Rim pada, Italija se deli (Posveta, Predgovor i Prva knjiga)

Presvetom i blaženom ocu, našem gospodinu Klementu VII

Pošto mi je Vaša Svetost, dok je još bila u manjoj sreći, naložila da napišem dela firentinskog naroda, upotrebio sam svu marljivost i veštinu koje su mi priroda i iskustvo dali da Vas zadovoljim. Pošto sam sada završio pisanje do vremena kada se, smrću Veličanstvenog Lorenca Medičija, promenio lik Italije, donosim Vam ih, da biste okusili plod semena koje ste posejali.

Čitajući ih, Vaša Svetost će prvo videti kako je, pošto je Rimsko carstvo počelo da gubi moć na Zapadu, Italija tokom mnogih vekova menjala svoje vladare i svoje države; kako su prva mesta u toj pokrajini zauzeli papa, Mlečani, Napuljsko kraljevstvo i Milansko vojvodstvo; i kako je Vaša sopstvena otadžbina, oslobodivši se poslušnosti carevima, ostala podeljena dok nije počela da se upravlja pod senkom Vašeg doma.

A pošto mi je Vaša Svetost naročito naložila da o delima Vaših predaka pišem tako da se vidi da sam daleko od svakog laskanja — jer kao što volite da čujete istinitu pohvalu ljudi, tako Vam se lažna ne dopada — veoma se bojim da će se Vašoj Svetosti, kada opisujem Đovanijevu dobrotu, Kozimovu mudrost, Pjerovu čovečnost i Lorencovu velikodušnost i razboritost, učiniti da sam prekoračio Vaša naređenja. Izvinjavam se Vama, i svakome drugom kome se ovi opisi ne bi dopali kao neistiniti: pošto sam našao da su zapisi onih koji su o njima pisali u različita vremena puni njihovih pohvala, bio sam primoran ili da ih opišem onakve kakve sam ih našao ili da iz zavisti o njima ćutim. A ako se pod tim divnim delima krilo neko častoljublje suprotno opštem dobru, kao što neki kažu, ja, koji za to ne znam, nisam dužan da ga pišem. Jer u svim svojim pripovedanjima nikada nisam hteo da nepošteno delo pokrijem poštenim razlogom, niti da zamračim hvale vredno delo kao da je učinjeno radi suprotnog cilja.

Predgovor

Kada sam prvi put odlučio da pišem o delima firentinskog naroda kod kuće i u svetu, nameravao sam da počnem od godine hrišćanske vere 1434, kada je porodica Mediči, zaslugama Kozima i njegovog oca Đovanija, stekla više vlasti od bilo koje druge u Firenci. Jer sam mislio da su mesir Leonardo iz Areca i mesir Pođo, dva izvrsna istoričara, sve potanko ispričali o vremenu pre toga.

Ali pošto sam marljivo pročitao njihove spise, našao sam da su u opisivanju ratova koje su Firentinci vodili sa stranim kneževima i narodima bili veoma pažljivi, ali da su o građanskim razdorima i unutrašnjim neprijateljstvima i njihovim posledicama jedan deo prećutali, a drugi opisali tako kratko da čitaocima nije donosio ni koristi ni zadovoljstva. Verujem da su to učinili ili zato što su im se ta dela činila toliko neznatnim da su ih smatrali nedostojnim da se zabeleže, ili zato što su se bojali da ne uvrede potomke onih koje bi morali da ocrne. Oba razloga, neka mi oproste, čine mi se sasvim nedostojnim velikih ljudi. Jer ako je išta u istoriji prijatno ili poučno, to je ono što je potanko opisano; a ako je ijedna pouka korisna građanima koji upravljaju republikama, to je ona koja pokazuje uzroke mržnji i podela jednog grada, da bi se, opametivši se na tuđim opasnostima, održali složnim.

Većina drugih republika zadovoljila se jednom podelom, kroz koju su, prema događajima, čas rasle, čas propadale. Ali Firenca, nezadovoljna jednom, napravila je mnoge. U Rimu je, kao što svi znaju, posle proterivanja kraljeva nastao razdor između plemića i naroda, i na tome je Rim stajao do svoje propasti. Tako je bilo u Atini, i u svim ostalim republikama koje su cvetale u ona vremena. Ali u Firenci su se prvo plemići podelili među sobom; zatim plemići i narod; i najzad narod i plebs. I mnogo puta se dešavalo da se pobednička strana podeli na dve. Iz ovih podela proisteklo je toliko smrti, toliko izgnanstava, toliko uništenih porodica koliko ih je ikada nastalo u ijednom gradu kojeg se sećamo. I zaista mi se čini da nijedan drugi dokaz ne pokazuje moć našeg grada tako dobro kao onaj koji proizlazi iz ovih podela, koje bi bile dovoljne da unište svaki veliki i veoma moćan grad. Ipak je naš izgledao kao da iz njih uvek raste. Tolika je bila virtù tih građana, i snaga njihovog duha i njihovog uma da učine sebe i svoju otadžbinu velikim, da su oni koji su ostali pošteđeni tolikih zala mogli da je svojom virtù više uzdignu nego što je zloba onih slučajeva koji su je umanjili mogla da je obori.

Zato sam odlučio da se vratim na početak našeg grada i da potpuno opišem njegove podele do 1434. A pošto se stvari Firence ne mogu razumeti bez stvari Italije, prva knjiga će pričati o padu Rimskog carstva i o svim zgodama Italije do te godine.

Prva knjiga

Narodi koji žive u severnim krajevima s one strane Rajne i Dunava, rađajući se u zdravom i plodnom kraju, često se toliko umnože da deo njih mora da napusti zemlje svojih otaca i da traži nove zemlje u kojima će živeti. Kada je neka od tih pokrajina htela da se olakša od stanovnika, delila se na tri dela i bacala kocku, tako da je svaki deo imao svoj udeo plemića i prostih ljudi, bogatih i siromašnih; a deo na koji bi pala kocka odlazio je da traži svoju sreću. To su narodi koji su razorili Rimsko carstvo. Priliku su im dali sami carevi, koji su, napustivši Rim, drevno sedište Carstva, i otišavši da žive u Carigradu, oslabili zapadni deo, jer su ga manje nadzirali i ostavljali ga izloženijim svojim službenicima i neprijateljima.

Prvo su Vizigoti pod Alarihom opljačkali Rim. Zatim su došli Vandali, Huni pod Atilom, koga su od Rima odvratile molbe pape Lava; zatim Odoakar, kralj Herula, koji je bio prvi varvarin koji se učinio kraljem Italije i oduzeo carevima naslov. Posle njega Teodorih, kralj Ostrogota, vladao je Italijom trideset osam godina. Bio je čovek izvrstan u ratu i u miru, koji je Italiju doveo do takve veličine da se njene stare nevolje više nisu prepoznavale; i da njegova virtù nije na kraju života bila umrljana nekim surovostima koje su izazvale njegove sumnje, sećanje na njega zasluživalo bi svaku čast.

Zatim je car Justinijan poslao Velizara, a potom Narzesa da isteraju Gote iz Italije, i oni su to učinili. Ali Narzes, uvređen od carice Sofije, koja mu je poručila da dođe kući i prede vunu sa ženama, odgovorio je da će joj ispresti takvu nit da je neće moći razmrsiti; i u svom gnevu pozvao je Langobarde u Italiju. Langobardi su je držali više od dve stotine godina, podeljeni na trideset šest vojvodstava, što je bio razlog što nikada nisu zauzeli celu Italiju i nikada nisu mogli da ustanove kraljevstvo dovoljno snažno da se odupre strancima.

U ovim vremenima, koja su zaista bila bedna, nastale su ne samo promene vladara i vladavina, nego i zakona, običaja, načina života, vere, jezika, odeće i imena. Svaka od ovih stvari sama, a kamoli sve zajedno, uplašila bi i najčvršće srce da o njima misli, a kamoli da ih vidi i podnese. Mnogi gradovi su propali, drugi su osnovani ili su porasli. Nastali su novi jezici, izmešani od domaćeg i rimskog. Ljudi koji su se pre zvali Cezar i Pompej sada su se zvali Petar, Jovan i Matej.

Među tolikim promenama, promena vere nije bila manje važna. Jer između običaja stare vere i čuda nove nastali su najteži razdori među ljudima; a da je hrišćanska vera bila jedinstvena, izazvala bi manje nereda. Ali grčka crkva, rimska crkva i ravenska crkva borile su se međusobno, a jeretičke sekte s katolicima, i mučile su svet na mnoge načine.

Moć papa počela je da raste. U početku su ih slušali iz poštovanja prema njihovom životu i učenju; zatim su se, kada su ih Langobardi pritisnuli, obratili francuskim kraljevima za pomoć. Pipin, a zatim Karlo Veliki sišli su, razorili langobardsko kraljevstvo, i papa je Karla Velikog krunisao za cara u Rimu. Tako je bilo da su gotovo sve ratove koje su varvari vodili u Italiji posle tog vremena izazvale pape, i gotovo sve varvare koji su je napali pozvale su one. I ovaj način postupanja traje i u naše vreme; to je ono što je držalo i drži Italiju razjedinjenom i slabom.

Usledili su vekovi pometnje: carevi nemačkog naroda silazili su da se krunišu i da traže svoja prava; pape su im se opirale; Normani su uzeli Jug; gradovi Lombardije i Toskane bogatili su se i tražili svoju slobodu. Venecija, koju su osnovali oni koji su od Atilinog besa pobegli na ostrva lagune, ojačala je na moru, bogata i dobro uređena, i dugo se nije mešala u Italiju, dok nije uzela gradove na kopnu i postala strah i trepet.

Svađe između papa i careva podelile su celu Italiju na dve stranke, gvelfe, koji su sledili Crkvu, i gibeline, koji su sledili Carstvo. Car Fridrih II ratovao je s Crkvom ceo život. Da bi uništile njegove naslednike, pape su pozvale Karla Anžujskog, brata francuskog kralja, i dale mu Napuljsko kraljevstvo. Posle toga papstvo se preselilo u Avinjon, i pape su sedamdeset godina bile u Francuskoj, dok je Rim pao u nered, tako da je čovek po imenu Kola di Rijenco mogao da se učini tribunom i neko vreme gospodarem grada. Zatim je došao Veliki raskol, s dva i tri pape odjednom, dok Konstanški sabor nije napravio jednog.

Tako je oko 1434. godine Italija bila podeljena uglavnom među ovim silama: na jugu Napuljsko kraljevstvo; u sredini Crkva i republike Firenca i Sijena; na severu Milansko vojvodstvo i republika Venecija; a između njih mnogi manji gospodari. Nijedna od njih nije imala sopstveno oružje. Njihove ratove vodili su najamni kapetani — Bračo, Sforca i njihovi naslednici — koji nisu imali interesa da ijedan rat završe, i koji su se zadovoljavali da ratuju tako da obe strane gube, a nijedna ne pobeđuje. Ovim oružjem, i delima učinjenim njime, biće pune sledeće knjige.