Put ka Svanovima (Prvi tom, 1913)

Dugo sam rano odlazio na spavanje. Ponekad, tek što bih ugasio sveću, oči bi mi se sklopile tako brzo da nisam stigao ni da pomislim: „Zaspao sam.“ A pola sata kasnije probudila bi me misao da je vreme za spavanje; hteo sam da odložim knjigu za koju sam mislio da je još držim u rukama, i da ugasim svetlo; i u snu sam nastavljao da razmišljam o onome što sam upravo pročitao, ali su te misli dobijale pomalo neobičan tok: činilo mi se da sam ja sam predmet knjige — crkva, kvartet, suparništvo Fransoa I i Karla V.

Kad bih se ovako probudio usred noći, nisam znao gde sam, pa čak ni, za trenutak, ko sam; imao sam samo, u njegovoj prvobitnoj jednostavnosti, osećaj postojanja, kakav može da treperi u dubini neke životinje. Onda bi došlo sećanje — još ne na mesto gde sam bio, nego na nekoliko mesta u kojima sam živeo, i u kojima bih mogao biti — da me izvuče iz ništavila. Moje telo, suviše ukočeno da bi se pomerilo, pokušavalo je da po obliku svog umora pogodi položaj svojih udova, a time i pravac zida i mesto nameštaja; i sobe u kojima sam spavao, jedna za drugom, kružile su oko mene u mraku: moja soba kod pratetke u Kombreu, moja soba u Balbeku kraj mora, sobe u Parizu, u Donsjeru, u Veneciji.

Kombre. Od Kombrea sam se godinama sećao samo jedne stvari: stepeništa uz koje sam morao da se penjem, svake večeri, da idem na spavanje — drame mog odlaska na spavanje. Kombre je bio gradić blizu Šartra gde smo provodili uskršnje i letnje raspuste, u kući moje pratetke, čija bolešljiva kći, moja tetka Leonija, nije izlazila iz svoje sobe od muževljeve smrti. Uveče, posle večere, morao sam sam da se popnem na spavanje, ostavljajući majku i baku u vrtu; a jedina uteha bila mi je to što će majka doći gore da me poljubi za laku noć. Ali kad smo imali goste, nije dolazila.

Gost je gotovo uvek bio gospodin Svan — prijatelj mog dede, bogat čovek, sin berzanskog posrednika, koga smo smatrali prijatnim, beznačajnim susedom, ne sluteći da je jedan od najotmenijih ljudi u Parizu, član Džokej kluba i prijatelj princa od Velsa i grofa Pariskog. Rđavo se oženio, ženom bez ugleda, i zato je u Kombre dolazio sam. Kad bi zvonce na vrtnoj kapiji dalo svoja dva oklevajuća, ovalna, zlatna zvuka, svi bi rekli: „Gost! Ko bi to mogao biti?“ i bio je to Svan; a ja sam znao da ću morati da kažem laku noć za stolom, i da odem gore bez svog poljupca.

Jedne večeri nisam mogao to da podnesem. Napisao sam majci ceduljicu i preklinjao Fransoazu, našu staru kuvaricu, da joj je odnese; nije htela da dođe. Čekao sam na vrhu stepenica. A kad su se ona i otac popeli, otac, koji se nikada nije držao načela, i koji je mogao da me kazni, video mi je lice i rekao: „Idi s dečkom. Vidiš da je nesrećan. Prespavaj noćas u njegovoj sobi.“ Te noći majka je sedela kraj moje postelje i čitala mi Fransoa le Šampi Žorž Sand; i znao sam da sam nad njom izvojevao pobedu, i da je to bio poraz; da je ta noć bila početak slabosti koja će trajati ceo moj život.

Godinama je to bilo sve čega sam se sećao iz Kombrea. A onda, jednog zimskog dana, kad sam se vratio kući promrzao, majka mi je ponudila čaj, koji obično nisam pio. Poslala je po jedan od onih zdepastih, punačkih kolačića koji se zovu petites madeleines, a koji izgledaju kao da su izliveni u izbrazdanoj ljušturi školjke Svetog Jakova. I uskoro, mehanički, umoran posle sumornog dana i s izgledom na tužan sutrašnji dan, prineo sam usnama kašičicu čaja u kome sam razmekšao komadić kolačića. Tek što je topla tečnost pomešana s mrvicama dotakla moje nepce, mene je prošla jeza i zastao sam, usredsređen na neobičnu stvar koja mi se događala. Jedno izvrsno zadovoljstvo preplavilo je moja čula, nešto osamljeno, odvojeno, bez ikakvog nagoveštaja odakle dolazi. I odmah su mi životne mene postale ravnodušne, njegove nesreće bezopasne, njegova kratkoća prividna. Prestao sam da se osećam osrednjim, slučajnim, smrtnim. Odakle mi je mogla doći ta svemoćna radost?

Popio sam drugi gutljaj, i treći, i u svakom našao manje. Bilo je jasno da istina koju tražim nije u šolji nego u meni. Spustio sam šolju i pretraživao svoj duh. I odjednom se sećanje otkrilo. Taj ukus bio je ukus komadića magdalenice koji mi je nedeljom ujutru u Kombreu, kad bih otišao da joj poželim dobro jutro u njenoj sobi, davala tetka Leonija, umočivši ga najpre u svoj čaj od lipe. I čim sam ga prepoznao, odmah se stara siva kuća na ulici, gde joj je bila soba, podigla kao pozorišna kulisa, a s kućom i grad, od jutra do večeri i po svakom vremenu, Trg na koji su me slali pre ručka, ulice kojima sam trčao poslom, seoski putevi kojima smo išli kad je bilo lepo. I kao u onoj igri u kojoj se Japanci zabavljaju puneći porcelansku zdelu vodom i potapajući u nju komadiće papira koji su do tada bez lika i oblika, ali se, čim se nakvase, rastežu i savijaju, dobijaju boju i prepoznatljiv oblik, postaju cveće ili kuće ili ljudi, tako je u tom trenutku sve cveće u našem vrtu i u parku gospodina Svana, i lokvanji na Vivoni i dobri seoski ljudi i njihove kućice i parohijska crkva i ceo Kombre i njegova okolina, dobijajući svoje prave oblike i postajući čvrsti, nikao, i grad i vrtovi, iz moje šolje čaja.

Onda sam se setio svega: tetke Leonije u krevetu, između njenog pepsina i njene vode iz Višija i njene brojanice, kako s prozora posmatra ulicu i zna svakog psa i svakog prolaznika u Kombreu, tako da je, ako bi videla psa koga „ne zna“, to bio događaj za ceo dan; Fransoaze u njenoj kuhinji, verne, tiranske, koja je s besom klala piliće i plakala nad patnjama stranaca u novinama; crkve Sent-Iler, s njenim zvonikom koji kao da je gradu davao lice, i njenim starim prozorima i tapiserijama; našeg suseda Legrandena, inženjera i pisca, koji je govorio o zalascima sunca i o poeziji samoće, i prezirao snobove — i koji se, kad bi nas sreo u društvu neke velike dame, pravio da nas ne vidi; mog školskog druga Bloha, koji je govorio nadmenim, podrugljivim, homerskim frazama, i za koga je moj deda, kao i za svakog novog druga koga bih doveo kući, sumnjao da je Jevrejin, pevušeći ispod glasa melodije iz Jevrejke; i romanopisca Bergota, čije sam knjige voleo, i čije su mi rečenice izgledale kao da teku kao skrivena muzika.

Za naše šetnje u Kombreu postojala su dva „puta“, i bila su toliko suprotna da smo iz kuće izlazili na različita vrata. Jedan je bio put ka Mezeglizu, koji se zvao i put ka Svanovima, jer je prolazio ivicom Svanovog imanja u Tansonvilu; drugi je bio put ka Germantima, duž reke Vivone prema zamku vojvode i vojvotkinje od Germanta, velike porodice tog kraja, koja je poticala od Ženevjeve Brabantske. Ta dva puta činila su mi se, celog detinjstva, dva odvojena sveta koja se nikada ne mogu sresti.

Na putu ka Svanovima bila je jedna živica od gloga, sva u cvetu, belom i ružičastom, koja je mirisala na bademe i med, i koje nisam mogao da se nagledam; i jednog dana, kroz otvor u živici, video sam u Svanovom parku jednu devojčicu riđkastoplave kose i crnih očiju, s lopaticom u ruci, koja me je pogledala, i napravila nepristojan pokret, ili mi se bar tako učinilo; a majka ju je pozvala: „Žilberta!“ Bila je to Svanova kći. Zaljubio sam se u nju, i u njeno ime. Blizu tog mesta, u Monžuvenu, živeo je i stari kompozitor Ventej, stidljiv učitelj muzike koji je umro od tuge zbog glasina o svojoj kćeri i njenoj prijateljici; i jednom sam, skriven u žbunju, kroz jedan prozor video kako se kći, u crnini, s prijateljicom pored sebe, ruga fotografiji svog mrtvog oca. Tada to nisam razumeo; bio je to prvi pogled na nešto što ću razumeti mnogo kasnije.

Put ka Germantima vodio je duž reke, pored lokvanja, prema zamku do koga nikada nisam stigao, jer je bio predaleko. Germanti su za mene bili bića iz legende, gotovo iz srednjeg veka, kao likovi na vitražima crkve; a kad sam najzad, jedne nedelje, video vojvotkinju od Germanta na jednom venčanju u crkvi — damu velikog nosa, plavih očiju, crvenog lica, s bubuljicom pored nosa — bio sam razočaran; a onda me je ona pogledala, i zaljubio sam se i u nju. Na tom putu, vraćajući se jedne večeri kući u kočiji doktora Persepjea, video sam i dva zvonika Martenvila, i zvonik Vjevika, kako menjaju mesta dok je put skretao, kao tri devojke u nekoj legendi; i osetio sam čudno zadovoljstvo, kao da nešto skrivaju iza sebe; i pozajmio sam olovku i na kolenu napisao mali opis njih. Bilo je to prvo što sam ikada napisao; i bio sam tako srećan da sam pevao naglas, kao kokoška koja je snela jaje.

Svanova ljubav. Mnogo pre mog rođenja, Šarl Svan se zaljubio — u Odetu de Kresi, ženu iz polusveta, koja je bila ljubavnica mnogih muškaraca, a nije bila čak ni njegov tip. Upoznao ju je u pozorištu; posetila ga je; isprva mu se činila prilično neuglednom, s njenim velikim očima i umornim obrazima. Ali ona ga je odvela u salon Verdirenovih, bogatog građanskog para koji je oko sebe okupljao „mali klan“ „vernih“: lekara Kotara, koji je pravio užasne igre reči; jednog slikara; jednog pijanistu; gospođu Verdiren, koja se toliko smejala sopstvenim šalama da je jednom iščašila vilicu, i koja je sve dosadne ljude i aristokrate zvala „dosadnjacima“. Tamo je, jedne večeri, pijanista odsvirao jednu sonatu nepoznatog kompozitora, Venteja; i Svan je u njoj prepoznao „malu frazu“ koju je jednom ranije čuo i zavoleo — frazu iz andantea, koja se dizala i spuštala, prozračna i mirisna, i koja je za njega postala sama himna njegove ljubavi.

U Odeti je video sličnost s jednim likom s Botičelijeve freske, Seforom, kćerju Jotorovom; i od tog dana ju je voleo. Prvi zagrljaj bio je u kočiji, kad se konj uplašio, a on ju je zamolio da joj namesti katleje koje je nosila na grudima; i posle toga je među njima „napraviti katleju“ postalo njihova reč za vođenje ljubavi.

Onda je postao ljubomoran. Odeta je prema njemu bila hladna; lagala je; izlazila je s drugim čovekom, Foršvilom; Verdirenovi, koji su Svana prihvatili, sad su se okrenuli protiv njega jer je bio suviše otmen za njih, i isključili ga iz svog malog klana; noći je provodio lutajući ulicama Pariza, tražeći je; jednom je stajao ispred osvetljenog prozora za koji je mislio da je njen, izmučen, i zakucao — a bio je to pogrešan prozor. Saznao je, iz jednog anonimnog pisma, da je imala ljubavne veze sa ženama kao i s muškarcima; ispitivao ju je, a ona je priznala, i ponovo slagala. Patio je kao što samo zaljubljeni može da pati. Ponovo je čuo Ventejevu malu frazu, na jednom prijemu kod markize de Sen-Evert, i ona mu je rekla sve što je izgubio.

A onda se, malo-pomalo, njegova ljubav istrošila. Jednog jutra, posle jednog sna, rekao je sebi: „Kad pomislim da sam protraćio godine svog života, da sam želeo da umrem, da sam doživeo svoju najveću ljubav, zbog žene koja mi se nije dopadala, koja nije bila ni moj tip!“ Kasnije se ipak oženio njome: Odeta je bila taj „rđav brak“ zbog koga nije mogao da dovodi ženu u Kombre.

Imena mesta: Ime. U Parizu sam, kao dečak, sanjao o putovanjima: u Balbek, primorski gradić u Normandiji, za koji je Svan govorio da ima crkvu napola u persijskom stilu; u Veneciju i Firencu. Ali bio sam suviše nežan; lekar je to zabranio. Umesto toga slali su me da se igram u vrtovima Jelisejskih polja, s Fransoazom; i tamo sam jednog dana čuo kako neki glas zove „Žilberta!“ — i eto je opet, Svanove kćeri, kako se s drugim devojčicama igra lovice. Pustila me je da se igram. Voleo sam je. Živeo sam samo za dane kad je dolazila na Jelisejska polja; gledao sam u nebo strahujući od snega i kiše koji bi je mogli zadržati. Dala mi je jedan klikerčić od ahata; dala mi je jednu Bergotovu brošuru o Rasinu. Obožavao sam njene roditelje zato što su njeni: Svana, koga je moja porodica smatrala tako običnim; gospođu Svan, Odetu, koja je ujutru šetala Bulonjskom šumom u raskošnim haljinama, s pratnjom obožavalaca, i koju sam čekao u Aleji bagremova.

Godinama kasnije — to je kraj prvog toma — jednog hladnog, vedrog novembarskog jutra, vratio sam se u Bulonjsku šumu, i video da se sve promenilo. Žene u svojim automobilima, sa šeširima koji su ličili na abažure, nisu bile one kojima sam se divio; nije bilo kočija, nije bilo gospođe Svan. Stvarnost koju sam poznavao više nije postojala. Mesta koja smo poznavali ne pripadaju samo svetu prostora u koji ih smeštamo radi veće udobnosti. Bila su samo tanka kriška između susednih utisaka koji su tada činili naš život; sećanje na jednu sliku samo je žal za jednim trenutkom; i kuće, putevi, aleje prolazni su, nažalost, kao godine.