Kovačnica i Satis haus (Prvi stupanj Pipovih očekivanja, glave 1–19)

PRVI STUPANJ PIPOVIH OČEKIVANJA

Pošto je očevo prezime bilo Pirip, a moje kršteno ime Filip, moj detinji jezik nije mogao da napravi od oba imena ništa duže ni jasnije od Pip. Tako sam sebe nazvao Pip, i počeli su da me zovu Pip.

Naš kraj bio je močvarni kraj, dole kraj reke, na dvadeset milja od mora, onako kako se reka vijugala. Moj prvi najživlji i najširi utisak o tome šta su stvari, čini mi se, stekao sam jednog nezaboravnog sirovog popodneva pred veče. U to vreme saznao sam pouzdano da je ovo sumorno mesto obraslo koprivom groblje; i da su Filip Pirip, pokojni iz ove parohije, a i Džordžijana, žena gorenavedenog, mrtvi i sahranjeni; i da je mračna ravna pustoš iza groblja, ispresecana nasipima i humkama i vratnicama, s rasutom stokom koja je na njoj pasla, močvara; i da je niska olovna linija iza nje reka; i da je daleka divlja jazbina iz koje je jurio vetar more; i da je mali zavežljaj drhtaja koji je počeo da se boji svega toga i da plače, Pip.

„Ćuti!“, viknuo je jedan strašan glas, dok je jedan čovek skočio između grobova pored crkvenog trema. „Miruj, đavolče mali, ili ću ti preseći grkljan!“

Strašan čovek, sav u grubom sivom, s velikim gvožđem na nozi. Čovek bez šešira, u pocepanim cipelama, sa starom krpom vezanom oko glave. Čovek koji je bio natopljen vodom, i zasut blatom, i osakaćen kamenjem, i isečen kremenjem, i opečen koprivom, i izgreben kupinama; koji je hramao, i drhtao, i besno gledao i režao; i čiji su zubi cvokotali u glavi dok me je hvatao za bradu.

Okrenuo me je naglavačke, i ispraznio mi džepove, i našao komad hleba, koji je halapljivo pojeo. Zatim mi je rekao da sutradan rano ujutru treba da mu donesem turpiju i klopu, do stare Baterije u močvari, i da nikome nikada ne kažem ni reč; inače će me jedan mladić koji se krije s njim, u poređenju s kojim je on Anđeo, dohvatiti, i iščupati mi srce i jetru.

Živeo sam sa sestrom, gospođom Džo Gardžeri, više od dvadeset godina starijom od mene, i s njenim mužem, Džoom, kovačem. Moja sestra je stekla veliki ugled kod sebe i kod suseda zato što me je odgajila „rukom“. Imala je tvrdu i tešku ruku, i bila je navikla da je spušta kako na muža tako i na mene. Džo je bio blag, dobroćudan, krotke naravi, popustljiv, budalast, drag momak, neka vrsta Herkula po snazi, a i po slabosti. „Gospođa Džo je izlazila desetak puta da te traži, Pipe“, upozorio me je, „i sad je napolju, da bude i trinaesti. A što je još gore, ponela je Škakljača.“ Škakljač je bio komad trske navoštenog kraja, izglačan od sudaranja s mojim škakljanim telom.

Bilo je Badnje veče. Noću sam ukrao hleba i sira, malo rakije, i jednu lepu okruglu zbijenu pitu sa svinjetinom; a pre zore uzeo sam turpiju iz Džoovog alata i istrčao u maglovitu močvaru. Tamo sam najpre naleteo na drugog čoveka u sivom, izubijanog lica, koji je pobegao u maglu; zatim na mog robijaša, koji je jeo kao pas, i turpijao svoje gvožđe kao ludak.

Tog Božića, za ručkom, s ujakom Pamblčukom i ostalim gostima, čekao sam u užasu trenutak kada će sestra otići po pitu sa svinjetinom. „Morate probati“, rekla je sestra, obraćajući se gostima sa svom svojom ljupkošću, „morate probati, za kraj, ovaj divni i ukusni poklon ujaka Pamblčuka!“ Potrčao sam da spasem život, a na vratima sam naleteo glavom napred na grupu vojnika, od kojih mi je jedan pružio par lisica, govoreći: „Evo, brzo, hajde!“

Došli su da zamole Džoa da popravi bravu na jednim lisicama; lovili su dva odbegla robijaša u močvari. Džo i ja i gospodin Vopsl pošli smo s njima. U mraku smo čuli vikanje, i našli dvojicu robijaša kako se tuku u jednom jarku, moj robijaš pritiskao je drugog. „Pazite!“, rekao je moj robijaš. „Ja sam ga uhvatio! Ja ga predajem vama! Upamtite to!“ Kada me je ugledao, pogledao me je, a ja sam odmahnuo glavom, da mu kažem da ga nisam izdao. Zatim je rekao, okrenuvši se naredniku: „Hoću nešto da kažem u vezi s ovim bekstvom. Uzeo sam nešto klope, gore u onom selu tamo: gutljaj pića, i jednu pitu.“ „Da vam slučajno ne nedostaje takva stvar kao što je pita, kovaču?“, upitao je narednik. „Mojoj ženi jeste, baš u trenutku kada ste ušli.“ „Dakle“, rekao je moj robijaš, okrećući oči ka Džou, „vi ste kovač, je l'? Onda mi je žao što moram da kažem, pojeo sam vašu pitu.“ „Bog zna da ste dobrodošli, koliko god je ikad bila moja“, uzvratio je Džo. „Ne znamo šta ste uradili, ali ne bismo hteli da zbog toga umrete od gladi, jadni bedni bližnji.“ I odveden je natrag na brod-tamnicu koji je ležao na reci, kao neka zla Nojeva barka.

Slova sam naučio, manje-više, u večernjoj školi koju je držala pratetka gospodina Vopsla, uz pomoć njene unuke, Bidi, siročeta kao i ja. A onda je jednog dana ujak Pamblčuk objavio da gospođica Hevišam, neizmerno bogata i mrka dama koja je živela u jednoj velikoj i turobnoj kući u gradu, zabarikadiranoj od lopova, i koja je vodila povučen život, želi jednog dečaka da dolazi da se igra tamo.

Kuća je bila od stare cigle, turobna, i s mnogo gvozdenih rešetaka. Kapiju je otvorila jedna mlada dama, vrlo lepa i vrlo ponosna, otprilike mojih godina, iako je izgledala mnogo starija od mene, jer je bila devojčica, i lepa i samouverena; i bila je prema meni prezriva kao da ima dvadeset jednu godinu, i kao da je kraljica. Zvala se Estela. Vodila me je kroz mračne hodnike, sa svećom, do jednih vrata, i ostavila me tamo.

Ušao sam, i našao se u prilično velikoj sobi, dobro osvetljenoj voštanim svećama. U njoj se nije videlo ni tračka dnevne svetlosti. U jednoj fotelji, s laktom naslonjenim na sto i glavom naslonjenom na tu ruku, sedela je najčudnija dama koju sam ikada video, ili ću ikada videti. Bila je obučena u skupocene tkanine, saten, i čipku, i svilu, sve belo. Cipele su joj bile bele. A s kose joj je visio dug beli veo, i imala je svadbeno cveće u kosi, ali joj je kosa bila bela. Video sam da je sve što sam mogao da vidim a što je trebalo da bude belo, bilo belo davno, i izgubilo sjaj, i izbledelo i požutelo. Video sam da je nevesta u venčanici uvela kao haljina, i kao cveće, i da joj nije ostao nikakav sjaj osim sjaja upalih očiju. Sat joj je stao na dvadeset do devet, a jedan sat u sobi stao je na dvadeset do devet.

„Ko je to?“, rekla je dama za stolom.

„Pip, gospođo.“

„Pogledaj me. Ne bojiš se žene koja nije videla sunce otkad si se ti rodio?“ Položila je ruke, jednu preko druge, na svoju levu stranu. „Znaš li šta ovde dodirujem?“ „Vaše srce.“ „Slomljeno!“ Izgovorila je tu reč s nestrpljivim pogledom, i s jakim naglaskom, i s jezivim osmehom u kome je bilo nečeg hvalisavog.

Naterala je Estelu da igra karte sa mnom. „Ogoli ga“, rekla je. A Estela je rekla, s prezirom: „Ovaj dečak zove pube žandarima! I kakve grube ruke ima! I kakve debele cipele!“ Nikada ranije nisam pomislio da se stidim svojih ruku; ali počeo sam da ih smatram vrlo osrednjim parom. Kada mi je dala hleb i meso u dvorištu, kao da sam pas u nemilosti, plakao sam, i udarao zid nogom, i čupao kosu; i bio sam toliko ponižen, povređen, odbačen, uvređen, ljut, ožalošćen, da nisam mogao da nađem pravo ime za taj bol.

Kod kuće, kada su me pitali kako je kod gospođice Hevišam, lagao sam veličanstveno: sedela je u crnoj somotskoj kočiji, a mi smo jeli kolače i pili vino sa zlatnih tanjira, a četiri ogromna psa tukla su se oko telećih šnicli iz srebrne korpe. Posle sam to priznao Džou. „Jedno možeš da budeš siguran, Pipe“, rekao je Džo, posle izvesnog razmišljanja, „naime, da su laži laži. Kako god da dođu, nije trebalo da dođu, i dolaze od oca laži, i vraćaju se njemu.“

Vraćao sam se mnogo puta. Jednog dana gospođica Hevišam mi je pokazala sobu preko odmorišta, gde je bio postavljen dugačak sto za gozbu, a nasred njega stajao je predmet toliko obrastao paučinom da mu se oblik uopšte nije mogao razaznati: njena svadbena torta, kojoj su pegavonogi pauci trčali kao kući. „Kada propast bude potpuna“, rekla je, „i kada me polože mrtvu, u nevestinskoj haljini na nevestinski sto, što će biti učinjeno, i što će biti dovršeno prokletstvo nad njim, utoliko bolje ako se to učini na ovaj dan!“ Naslonila se na moje rame, a ja sam je vodio ukrug i ukrug po sobi. U vrtu sam se potukao s jednim bledim mladim gospodinom, koji me je izazvao i stalno padao, i ustajao, vrlo dobro raspoložen; a posle mi je Estela, zajapurena, dozvolila da je poljubim u obraz.

Kada sam bio dovoljno star, gospođica Hevišam je platila dvadeset pet gvineja da budem dat na zanat Džou. Najbednija je stvar stideti se doma. Dom mi nikada nije bio vrlo prijatno mesto, zbog sestrine naravi. Ali Džo ga je osvetio, i ja sam verovao u njega. U jednoj jedinoj godini sve se to promenilo. Sada je sve bilo grubo i prosto, i ni po koju cenu ne bih hteo da ga vide gospođica Hevišam i Estela.

Džo je imao jednog kalfu, Dolža Orlika, širokih ramena, opuštenih udova, tamnoputog momka velike snage, koji se vukao pogrbljeno, i mrzeo me. Jedne večeri sestru su našli na kuhinjskom podu, oborenu strahovitim udarcem u potiljak, zadatim nečijom nepoznatom rukom; pored nje ležalo je robijaško gvožđe za nogu, koje je bilo presečeno turpijom. Nikada se nije povratila pameti. Crtala je na svojoj tablici, iznova i iznova, znak koji je ličio na T, za koji se ispostavilo da je čekić; a kada su doveli Orlika, izgledalo je kao da jedva čeka da se sprijatelji s njim. Bidi je došla da živi s nama i da vodi kuću.

Jedne nedelje, šetajući s Bidi po močvari, rekao sam joj svoju tajnu. „Bidi, hoću da budem gospodin.“ „Oh, ja ne bih, da sam na tvom mestu!“, uzvratila je. „Hoćeš li da budeš gospodin da bi njoj napakostio ili da bi je pridobio?“, rekla je Bidi tiho, posle jedne pauze. Nisam znao.

Bio sam u četvrtoj godini šegrtovanja kada je, jedne subote uveče, u „Tri vesela lađara“, jedan stranac velike glave i s kažiprstom koji je grizao i kojim je nišanio u ljude, advokat iz Londona po imenu Džegers, došao da traži Džoa i mene. „Ovlašćen sam da mu saopštim“, rekao je gospodin Džegers, nišaneći prstom u mene sa strane, „da će dobiti lepo imanje. Dalje, da je želja sadašnjeg vlasnika tog imanja da on odmah bude uklonjen iz svoje sadašnje životne sredine i s ovog mesta, i da bude odgajen kao gospodin, jednom rečju, kao mladić velikih očekivanja.“ Ime osobe koja je moj dobrotvor treba da ostane duboka tajna, dok ta osoba ne odluči da ga otkrije. Treba da idem u London, da me školuje neki gospodin Metju Poket.

Moj san se ostvario; moju divlju maštu nadmašila je trezvena stvarnost; gospođica Hevišam će mi stvoriti bogatstvo u velikom stilu. Gospodin Džegers je ponudio Džou naknadu za gubitak mojih usluga; a Džo je, položivši mi svoju veliku ruku na rame dodirom kao u žene, rekao: „Pip je tako od srca slobodan da ide sa svojim uslugama, u čast i bogatstvo, da to nikakve reči ne mogu da mu kažu. Ali ako mislite da Novac može da mi nadoknadi gubitak malog deteta, koje je došlo u kovačnicu, i uvek najboljih prijatelja!“ I obrisao je oči.

Poslednjeg jutra brzo sam se udaljavao od kovačnice, misleći da je lakše otići nego što sam pretpostavljao. Ali kod putokaza na kraju sela slomio sam se. Nebo zna da se nikada ne moramo stideti svojih suza, jer su one kiša na zaslepljujućoj prašini zemlje koja prekriva naša tvrda srca. Bilo mi je bolje pošto sam se isplakao nego pre: više sam žalio, bio sam svesniji svoje nezahvalnosti, blaži. A magle su se sada sve svečano podigle, i svet je ležao raširen preda mnom.

Ovo je kraj prvog stupnja Pipovih očekivanja.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: London)