Prvi deo: Nauka logike

Uvod

Filozofija nema prednost koju uživaju druge nauke: ona ne može pretpostaviti svoje predmete kao neposredno date predstavom, niti može pretpostaviti prihvaćen metod saznavanja, za početak i dalje napredovanje. (§1)

Njeni predmeti su predmeti religije: istina, u najvišem smislu — da je Bog, i samo Bog, istina. Obe se bave konačnim carstvom prirode i ljudskog duha, i njihovim odnosom prema Bogu. Filozofija, međutim, treba da misli ono što religija predstavlja u slikama i osećanjima.

Sadržaj filozofije nije ništa drugo do sadržaj koji je proizveden u carstvu živog duha, izvorno i spontano, i koji je sebe učinio svetom — spoljašnjim i unutrašnjim svetom svesti; njen sadržaj je stvarnost. Kada sam u Predgovoru svojoj „Filozofiji prava“ rekao da je ono što je umno stvarno, a ono što je stvarno umno, ovi jednostavni stavovi su mnogima izgledali sablažnjivi, i napadali su ih čak i oni koji ne žele da se odreknu filozofije, a svakako ne religije. Ali nije stvarno sve što postoji: slučajno, puko postojanje, ne zaslužuje naglašeno ime stvarnosti. (§6)

Ova rečenica — „Was vernünftig ist, das ist wirklich; und was wirklich ist, das ist vernünftig“ — neki su shvatili kao odbranu pruske države onakve kakva je bila. Hegel ovde objašnjava da „stvarno“ znači ono što potpuno ostvaruje svoj umni pojam, a ne bilo šta što se slučajno zbiva.

Filozofija je krug. Svaki od delova filozofije jeste filozofska celina, krug zaokružen i potpun u sebi; ali filozofska ideja je u njemu u posebnoj određenosti ili elementu. Pojedinačni krug, zato što je u sebi celokupnost, probija granice svog elementa, i zasniva dalju sferu. Celina se, dakle, prikazuje kao krug krugova, od kojih je svaki nužan momenat, tako da sistem njegovih osobenih elemenata čini celu ideju — koja se isto tako pojavljuje u svakom pojedinačnom. (§15)

Nauka se deli na tri dela: Logiku, nauku o ideji po sebi i za sebe; Filozofiju prirode, nauku o ideji u njenom drugobitku; i Filozofiju duha, nauku o ideji koja se iz svog drugobitka vraća u sebe. (§18)

Prethodni pojam: Tri stava mišljenja prema objektivnosti

Pre same logike, Hegel izlaže tri načina na koje je mišljenje shvatalo svoj odnos prema stvarnosti.

Prvi stav je stav stare metafizike, koja se prosto uzdala u to da mišljenje shvata stvari onakve kakve jesu. Ona je Bogu, duši i svetu pripisivala utvrđene predikate — „svet je konačan ili beskonačan“, „duša je prosta“ — ne pitajući da li takva jednostrana određenja mogu važiti za beskonačno. Bila je dogmatska: jednu stranu suprotnosti uzimala je kao istinitu, a drugu kao lažnu.

Drugi stav ima dva oblika. Empirizam se okrenuo od apstraktnog mišljenja iskustvu, onome što je prisutno ovde i sada, i tako je mnogo dobio; ali ne može dosegnuti opšte i nužno, i kada je dosledan, završava se Hjumovim skepticizmom. Kritička filozofija Kanta preuzela je ovaj rezultat: naši pojmovi važe samo za pojave; stvari po sebi ne mogu se saznati. Kantova velika zasluga je u tome što je pokazao da su kategorije razuma konačne, i da um, kada ih primenjuje na beskonačno, pada u protivrečnosti — „antinomije“. Ali Kantova greška bila je njegova nežnost prema stvarima sveta: protivrečnost, mislio je, ne može pripadati svetu, nego samo našem umu. Istina je da nema predmeta, ma koje vrste, u kome se ne može naći protivrečnost.

Hegelov ironični izraz o „nežnosti prema stvarima“ (Zärtlichkeit für die Dinge) javlja se u njegovom razmatranju Kantovih antinomija.

Treći stav je stav neposrednog znanja — vere ili intuicije, kako ga je učio Fridrih Hajnrih Jakobi: da se Bog i istina saznaju samo neposredno, osećanjem, i da svako posredovanje, svaki dokaz, vodi samo do konačnog. Hegel odgovara da nema ničega, ni na nebu ni u prirodi ni u duhu, što ne sadrži i neposrednost i posredovanje; i da neposredno znanje, pretvoreno u načelo, može opravdati bilo kakav sadržaj — sujeverje i idolopoklonstvo isto toliko koliko i najvišu istinu.

Logika

Logika Enciklopedije prati isti tok kao i veća „Nauka logike“, u kraćem obliku. Ima tri dela.

Učenje o biću: biće, ništa, postajanje; opstojanje, nešto i drugo, konačnost i beskonačnost; bivstvovanje-za-sebe, jedno i mnoga. Zatim kvantitet — neprekidna i diskretna veličina, broj, stepen — i mera, u kojoj su kvalitet i kvantitet sjedinjeni, i u kojoj, u izvesnim čvornim tačkama, kvantitativna promena postaje skok u novi kvalitet.

Učenje o suštini: suština kao osnov egzistencije, sa svojim određenjima identiteta, razlike i protivrečnosti; egzistencija, stvar i njena svojstva; pojava, zakon, celina i delovi, sila i ispoljavanje, unutrašnje i spoljašnje; zatim stvarnost, mogućnost i nužnost, supstancija, kauzalitet i uzajamno dejstvo, u kome se nužnost otkriva kao sloboda.

Učenje o pojmu: subjektivni pojam, sa svojim momentima opšteg, posebnog i pojedinačnog, sudom i zaključkom; objekt, kao mehanizam, hemizam i teleologija; i ideja, kao život, saznanje i apsolutna ideja.

Apsolutna ideja je ideja koja misli sebe. Njen sadržaj je sistem logičkog, kroz koji smo sada prošli; njen oblik je metod, koji nije spoljašnji oblik nego duša i pojam sadržaja. (§237)

Ideja koja je za sebe, posmatrana u ovom svom jedinstvu sa sobom, jeste opažanje; a ideja koja opaža jeste priroda. Ali kao opažajna, ideja je postavljena u jednostranom određenju neposrednosti ili negacije, putem spoljašnje refleksije. Apsolutna sloboda ideje, međutim, jeste u tome što se ona odlučuje da iz sebe slobodno otpusti momenat svoje posebnosti — svoju neposrednu ideju kao svoj odsjaj — kao prirodu. (§244)

Tako se Logika završava, ovde kao i u većem delu, prelazom u prirodu.