Prvi odeljak: Od običnog moralnog saznanja do filozofskog

Predgovor

Stara grčka filozofija delila se na tri nauke: fiziku, etiku i logiku. Ova podela savršeno odgovara prirodi stvari. Svako umno saznanje je ili materijalno, i bavi se nekim predmetom, ili formalno, i bavi se samo oblikom razuma i samog uma. Formalna filozofija zove se logika; materijalna filozofija, koja se bavi određenim predmetima i zakonima kojima su oni potčinjeni, opet je dvojaka: zakoni su ili zakoni prirode ili zakoni slobode. Nauka o prvima je fizika; o drugima, etika.

Svako mora priznati da zakon, ako treba da važi moralno — to jest, kao osnov obaveze — mora sa sobom nositi apsolutnu nužnost; da zapovest „Ne laži“ ne važi samo za ljude, kao da druga umna bića ne bi morala da je se drže; i tako sa svim ostalim pravim moralnim zakonima. Osnov obaveze ovde se, dakle, ne sme tražiti u prirodi čoveka, ili u okolnostima sveta u koji je postavljen, nego a priori, jedino u pojmovima čistog uma.

Ovo zasnivanje nije ništa drugo do traženje i utvrđivanje vrhovnog načela moralnosti.

Dobra volja

Nemoguće je zamisliti išta na svetu, pa ni izvan njega, što bi se moglo smatrati dobrim bez ograničenja, osim jedne dobre volje.

Razum, dosetljivost, moć suđenja i kako se god drugačije zovu talenti duha; ili hrabrost, odlučnost i istrajnost u namerama, kao osobine temperamenta — nesumnjivo su u mnogom pogledu dobri i poželjni. Ali mogu postati i krajnje zli i štetni, ako volja koja treba da se služi ovim darovima prirode, i čije se posebno svojstvo zato zove karakter, nije dobra. Isto je s darovima sreće. Moć, bogatstvo, čast, čak i zdravlje, i ono potpuno blagostanje i zadovoljstvo svojim stanjem koje se zove sreća, rađaju smelost a često i oholost, ako ne postoji dobra volja da ispravi njihov uticaj na duh.

Hladnokrvnost nitkova čini ga ne samo mnogo opasnijim, nego i neposredno odvratnijim u našim očima nego što bismo ga smatrali bez nje.

Dobra volja nije dobra zbog onoga što proizvodi ili postiže, ni zbog svoje podobnosti da dostigne neki postavljeni cilj, nego samo zbog svog htenja — to jest, ona je dobra sama po sebi. Čak i kad bi, posebnom nemilošću sudbine ili škrtim obdarivanjem maćehinske prirode, ovoj volji sasvim nedostajala moć da izvrši svoju nameru; kad svojim najvećim naporima ipak ništa ne bi postigla, i kad bi ostala samo dobra volja (ne, doduše, kao puka želja, nego kao prizivanje svih sredstava ukoliko su u našoj vlasti): ona bi ipak, kao dragulj, sijala sama po sebi, kao nešto što svoju punu vrednost ima u sebi. Korisnost ili bezuspešnost ne mogu ovoj vrednosti ni šta dodati ni šta oduzeti.

Slika dobre volje koja „sija kao dragulj“ jedna je od najčuvenijih kod Kanta.

Zašto nam je priroda dala um? Kad bi svrha prirode za biće s umom i voljom bila njegovo održanje, njegovo blagostanje — jednom rečju, njegova sreća — onda bi priroda pogodila vrlo loše uređenje kad je izabrala um tog stvorenja da izvrši ovu svrhu. Jer bi mu nagon mnogo bolje poslužio. Pravi poziv uma mora, dakle, biti da proizvede volju dobru ne kao sredstvo za nešto drugo, nego dobru samu po sebi.

Dužnost

Da bismo razvili pojam volje dobre same po sebi, uzimamo pojam dužnosti, koji sadrži pojam dobre volje, mada pod izvesnim subjektivnim ograničenjima i preprekama — koje ga, daleko od toga da ga skrivaju, pre ističu suprotnošću i čine da sija još jače.

U skladu je s dužnošću da trgovac ne naplati preskupo neiskusnom kupcu; i gde ima mnogo trgovine, razborit trgovac to i ne čini, nego drži utvrđenu opštu cenu za svakoga, tako da dete može kod njega kupovati isto kao i svako drugi. Ljudima se, dakle, pošteno služi. Ali to nikako nije dovoljno da bismo verovali da je trgovac tako postupio iz dužnosti i načela poštenja; to je zahtevala njegova korist.

Održati svoj život je dužnost; a osim toga, svako ima neposrednu sklonost prema tome. Ali zato često zabrinuta briga koju većina ljudi za njega pokazuje nema nikakvu unutrašnju vrednost. Ali ako su nedaće i beznadežna tuga sasvim oduzele ukus za život; ako nesrećnik, jake duše, više ogorčen svojom sudbinom nego malodušan ili utučen, želi smrt, a ipak održava svoj život ne voleći ga — ne iz sklonosti ili straha, nego iz dužnosti — onda njegova maksima ima moralni sadržaj.

Kantov primer je čovek koji, u očaju, ipak bira da živi; odlomak govori o dužnosti, i ne daje nikakve pojedinosti.

Činiti dobro gde se može je dužnost; a osim toga, ima mnogo duša tako saosećajno raspoloženih da, bez ikakvog drugog pokretača taštine ili sebičnosti, nalaze unutrašnje zadovoljstvo u širenju radosti oko sebe. Ali tvrdim da u takvom slučaju ovakav postupak, ma koliko bio u skladu s dužnošću i ma koliko ljubazan, ipak nema pravu moralnu vrednost. Pretpostavimo, dakle, da je duh ovog čovekoljupca pomračen sopstvenom tugom, koja je ugasila svako saosećanje sa sudbinom drugih; da još ima sredstava da pomogne drugima u nevolji, ali da ga njihova nevolja ne dira, jer je dovoljno zauzet svojom; i da se sada, kada ga nijedna sklonost više ne podstiče na to, istrgne iz ove smrtne neosetljivosti i izvrši postupak bez ikakve sklonosti, samo iz dužnosti — tada tek njegov postupak ima svoju pravu moralnu vrednost.

Ovaj odlomak se često shvatao kao da je Kant smatrao bezvrednim postupke učinjene s osećanjem. Njegova poenta je uža: da samo pobuda dužnosti nepogrešivo pokazuje moralnu vrednost.

Nesumnjivo tako treba da razumemo mesta u Pismu u kojima nam se zapoveda da volimo bližnjega, pa i neprijatelja. Jer ljubav kao sklonost ne može se zapovediti; ali dobročinstvo iz dužnosti, čak i kada nas nikakva sklonost ne goni na to — štaviše, kada mu se protivi prirodna i nesavladiva odbojnost — jeste praktična, a ne patološka ljubav.

Drugi stav glasi: postupak iz dužnosti nema svoju moralnu vrednost u svrsi koja se njime treba postići, nego u maksimi prema kojoj je odlučen.

Treći stav, kao posledica dva prethodna: dužnost je nužnost postupka iz poštovanja prema zakonu.

Prva formula

Ali kakav to zakon može biti, čija predstava mora odrediti volju, čak i bez obzira na posledicu koja se od njega očekuje, da bi se volja mogla nazvati dobrom apsolutno i bez ograničenja? Pošto sam volju lišio svakog poriva koji bi za nju mogao proizaći iz sledovanja nekom zakonu, ne ostaje ništa osim opšte zakonitosti postupaka uopšte, koja jedina treba volji da služi kao načelo. To jest: nikada ne treba da postupam drugačije nego tako da mogu i hteti da moja maksima postane opšti zakon.

Uzmimo ovo pitanje: smem li, kada sam u nevolji, dati obećanje s namerom da ga ne održim? Da bih na njega odgovorio na najkraći a ipak nepogrešiv način, pitam se: da li bih zaista bio zadovoljan da moja maksima (da se iz neprilike izvučem lažnim obećanjem) važi kao opšti zakon, kako za mene tako i za druge? I uskoro postajem svestan da bih doduše mogao hteti laž, ali nikako opšti zakon da se laže. Jer po takvom zakonu zapravo ne bi bilo nikakvih obećanja, pošto bi bilo uzalud izjavljivati svoju volju u pogledu svojih budućih postupaka drugima koji ne bi verovali toj izjavi. Tako bi moja maksima, čim bi postala opšti zakon, sama sebe uništila.

Ne treba mi nikakva dalekosežna oštroumnost da bih video šta treba da činim da bi moja volja bila moralno dobra. Neiskusan u pogledu toka sveta, nesposoban da budem spreman za sve što se u njemu može dogoditi, pitam se samo: možeš li i hteti da tvoja maksima postane opšti zakon?

Zajednički ljudski um, s ovim kompasom u ruci, vrlo dobro ume da u svakom slučaju koji se javi razlikuje šta je dobro, šta zlo, šta je u skladu s dužnošću ili protivno njoj. Nisu potrebne nauka i filozofija da bi se znalo šta treba činiti da bi se bilo pošten i dobar, pa čak i mudar i vrli.

Nevinost je divna stvar; ali vrlo je loše što ne može da se sačuva, i lako se zavede. Protiv propisa dužnosti čovek oseća snažnu protivtežu u svojim potrebama i sklonostima; i tako nastaje prirodna dijalektika — sklonost da se cepidlači sa strogim zakonima dužnosti. To je ono što zajednički um tera u polje praktične filozofije.