Prvi čin: Princ i pobunjenici

Kralj Henri IV bio je umoran. „Ovako potresen, ovako bled od briga“, nadao se, sada kada su građanski ratovi završeni, da povede krstaški pohod u Svetu zemlju — da se iskupi, iako to nije govorio, za Ričardovu smrt. Ali s granica su stigle vesti: u Velsu je pobunjenik Ouen Glendaur porazio i zarobio Edmunda Mortimera; na severu je mladi Hari Persi — Hotsper, sin grofa od Nortamberlenda — izvojevao veliku pobedu nad Škotima kod Holmedona i zarobio mnoge, među njima i grofa od Daglasa.

Kralj je zavideo Nortamberlendu na sinu: „sinu o kome jezik časti peva“ — dok je on gledao kako „raspusnost i sramota prljaju čelo mog mladog Harija“. Poželeo je da se dokaže da ih je neka vila što noću tumara zamenila u kolevkama. Ali Hotsper je odbijao da kralju preda svoje zarobljenike.

---

U Londonu je kraljev sin, princ Hal, besposličario sa svojim najmilijim drugom, ser Džonom Falstafom: starim, ogromno debelim vitezom, pijanicom, lopovom, lažovom, kukavicom, i najduhovitijim čovekom u Engleskoj. „E, Hale, koliko je sati, momče?“ „Toliko ti je pamet otežala od pijenja starog šerija... da si zaboravio da pitaš pravo ono što bi pravo hteo da znaš. Šta, do đavola, ti imaš s dobom dana?“ Peckali su se; Falstaf je molio princa da ne veša lopove kad postane kralj.

Drugi iz njihove družine, Poins, došao je s planom: rano sledećeg jutra pored Gedshila jahaće ka Londonu hodočasnici i trgovci, s bogatim darovima i punim kesama; opljačkaće ih. Princ je odbio; tada ga je Poins povukao na stranu i objasnio mu pravu šalu: Falstaf i ostali opljačkaće putnike, a onda će princ i Poins, prerušeni, opljačkati Falstafa — i čuti laži koje će posle pričati.

Sam, princ nam je rekao istinu o sebi:

„Znam vas sve, i još neko vreme podržaću neobuzdanu ćud vaše besposlice: ali u tome ću se ugledati na sunce, koje dopušta niskim, zaraznim oblacima da njegovu lepotu sakriju od sveta, da bi, kad mu se prohte da opet bude ono što jeste, budući željeno, izazvalo još veće divljenje... Tako, kad zbacim ovo raspusno ponašanje i platim dug koji nikad nisam obećao, koliko god budem bolji od svoje reči, toliko ću izneveriti ljudska očekivanja... Grešiću tako da greh pretvorim u veštinu; i iskupiću vreme kad ljudi to najmanje budu očekivali.“

---

Na dvoru se Hotsper pravdao kralju. Nije odbio da preda zarobljenike; ali posle bitke, dok je, vreo i umoran, stajao oslonjen na mač, došao je od kralja neki namirisani kicoš od lorda, držeći kutijicu s mirisom pod nosom, brbljajući o topovima i ranama — a Hotsper mu je, ljut, odgovorio ne zna ni sam šta. Predaće zarobljenike samo ako kralj otkupi od Glendaura brata njegove žene, Mortimera. Kralj je odbio: Mortimer se oženio Glendaurovom kćerkom; izdajnik je. A osim toga — iako kralj to nije rekao — Mortimer je imao pravo na presto, jer ga je Ričard imenovao za naslednika.

Kada je kralj otišao, Hotsper je besneo, a njegov stric, grof od Vustera, i otac pustili su ga da se izduva. „Tako mi neba, čini mi se da bi bio lak skok da se svetla čast otrgne s bledolikog meseca, ili da se zaroni na dno dubine... i da se utopljena čast izvuče za kosu.“ Zatim mu je Vuster izložio plan: Persijevi, koji su pomogli Henriju da dođe do prestola a za to dobili sumnjičenje, udružiće se s Glendaurom, Mortimerom, Škotima pod Daglasom i nadbiskupom od Jorka, i dići će se protiv kralja.