O prvim i poslednjim stvarima (Predgovor i Prvo poglavlje)

Predgovor (1886)

1. Dovoljno često mi je rečeno, i uvek s velikim iznenađenjem, da u svim mojim spisima, od Rođenja tragedije do najnovijeg, ima nečeg zajedničkog i osobenog: svi oni, rečeno mi je, sadrže zamke i mreže za neoprezne ptice, i gotovo stalan, neprimećen poziv na prevrtanje uobičajenih vrednovanja i vrednovanih navika. „Šta? Sve je samo — ljudsko, suviše ljudsko?“ S tim uzdahom izlazi se iz mojih spisa, ne bez izvesne plašljivosti i nepoverenja čak i prema moralu.

2. Tako sam sebi izmislio, kada su mi bili potrebni, „slobodne duhove“ kojima je posvećena ova setno-hrabra knjiga. Takvi slobodni duhovi ne postoje, nikada nisu postojali; ali, kao što sam rekao, tada mi je bilo potrebno njihovo društvo, da bih ostao dobre volje usred loših stvari — bolesti, samoće, tuđine, tromosti, nedelatnosti — kao hrabri drugovi i aveti s kojima se može ćaskati i smejati, ako čovek ima volje, i koje se mogu poslati do đavola ako postanu dosadni.

3. Može se pretpostaviti da je duh u kome će tip „slobodnog duha“ jednog dana sazreti do savršenstva doživeo svoje odlučujuće iskustvo u jednom velikom oslobođenju, i da je pre toga bio utoliko više vezan duh, prikovan zauvek, kako se činilo, za svoj ugao i svoj stub. Veliko oslobođenje dolazi takvim vezanim ljudima iznenada, kao zemljotres: mlada duša je potresena, otrgnuta, odjednom istrgnuta, i sama ne razume šta se dešava. Jedan nagon i poriv vlada njome i gospodari kao zapovest: budi se volja i želja da se ode, bilo kuda, po svaku cenu. „Bolje umreti nego živeti ovde“ — tako zvuči zapovednički glas i iskušenje; a to „ovde“, to „kod kuće“, jeste sve što je do tada volela!

4. Dug je put od te bolesne usamljenosti, iz pustinje tih godina iskušenja, do one strahovite, prekipele sigurnosti i zdravlja koje ne može bez same bolesti, kao sredstva i udice saznanja; do one zrele slobode duha koja je isto toliko i samosavladavanje i disciplina srca. Između leže duge godine oporavka, godine pune šarenih, bolno čarobnih preobražaja. Tada se slobodni duh ponovo približava životu, polako, gotovo nerado, gotovo nepoverljivo. Oko njega postaje toplije, takoreći žuće. Kao da su mu se tek sada otvorile oči za ono što je blizu.

7. Slobodni duh čuje glas: „Treba da postaneš gospodar nad sobom, gospodar i nad sopstvenim vrlinama. Ranije su one bile tvoji gospodari; ali one moraju biti samo tvoja oruđa pored drugih oruđa. Treba da zavladaš svojim Za i Protiv i da naučiš kako da ih iznosiš i povlačiš, prema svom višem cilju. Treba da naučiš da shvatiš perspektivno u svakom vrednovanju.“

Prvo poglavlje. O prvim i poslednjim stvarima

1. Hemija pojmova i osećanja. Filosofski problemi danas ponovo dobijaju gotovo isti oblik pitanja kao pre dve hiljade godina: kako nešto može nastati iz svoje suprotnosti — razumno iz nerazumnog, osećajno iz mrtvog, logika iz nelogičnosti, nezainteresovano posmatranje iz pohlepne želje, altruizam iz egoizma, istina iz zablude? Metafizička filosofija pomogla je sebi preko te teškoće tako što je poricala da jedno nastaje iz drugog, i pretpostavljala čudesan izvor za stvari koje se više cene, u samom jezgru i suštini „stvari po sebi“. Istorijska filosofija, naprotiv, koja se više ne može odvojiti od prirodnih nauka, ustanovila je da suprotnosti nema, osim u uobičajenom preterivanju narodnog ili metafizičkog tumačenja, i da na dnu te suprotnosti leži jedna zabluda razuma. Ono što nam je potrebno, i što nam tek sada, na sadašnjem stupnju pojedinih nauka, može biti dato, jeste hemija moralnih, religioznih i estetskih predstava i osećanja — svih onih uzbuđenja koja doživljavamo u velikom i malom saobraćaju kulture i društva, štaviše čak i u samoći. A šta ako bi ta hemija završila zaključkom da i u toj oblasti najveličanstvenije boje potiču od niskih, čak prezrenih materijala?

2. Nasledna mana filosofa. Svi filosofi imaju tu zajedničku manu: polaze od današnjeg čoveka i misle da će do cilja stići analizirajući ga. Ne želeći to, misle o „čoveku“ kao o aeterna veritas, kao o nečemu što ostaje postojano usred svakog toka, kao o sigurnom merilu stvari. Ali sve što filosof kaže o čoveku u osnovi nije ništa više od svedočanstva o čoveku jednog vrlo ograničenog vremenskog razdoblja. Nedostatak istorijskog smisla prvobitni je greh svih filosofa. Sve je postalo: nema večnih činjenica, kao što nema ni apsolutnih istina. Prema tome, ono što je od sada potrebno jeste istorijsko filosofiranje, a s njim i vrlina skromnosti.

3. Poštovanje nenametljivih istina. Obeležje je više kulture da male, nenametljive istine, koje su nađene strogim metodom, ceni više od radosnih i zaslepljujućih zabluda koje potiču iz metafizičkih i umetničkih doba i ljudi.

9. Metafizički svet. Istina je da bi mogao postojati metafizički svet; apsolutna mogućnost toga teško se može osporiti. Sve stvari vidimo kroz ljudsku glavu, i ne možemo tu glavu odseći. Ali čak i kad bi njegovo postojanje bilo ma kako dobro dokazano, sigurno je da bi saznanje o njemu bilo najbeskorisnije od svih saznanja, beskorisnije čak i od saznanja o hemijskom sastavu vode za mornara u opasnosti od brodoloma.

11. Jezik kao navodna nauka. Značaj jezika za razvitak kulture leži u tome što je u njemu čovek postavio jedan poseban svet pored drugog, mesto koje je smatrao toliko čvrstim da je odatle mogao ostatak sveta da skine sa šarki i učini sebe njegovim gospodarom. Čovek je dugim vekovima verovao u pojmove i imena stvari kao u aeternae veritates; zaista je mislio da u jeziku poseduje saznanje sveta. Tek sada, vrlo kasno, ljudima sviće da su svojom verom u jezik širili čudovišnu zabludu.

13. Logika sna. U snu i snovima prolazimo kroz ceo nastavni plan ranijeg čovečanstva. U snu rasuđujemo kao što su ljudi rasuđivali u budnom stanju kroz mnoge hiljade godina: prvi uzrok koji umu padne na pamet da objasni nešto što traži objašnjenje zadovoljava ga i važi kao istina.

16. Pojava i stvar po sebi. Filosofi imaju običaj da se postave pred život i iskustvo — pred ono što zovu svetom pojava — kao pred sliku koja je razvijena jednom zauvek, i koja nepromenljivo prikazuje isti prizor. Ali ono što sada zovemo svetom rezultat je mnoštva zabluda i maštarija koje su postepeno nastale u opštem razvitku organskih bića, i srasle, i sada nam se predaju kao nagomilano blago cele prošlosti — kao blago, jer na njemu počiva vrednost naše čovečnosti. Od tog sveta predstave stroga nauka nas zaista može osloboditi samo u maloj meri. Ali ona može postepeno i korak po korak da osvetli istoriju nastanka tog sveta kao predstave, i da nas, bar na trenutke, uzdigne iznad celog procesa.

34. Na ublaženje. Neće li tako naša filosofija postati tragedija? Neće li istina postati neprijateljska prema životu, prema boljem? Jedno pitanje kao da nam leži na jeziku a ipak neće da se izgovori: da li se može svesno ostati u neistini? ili, ako se mora, da li ne bi bila poželjnija smrt? Jer više nema nikakvog „treba“; moral, ukoliko je bio „treba“, razoren je našim načinom mišljenja isto toliko koliko i religija. Saznanje može dozvoliti kao motive samo zadovoljstvo i nezadovoljstvo, korist i štetu. Verujem da odgovor zavisi od temperamenta čoveka. Mogu da zamislim i drugu posledicu: mnogo jednostavniji život, slobodniji od strasti, u kome bi se najzad živelo među ljudima i sa samim sobom kao u prirodi, bez pohvale, prekora ili uzbuđenja, uživajući u mnogo čemu kao u prizoru kog se ranije moralo samo bojati. Čovek bi bio slobodan od patosa, i više ne bi osećao žaoku misli da nije samo priroda, ili da je više od prirode. Čovek s koga su obični okovi života spali u toj meri da nastavlja da živi samo da bi bolje saznao, mora biti u stanju da se bez zavisti i ljutnje odrekne mnogo čega, štaviše gotovo svega, što drugi ljudi cene; to slobodno, neustrašivo lebdenje nad ljudima, običajima, zakonima i tradicionalnim vrednovanjima stvari mora mu biti dovoljno kao najpoželjnije stanje.