Prvi čin: Duh · Hamlet

Bila je ponoć na bedemima Elsinora, kraljevskog zamka Danske, na hladnoj morskoj obali; i stražari su se smenjivali.

„Ko je tamo?“, viknuo je Bernardo, dolazeći da preuzme stražu. „Ne, ti meni odgovori“, rekao je Fransisko. „Stani, i otkrij se.“ Noć je bila oštra — „hladno je da se smrzneš, a meni je teško u srcu“, rekao je Fransisko odlazeći — a vojnici su bili nemirni. Dve noći zaredom, u ovo doba, pojavljivala im se na terasi jedna prilika: lik u oklopu, koji je išao sporim i dostojanstvenim korakom, s licem starog kralja Hamleta, koji je umro pre dva meseca.

Te noći su sa sobom doveli jednog nevernog Tomu: Horacija, učenjaka, prijatelja pokojnikovog sina. Horacije je rekao da je to njihova mašta. A dok su sedeli i razgovarali o tome, došao je Duh — „Gledaj, eno ga opet!“ — u istom oklopu koji je kralj nosio kada se borio s kraljem Norveške; i Horacije ga je, drhteći, zaklinjao da progovori. Udaljio se odmerenim korakom. Došao je još jednom; Horacije mu je prepreo put i molio ga da progovori, ako ima neko dobro delo da se učini, ili neka tajna koju je zakopao; i baš kad je izgledalo da će odgovoriti, petao je zakukurikao, i on je izbledeo kao nešto krivo. Horacije je bio potresen. „Javimo ono što smo noćas videli“, rekao je, „mladom Hamletu; jer, kunem se životom, ovaj duh, nem prema nama, njemu će progovoriti.“

Na bedemima se govorilo i o ratu. Pokojni kralj Hamlet je, pre trideset godina, u dvoboju ubio starog Fortinbrasa od Norveške i osvojio njegove zemlje; a sada je mladi Fortinbras, sinovac norveškog kralja, plahovit i častoljubiv, skupljao vojsku odmetnika da povrati te zemlje. Danska se naoružavala, danju i noću. Nešto, osećali su, nije bilo u redu u državi.

U velikoj dvorani zamka novi kralj držao je svoj prvi dvorski sabor. Bio je to Klaudije, pokojnikov brat; i nije samo uzeo presto, nego se i oženio pokojnikovom udovicom, kraljicom Gertrudom, u roku od mesec dana od sahrane. Govorio je glatko, ljupko, o njihovoj tuzi i radosti:

„Iako je spomen na smrt našeg dragog brata Hamleta još svež, i iako nam je priličilo da srca nosimo u tuzi, a da se celo naše kraljevstvo skupi u jedno čelo bola, ipak se razboritost toliko borila s prirodom da na njega mislimo s najmudrijom tugom, zajedno sa sećanjem na sebe same. Zato smo našu nekadašnju snahu, a sada našu kraljicu — kao s poraženom radošću, s jednim okom srećnim, a drugim suznim, s veseljem na pogrebu i s tužbalicom na venčanju — uzeli za ženu.“

Obavio je poslove: poslao je poslanike starom, prikovanom za postelju kralju Norveške, da obuzda sinovca Fortinbrasa. Dao je dozvolu Laertu — sinu svog glavnog savetnika, starog, brbljivog dvorskog upravnika Polonija — da se vrati na studije u Francusku. A onda se okrenuo jedinoj prilici na dvoru koja je bila u crnini.

Bio je to princ Hamlet, pokojnikov sin: mlad čovek, student na univerzitetu u Vitenbergu, blistav, setan, hitrog jezika — „ogledalo mode i kalup lepog držanja“, kako je rekla jedna koja ga je volela, „onaj koga svi posmatraju“. Stajao je po strani, u svom „ogrtaču crnom kao mastilo“, i nije hteo da se pridruži veselju. „Malo više od rođaka, a manje od roda“, promrmljao je, kada ga je Klaudije nazvao rođakom i sinom. Kralj i kraljica molili su ga da skine crninu: sve što živi mora da umre. „Da, gospo, to je obično“, rekao je Hamlet. „Zašto ti onda izgleda tako posebno?“, pitala je majka. „Izgleda, gospo? Ne, nego jeste. Ja ne znam za ’izgleda‘.“ I nije mogao da se vrati u Vitenberg, kako je želeo; molili su ga da ostane u Danskoj, a on je rekao da će poslušati majku.

Ostavši sam, izlio je srce:

„O, kad bi se ovo suviše, suviše čvrsto meso istopilo, rastopilo i pretvorilo u rosu, ili kad Večni ne bi bio postavio zakon protiv samoubistva! O Bože, Bože, kako mi se umornim, ustajalim, bljutavim i beskorisnim čine svi običaji ovoga sveta! Fuj, ah, fuj! To je neoplevljen vrt koji se osemenio; stvari bujne i grube po prirodi sasvim ga zaposedaju.“

Njegov otac — „tako izvrstan kralj“ — voleo je njegovu majku toliko nežno da nije dao ni nebeskim vetrovima da joj suviše grubo dotaknu lice; a ona je visila o njemu „kao da joj je glad rasla od onoga čime se hranila“ — pa ipak se, za mesec dana, pre nego što su ostarele cipele u kojima je išla za njegovim telom, udala za njegovog strica, „koji nije ništa sličniji mom ocu nego ja Herkulu“. „Slabosti, ime ti je žena!“ Ne valja to, i ne može izaći na dobro. „Ali prsni, srce moje, jer moram da držim jezik za zubima.“

Tada je došao Horacije, s vojnicima, i ispričao mu šta su videli. Hamlet ih je pažljivo ispitivao: u oklopu? od glave do pete? lice? bledo ili crveno? „Lice više u tuzi nego u gnevu.“ Čuvaće stražu s njima te noći. „Ako uzme lik mog plemenitog oca, progovoriću mu, makar se i sam pakao otvorio i naredio mi da ćutim.“ Sam, rekao je: „Duh mog oca — pod oružjem! Nije sve u redu. Slutim neku podlu igru.“

Laert je, pre nego što je otišao u Francusku, upozorio sestru, Ofeliju, na Hamleta. Princ joj se udvarao, darovima i izjavama ljubavi; ali on je princ, rekao je Laert, i ne može sam da bira; ona mora da čuva svoju čast, i da mu ne veruje. Ofelija je obećala — i rekla mu, smešeći se, da ne propoveda strmi i trnoviti put u raj, a da sam onda ne krene stazom jaglaca.

Zatim je ušao Polonije i dao sinu blagoslov, i dugačak niz saveta: „Ne daj svojim mislima jezik... Svakome pruži uho, a malobrojnima glas... Ne budi ni dužnik ni zajmodavac... A iznad svega ovo: budi veran samom sebi, i iz toga mora slediti, kao noć za danom, da ne možeš biti lažan ni prema jednom čoveku.“ A kad je Laert otišao, starac se okrenuo kćeri i pitao je šta ima između nje i gospodina Hamleta. „On mi je, gospodaru, u poslednje vreme mnogo puta ponudio svoju naklonost.“ „Naklonost! Pih! Govoriš kao zelena devojka.“ Zabranio joj je da viđa princa, da razgovara s njim ili da prima njegova pisma. „Poslušaću, gospodaru“, rekla je Ofelija.

Te noći, na bedemima, Hamlet je čuvao stražu s Horacijem i vojnikom Marcelom. Dole, u zamku, kralj je pirovao, s trubama i topovima pri svakom gutljaju vina — običaj, rekao je Hamlet, koji je časnije kršiti nego poštovati. I došao je Duh.

„Anđeli i sluge milosti, branite nas! Bio ti duh spasenja ili prokleti zloduh, donosio ti dah s neba ili vihor iz pakla, bile ti namere zle ili milosrdne, dolaziš u tako upitnom liku da ću ti progovoriti. Zvaću te Hamlet, kralj, oče, kraljevski Danče. O, odgovori mi!“

Duh mu je dao znak da pođe za njim. Prijatelji su pokušali da ga zadrže — mogao bi da ga odvede do ivice litice i tamo uzme neki užasan oblik i izludi ga — ali on im se otrgao: „Ne cenim svoj život ni koliko čiodu... Pustite me, gospodo; tako mi neba, napraviću duha od onoga ko me zadrži!“ Pošao je za njim u mrak. „Nešto je trulo u državi Danskoj“, rekao je Marcel.

Na pustijem delu bedema Duh je progovorio.

„Ja sam duh tvog oca, osuđen da neko vreme noću lutam, a danju da budem zatvoren i postim u ognju, dok se gnusni zločini počinjeni u danima mog prirodnog života ne sažegu i ne očiste.“ Ne može da kaže tajne svoje tamnice; ali kad bi to učinio, i najlakša reč o njoj sledila bi Hamletu krv. „Ako si ikada voleo svog dragog oca, osveti njegovo podlo i najneprirodnije ubistvo.“

„Ubistvo!“

„Ubistvo najpodlije, kao što je i najbolje takvo; ali ovo najpodlije, čudno i neprirodno.“

Razglašeno je, rekao je Duh, da ga je ujela zmija dok je spavao u svom voćnjaku. „Ali znaj, plemeniti mladiću, da zmija koja je ujela tvog oca za život sada nosi njegovu krunu.“ „O, proročka dušo moja! Moj stric!“ Klaudije — „ta rodoskvrna, ta preljubnička zver“ — osvojio je kraljičinu ljubav svojim vradžbinama i darovima; a onda se, dok je stari kralj spavao u vrtu, kao što je imao običaj posle podne, brat prikrao k njemu s bočicom otrova i sipao mu ga u predvorja ušiju; a otrov je prostrujao kroz njegovo telo kao živa i pokrio mu glatku kožu gadnom korom. „Tako sam, spavajući, bratovljevom rukom lišen u isti mah života, krune i kraljice, pokošen baš u cvetu svojih greha“, bez ispovesti i poslednjeg pričešća, poslat na račun sa svim svojim nesavršenostima na glavi. „O, užasno! O, užasno! Najužasnije!“

Ne sme da dozvoli da kraljevska postelja Danske bude ležaj za razvrat i prokleto rodoskvrnuće. Ali majku mora da prepusti nebu, i trnju koje joj se uvuklo u grudi. „Zbogom, zbogom, zbogom! Seti me se.“

„Da te se setim!“, povikao je Hamlet, sam. „Da, jadni duše, dok pamćenje ima mesta u ovoj rastrojenoj kugli. Da te se setim! Da, s table svog pamćenja izbrisaću sve sitne, lude zapise... i samo će tvoja zapovest živeti u knjizi i svesci mog mozga.“ „O nitkove, nitkove, nasmejani, prokleti nitkove!... Da čovek može da se smeši, i smeši, i da bude nitkov.“

Kada su ga prijatelji našli, bio je divlji i čudan; nije hteo da im kaže šta mu je Duh rekao. Naterao ih je da se zakunu, na njegovom maču, da nikada neće otkriti ono što su videli — a ispod zemlje Duhov glas je vikao: „Zakunite se!“ — i upozorio ih je da će možda, ubuduće, smatrati za shodno da „navuče ludačku masku“ — da glumi ludaka — i da nikada ni pogledom ni rečju ne smeju nagovestiti da znaju zašto. „Ima više stvari na nebu i na zemlji, Horacije, nego što se sanja u vašoj filozofiji.“ A onda, dok su silazili:

„Vreme je iščašeno. O prokleta pakosti, što sam se ikada rodio da ga ispravim!“