Prvi čin

Lica

GEC FON BERLIHINGEN, vitez. ELIZABETA, njegova žena. MARIJA, njegova sestra. KARL, njegov mali sin. GEORG, njegov štitonoša, dečak. LERZE, vitez koji stupa u njegovu službu. HANS FON ZELBIC, vitez s drvenom nogom. FRANC FON ZIKINGEN, vitez. ADELBERT FON VAJSLINGEN, Gecov prijatelj iz detinjstva. ADELHAJDA FON VALDORF, udovica. FRANC, Vajslingenov paž. BAMBERŠKI BISKUP. OPAT IZ FULDE. OLEARIJUS, doktor prava. LIBETRAUT, dvoranin. BRAT MARTIN, avgustinski monah. CAR MAKSIMILIJAN. Carski savetnici, većnici Hajlbrona. MECLER, ZIVERS, LINK, KOL, vođe pobunjenih seljaka. Cigani, sudije tajnog suda, konjanici, vojnici, seljaci.

Krčma u Švarcenbergu u Frankoniji

MECLER i ZIVERS, seljaci, za stolom kraj vatre. Dvojica bamberških KONJANIKA za drugim stolom.

ZIVERS. Hanse, još jednu čašu rakije, i to po hrišćanskoj meri.

MECLER. Pričaj nam opet o Berlihingenu. Oni Bamberžani tamo prave face; kiseli su kao sirće.

ZIVERS. Berlihingen? Biće im vruće s njim. Opet je u zavadi s biskupom. Kažu da je biskup poslao svoje ljude da uhvate jednog od Gecovih momaka, a sad Gec jaše po zemlji i niko ne zna gde će iskrsnuti.

MECLER. Bamberžanin bi bolje učinio da drži jezik za zubima, a kesu zatvorenu.

KONJANICI skaču; padaju reči, pa udarci; KRČMAR ih sve izbacuje napolje. Ulaze dvojica Gecovih konjanika i saznaju da je Vajslingen, biskupova desna ruka, odseo u obližnjem zamku.

Krčma u šumi

GEC pred vratima, pod lipom.

GEC. Gde su mi ljudi? Moram da hodam gore-dole, inače će me san savladati. Pet dana i noći na straži. Čovek mora teško da radi za svoje parče života i slobode. Ali kad tebe dobijem, Vajslingene, opet ću biti dobre volje.

Izlazi GEORG u oklopu i šlemu koji su mu mnogo preveliki.

GEC. Šta radiš u tom oklopu?

GEORG. Hteo sam da vidim kako bi izgledalo, gospodaru. Pustite me da jašem s vama! Dovoljno sam velik.

GEC. Ne u oklopu koji pristaje čoveku dvaput većem od tebe. Drugi put ću ti dati da ti skuju jedan. Skidaj to; i čuvaj mi stražu.

Iz krčme izlazi BRAT MARTIN, monah.

MARTIN. Bog s vama, gospodine! Ko ste vi?

GEC. Vitez. A vi?

MARTIN. Brat Martin, iz reda svetog Avgustina. Bio sam u manastiru poslom, i umoran sam. Hoćete li da popijete sa mnom?

Piju.

MARTIN. Vino veseli srce čovekovo; a veselje je majka svih vrlina. Vama vitezovima je dobro: jašete i borite se, jedete i pijete kako vam je volja, i spavate kad ste umorni. Ja imam tri zaveta: siromaštvo, čednost i poslušnost. Siromaštvo — pa, sve nam se daje. Čednost — taj je težak. A poslušnost: odreći se sopstvene volje — to je najteže od svega. Dajte mi ruku!

GEC (pruža levu ruku). Moraćete da uzmete levu.

MARTIN. Zašto ne desnu? Zar je nisam dostojan?

GEC. Da ste i car, morali biste se zadovoljiti ovom. Moja desna, iako u boju nije beskorisna, ne oseća stisak ruke. Jedno je sa svojom rukavicom; vidite, gvozdena je.

MARTIN. Onda ste vi Gec fon Berlihingen! Hvala ti, Bože, što si mi dao da vidim čoveka koga kneževi mrze, a potlačeni vole! (Uzima gvozdenu ruku i ljubi je.) Dajte da poljubim ovu ruku! Bio je jednom jedan konjanik koji je kod Landshuta izgubio desnu ruku i služio dalje levom. — Voleo bih da sam bio vojnik. Ali ja sam u svojoj ćeliji. — Zbogom, i sećajte me se.

GEC. I vi mene.

MARTIN odlazi. Dotrčava jedan KONJANIK.

KONJANIK. Gospodaru, Vajslingen je na putu, s četvoricom ljudi!

GEC. Georg, moj oklop! E sad, Vajslingene, da vidimo.

Jagsthauzen. Gecov zamak

ELIZABETA, MARIJA i mali KARL.

KARL. Ispričaj mi opet onu priču, tetka, o dobrom detetu.

MARIJA. Bilo jednom jedno dobro dete koje je bolesnoj majci donelo šolju vode, i ruka mu je bila blagoslovena; i bolesni su ozdravljali od njegovog dodira.

KARL. Dolazi li tata kući?

ELIZABETA. Uskoro, dete. Jaše na biskupove ljude. Uhvatili su jednog od njegovih momaka, i on hoće zadovoljenje.

MARIJA. A Vajslingen — kad samo pomislim da je on, koji je Gecu bio prijatelj od detinjstva, sad biskupov čovek i njegov neprijatelj!

Ulazi jedan KONJANIK. Gec je zarobio Vajslingena s trojicom slugu. Onda ulazi GEC s VAJSLINGENOM, ošamućenim i prašnjavim; daju mu čistu odeću.

GEC. Dobro mi došao pod krov, Adelberte, makar i kao zarobljenik. Sećaš li se kad smo zajedno bili paževi na dvoru markgrofa, i spavali u jednoj postelji, i ti si bio pametniji, a ja jači? Izrastao si u dvoranina. Služiš biskupa; a biskup i njemu slični koriste carevu slabost da sami postanu gospodari. Ne žele slobodne vitezove u Carstvu; žele samo sluge.

VAJSLINGEN. Kneževi žele red, Gece. Vi vitezovi, sa svojim zavadama, držite celo Carstvo u metežu.

GEC. Red! Njihov red je da je svaki čovek koji se njima ne pokloni razbojnik. Ja svoje zemlje držim ni od koga do od Boga i cara, i nikome drugom neću služiti.

Ulazi KARL i pozdravlja VAJSLINGENA. VAJSLINGEN ga podiže i čestita Gecu na njemu.

Bamberg. Dvorana u biskupovom dvoru

BISKUP za stolom s OPATOM IZ FULDE, OLEARIJUSOM, LIBETRAUTOM i dvoranima. OLEARIJUS hvali novo rimsko pravo; LIBETRAUT se smeje pravnicima. Sluga donosi vest: Gec je zarobio Vajslingena. BISKUP je besan, i šalje LIBETRAUTA da Vajslingena pridobije natrag za Bamberg, bilo kojim sredstvom.

Jagsthauzen

MARIJA i VAJSLINGEN.

VAJSLINGEN. Vi ste prva žena koja me je naterala da osetim šta mi je celog života nedostajalo. Marija, volim vas.

MARIJA. Vi ste naš zarobljenik, i ponovo prijatelj moga brata; to je za sada dovoljno.

Ulazi GEC.

GEC. Adelbert mi je dao reč: više neće pomagati mojim neprijateljima; slobodan je. I više od toga: voli moju sestru, a ona voli njega. Dajte mi ruke. Vereni ste! Pogledaj Majnu tamo dole, i brda, i zamak; ovo je dobar kraj, Adelberte, i ti ćeš ovde živeti, s nama, kao slobodan čovek.

VAJSLINGEN. Osećam se kao da sam pušten iz tamnice. Ostaviću dvor i živeti onako kako mi je bilo suđeno.

Iz Bamberga stiže VAJSLINGENOV paž FRANC s pozdravima, i govori o dvoru i o jednoj dami tamo, udovici ADELHAJDI FON VALDORF, čiju lepotu opisuje s takvim zanosom da je jasno da joj je predao srce.