bio je jedan od retkih ljudi koji su mogli da vide mane Eme Vudhaus, i jedini koji joj ih je ikada govorio.

„Sama sam napravila tu priliku“, rekla je Ema. „I imam veliku volju da napravim još jednu. Gospodin Elton — vikar — tu je već celu godinu, i uredio je kuću tako udobno da bi bila šteta da i dalje ostane sam.“

„Pozovi ga na ručak, Ema, i posluži ga najboljom ribom i piletinom“, rekao je gospodin Najtli, „ali ostavi njemu da izabere sebi ženu. Budi sigurna, čovek od dvadeset šest ili sedam godina ume da se brine sam o sebi.“

Gospodin Veston je ranije bio oženjen, gospođicom Čerčil iz jedne velike jorkširske porodice, koja je umrla, ostavivši sina, Frenka; a dečaka su odgajili njen bogati brat bez dece i njegova žena u Enskumu, uzeo je ime Čerčil, i naslediće njihovo bogatstvo. On je sada bio mladić od dvadeset tri godine, o kome se mnogo pričalo u Hajberiju, i napisao je vrlo lepo pismo svojoj novoj maćehi; ali još nikada nije posetio oca. Gospođa Čerčil je bila hirovita, zapovednička žena, i nije mogla da ga pusti.

Hajberi je bilo veliko i mnogoljudno selo, gotovo varošica. Društvo mu je bilo malo. Bili su tu Vestonovi i Najtlijevi; bio je gospodin Elton; bila je gospođa Godard, upraviteljka jedne škole; bila je stara gospođa Bejts, udovica bivšeg vikara, i njena kći, gospođica Bejts, žena ni mlada, ni lepa, ni bogata, ni udata, koja je bila u najgorem mogućem položaju da uživa veliku naklonost javnosti — a ipak su je svi voleli. Bila je velika pričalica o sitnicama, puna beznačajnih saopštenja i bezazlenog ogovaranja, i zahvalna svima za sve.

Među učenicama gospođe Godard bila je jedna sedamnaestogodišnja devojka, Harijet Smit, vanbračna kći nekoga, smeštena u školu pre nekoliko godina. Bila je vrlo lepa: niska, punačka i plavokosa, plavih očiju, svetle kose, pravilnih crta i izgleda velike ljupkosti. Ema je bila očarana njome, i odmah je odlučila da je uzme pod svoje, da je usavrši i uvede u dobro društvo; to bi bio zanimljiv, i svakako vrlo dobar poduhvat.

Harijet je tog leta provela dva srećna meseca kod Martinovih s majura Ebi-Mil, ugledne zemljoradničke porodice koja je zakupljivala zemlju od gospodina Najtlija, i mnogo je pričala o mladom gospodinu Robertu Martinu — njegovoj dobroti, njegovim ovcama, orasima po koje je išao tri milje jer je rekla da ih voli. Ema ju je uskoro naučila da je mladi zakupac sasvim ispod nje, da u takvim stvarima mora da se povodi za Eminim sudom, i da je gospodin Elton mnogo pogodniji predmet.

Gospodin Najtli je o tome razgovarao s gospođom Veston. „Prestao sam da očekujem ikakvo redovno čitanje od Eme“, rekao je. „Namerava da čita više otkako joj je bilo dvanaest godina. Video sam mnogo spiskova koje je u raznim prilikama sastavljala, knjiga koje je nameravala da redom pročita — i vrlo dobri spiskovi su to bili. Ali nikada se neće potčiniti ničemu što zahteva marljivost i strpljenje. A Harijet Smit — smatram je najgorom vrstom družbenice koju bi Ema mogla imati. Ona sama ništa ne zna, a na Emu gleda kao na nekoga ko sve zna. Njeno neznanje je laskanje iz sata u sat.“

Ema je počela Harijetin portret. Gospodin Elton je pratio svaki potez s ushićenjem, i molio da ga sam odnese u London da se uokviri. Ema je bila oduševljena; sve je išlo savršeno.

Ema je oduvek imala dara za crtanje, i mnogo započetih portreta — oca, gospođe Veston, Izabele i dece — a jedva ijedan završen; jer je imala više ukusa nego istrajnosti. Harijetin je trebalo da bude u prirodnoj veličini, vodenim bojama. Gospodin Elton nije mogao da mirno sedi dok se slikao; motao se iza nje, zagledao, uzdisao, hvalio; izjavljivao je da je savršeno sličan, iako je Ema vrlo dobro znala da je prijateljici dala malo više visine i mnogo više otmenosti nego priroda. „Napravila si je previsokom, Ema“, rekao je gospodin Najtli, koji je znao da je to istina; a jedina pritužba gospodina Vudhausa bila je da Harijet izgleda kao da sedi napolju samo s malim šalom preko ramena, i da će se sigurno prehladiti.

Zatim je Robert Martin pisao Harijet i zamolio je da se uda za njega. Bilo je to dobro pismo, jednostavno i iskreno i dobro sročeno. Harijet, zbunjena i polaskana, nije znala šta da radi. Ema joj nije rekla da odbije, o ne — neće da utiče na nju — ali je vrlo jasno dala do znanja da je Ema, ako se Harijet uda za njega, nikada ne bi mogla posećivati na majuru Ebi-Mil; i naslikala je lepu sliku divljenja gospodina Eltona. Harijet je napisala odbijanje, a Ema joj je pomagala oko reči.

Gospodin Najtli je bio besan kada je čuo. „Ponašanje Roberta Martina preporučuju razum, iskrenost i dobra narav; a njegov duh ima više prave plemenitosti nego što bi Harijet Smit mogla razumeti. Ona je vanbračna kći ne zna se čija, verovatno bez ikakvog utvrđenog izdržavanja, i svakako bez ikakve ugledne rodbine. Poznata je samo kao pansionerka u običnoj školi. Nije razumna devojka, niti obaveštena. Nisi bila prijateljica Harijet Smit, Ema.“ A Elton se, upozorio ju je, nikada neće nepromišljeno oženiti; zna vrednost dobrog prihoda. „Elton može da govori sentimentalno, ali će postupati razumno.“ Otišao je vrlo nezadovoljan. Ema je bila malo uzdrmana, ali je sebe ubedila da je u pravu.

Gospodin Elton je sada stalno bio u Hartfildu. Harijet je skupljala zagonetke i šarade u jednu lepu knjižicu, a gospodin Elton je zamoljen da doprinese. Doneo je šaradu — na reč courtship, udvaranje — „za jednog prijatelja“, koja se završavala komplimentom „spremnoj dosetljivosti“ i „blagom oku“, i Ema je bila sasvim sigurna da je za Harijet. Prepisala ju je u knjižicu, objašnjavajući Harijet svaki stih, a Harijet je bila ushićena.

Glasila je ovako:

Moj prvi deo kraljevski sjaj i raskoš kaže, gospodari zemlje! njihov mir i blagodat. Drugi deo drugačiji lik čoveka pokaže: pogledaj ga tamo, mora gospodar!

Ali ah! sjedinjeni, kakav preokret je to! Čovekova moć i sloboda, sve je nestalo; gospodar zemlje i mora sad se rob sagnuo, a žena, divna žena, sama vlada.

Tvoja spremna dosetljivost reč će brzo dati, nek odobravanje u tom blagom oku sja!

Court (dvor) — ship (brod) — courtship, udvaranje. „Spremna dosetljivost“, mislila je Ema, nije baš ličila na Harijet; ali od zaljubljenog čoveka nije se moglo očekivati da jasno vidi. Harijet uopšte nije mogla da je odgonetne dok joj Ema nije objasnila, a onda je ostatak dana bila sva uzbuđena od sreće.

U šetnji da posete jednu siromašnu bolesnu porodicu u kolibi blizu Vikaridž lejna, Ema je rekla Harijet da uopšte ne namerava da se uda.

„Morala bih da vidim nekoga mnogo višeg od ikoga koga sam dosad videla, da bih bila u iskušenju. Nemam nijedan od uobičajenih ženskih razloga za udaju. Kad bih se zaljubila, zaista, to bi bilo nešto drugo! ali nikada nisam bila zaljubljena; to nije moj način, ni moja priroda; i ne mislim da ću ikada biti. Bogatstvo mi ne treba; zanimanje mi ne treba; važnost mi ne treba: verujem da je malo udatih žena upola toliko gospodarica muževljeve kuće koliko sam ja gospodarica Hartfilda.“

„Ali onda, da na kraju budeš usedelica, kao gospođica Bejts!“

„To je najstrašnija slika koju si mogla da mi predstaviš, Harijet; i kad bih mislila da ću ikada biti kao gospođica Bejts! tako glupa — tako zadovoljna — tako nasmejana — tako dosadna — tako bez razlikovanja i bez probirljivosti — i tako sklona da priča sve o svakome oko sebe, udala bih se sutra. Ali samo siromaštvo čini bezbračnost prezrenom u očima velikodušne javnosti! Neudata žena s vrlo skromnim prihodom mora biti smešna, neprijatna usedelica; ali neudata žena s lepim imetkom uvek je ugledna.“

Gospođica Bejts je imala i nećaku, Džejn Ferfaks — siroče, kćer svoje mlađe sestre — istih godina kao Ema, vrlo obrazovanu, vrlo otmenu, koju je odgajio pukovnik Kembel, prijatelj njenog oca, zajedno sa sopstvenom kćerju; a Hajberi je stalno slušao o njoj od tetke, čija su se pisma od Džejn čitala naglas svakom posetiocu. Ema, koja nikada nije volela Džejn, nije mogla da podnese tu temu.

Za Božić je Emina sestra Izabela došla da odsedne u Hartfildu s mužem, Džonom Najtlijem, londonskim advokatom, i njihovo petoro dece. Izabela je bila isto toliko zabrinuta za zdravlje kao i otac, i njih dvoje su imali duge, srećne nesuglasice oko svojih apotekara i oko toga koje je primorsko mesto najzdravije. Ema i gospodin Najtli, sreli su se nad njenom malom nećakom u njenom naručju, pomirili su se a da o tome nisu razgovarali: složili su se da se o muškarcima i ženama mogu razilaziti, ali o deci nikada; a on joj je oprostio, kao i uvek.

Razgovor za ručkom okrenuo se na zdravlje. Izabelu, koja je s decom bila na moru u Saut Endu, otac je uverio da je morski vazduh vrlo retko ikome od koristi, i da ga je jednom umalo ubio; a kada je lepo govorila o svom londonskom apotekaru, gospodinu Vingfildu, gospodin Vudhaus je bio zgranut što ga pretpostavlja gospodinu Periju. Ema je, u strahu od svađe, vratila razgovor na retku kašu, o kojoj su mogli da se slože. Džon Najtli, koji je imao vrlo dobar razum ali ne mnogo strpljenja, podnosio je sve ovo bolje nego što se moglo očekivati; bio je samo malo kratak sa tastom, i samo prilično sarkastičan o ludosti izlaženja na ručak zimske večeri.

Na Badnje veče svi su ručali u Rendalsu. Harijet je trebalo da dođe, ali ju je bolelo grlo. Gospodin Elton je bio tamo i pažljiv prema Emi na način koji joj se učinio čudnim; Džon Najtli ju je zadirkivao da je Elton izgleda zaljubljen u nju; Ema se smejala. Tokom večeri počeo je da pada sneg, i gospodin Vudhaus se toliko uplašio da je odmah hteo kući. U pometnji Ema se našla sama u kočiji s gospodinom Eltonom, koji je popio dosta vina gospodina Vestona.

Tek što su prošli kapiju, osetila je kako joj je ruka zgrabljena i pažnja zatražena. On joj je žestoko izjavljivao ljubav: izjavljivao je svoju žarku privrženost, nadao se, bojao, obožavao, spreman da umre ako ga odbije. Pokušala je da ga zaustavi; rekla je da mora da misli na njenu prijateljicu, gospođicu Smit.

„Gospođicu Smit! — Poruka gospođici Smit! Šta je to mogla da misli! Svako ima svoj nivo: ali što se mene tiče, nisam, mislim, baš toliko u nedoumici. Ne moram toliko da očajavam nad ravnom vezom da bih se obraćao gospođici Smit! Ne, gospođo, moje posete Hartfildu bile su samo zbog vas.“

Bilo bi nemoguće reći ko je bio ljući. Sedeli su u strašnoj tišini dok se kočija nije zaustavila kod vikarske kuće, a on je izašao bez reči.

Te noći Ema je dugo bdela, nesrećna. Sve je bilo pogrešno. Sve što je mislila bila je zabluda. A ona je bila uzrok svega. Jadna Harijet! Prva i najgora greška ležala je na njoj. „Bilo je glupo, bilo je pogrešno, uzimati tako delatnog udela u spajanju dvoje ljudi. Bilo je to suviše daleko odvažiti se, suviše mnogo pretpostaviti, olako shvatiti ono što je trebalo da bude ozbiljno, napraviti dosetku od onoga što je trebalo da bude jednostavno.“ Stidela se, i odlučila da više ne čini takve stvari.

Sledećeg jutra morala je da kaže Harijet; a Harijet je plakala, ali je to podnela jednostavno, ne kriveći nikoga, i smatrajući prirodnim da se gospodin Elton ne spusti do nje; i Ema je osećala da je od njih dve ona mnogo niža. Gospodin Elton je otputovao u Bat. Ema je znala da je Harijet odvojila od dobrog čoveka i udobnog doma; i nije to mogla sasvim da prizna.

Frenk Čerčil je trebalo da dođe u januaru, i nije došao; gospođa Čerčil nije mogla da ga pusti. Gospodin Najtli je bio nestrpljiv prema njemu. „Mogao je da dođe, da je hteo. Ne može se verovati da mladić od dvadeset tri ili četiri godine ne može da nađe vremena da poseti oca. Postoji jedna stvar, Ema, koju čovek uvek može da učini, ako hoće, a to je njegova dužnost; ne manevrisanjem i lukavstvom, nego snagom i odlučnošću.“ Ema ga je, iz inata, branila. „Ti mnogo voliš da savijaš male duhove; ali gde mali duhovi pripadaju bogatim ljudima koji imaju vlast, mislim da imaju običaj da se naduvaju, dok ne postanu isto toliko neposlušni kao veliki.“ Ali gospodin Najtli je zaključio da je Frenk Čerčil „vrlo slab mladić“. A Ema se pitala zašto je toliko ljut na tu temu.