Prvi čin: Vrt u sumrak

Vrt na Ivanovljevom imanju, u jednoj guberniji srednje Rusije. Levo, pročelje kuće, s terasom; jedan prozor otvoren. Ispred terase, široki polukrug travnjaka, od koga staze vode u vrt. Baštenske klupe i stolovi. Na jednom od stolova gori lampa. Spušta se veče. Kada se zavesa digne, u kući se vežba duet za klavir i violončelo.

Nikolaj Aleksejevič Ivanov sedeo je za stolom i čitao. Imao je trideset pet godina, bio je zemljoposednik, i stalni član sreskog odbora za seljačke poslove. Borkin, njegov daleki rođak i upravitelj njegovog imanja, došao je iz dubine vrta u visokim čizmama, s puškom, malo pripit; prišunjao se Ivanovu s leđa i naciljao mu puškom u lice, iz šale. Ivanov je skočio. „Miša, šta to radiš? . . . Uplašio si me. Ionako sam dovoljno uznemiren, a sad još dolaziš s tim svojim glupim šalama.“

Borkin se nasmejao, a onda počeo da priča o novcu. Prekosutra dospeva kamata Zinaidi Savišni Lebedevoj, koja je Ivanovu pozajmila novac; radnici moraju biti plaćeni; a nema ničega. Borkin je bio pun planova, jednog luđeg od drugog: Ivanov treba da proda susedima pojas zemlje kraj reke; ili da ga kupi; ili da podigne branu i postavi mlin; ili da se Ivanovljev ujak, stari grof Šabeljski, koji živi s njima iz milosti, oženi bogatom mladom udovicom Babakinom, pa da svi podele novac. Ivanov nije hteo ni da čuje. „Pusti me na miru.“

Doktor, Ljvov, izašao je iz kuće. Bio je mlad, pošten, ozbiljan, tek svršen, i veoma svestan svog poštenja. Rekao je Ivanovu otvoreno da njegova žena, Ana Petrovna, ima sušicu; mora odmah da se odvede na Krim, ili će umreti; i ne sme se uznemiravati. „Ne mogu da je odvedem na Krim“, rekao je Ivanov; „nemam novca.“ A ona ne bi otišla bez njega. A njegov život je bio tako zapetljan.

Onda je Ivanov progovorio Ljvovu kao prijatelju, a Ljvov nije hteo to da sluša:

„Dragi prijatelju, vi ste univerzitet završili tek prošle godine; još ste mladi i puni hrabrosti, a meni je trideset pet. Imam pravo da vam savetujem. Ne ženite se Jevrejkom, ni nervoznom, ni učenom ženom; izaberite sebi nešto obično, sivo, bez jarkih boja, bez suvišnih zvukova. Uopšte, gradite ceo svoj život po ustaljenom obrascu. Što je pozadina siva i jednoličnija, to bolje. Dragi moj, ne borite se sami protiv hiljada, ne jurišajte na vetrenjače, ne udarajte glavom o zid . . . Neka vas Bog sačuva od svakojakih racionalnih gazdinstava, naprednih škola, vatrenih govora . . . Zatvorite se u svoju ljušturu, i radite onaj mali posao koji vam je Bog dao . . . To je toplije, poštenije, i zdravije. A život koji sam ja proživeo — kako je zamoran! Oh, kako je zamoran!“

Ana Petrovna se rodila kao Sara Abramson, kći bogate jevrejske porodice. Da bi se udala za Ivanova, pokrstila se, a roditelji su je prokleli i odrekli je se. Okolina je verovala da se Ivanov njome oženio zbog miraza koji nikad nije stigao.

Nastavio je, više za sebe: pre pet godina oženio se Anom iz ljubavi. „Bila je izuzetna žena . . . Odrekla se zbog mene svoje vere, ostavila oca i majku, odrekla se bogatstva . . . A sad? Više je ne volim. Kako ili zašto se to dogodilo, ne razumem. Sad ona pati, dani su joj odbrojani, a ja bežim od nje kao najgora kukavica, od njenog bledog lica, njenih upalih grudi, njenih molećivih očiju . . . Stidim se da to priznam.“ Nije poznavao samog sebe. Bio je kao nadničar koji se prenapregne: mlad, snažan, natovario je sebi na leđa teret koji mu ih je slomio. Sad, uveče, mučili su ga ženina tuga i njena ljubav, i odlazio je — svake večeri — kod Lebedevih, da pobegne.

Ljvov je slušao, i u srcu ga osuđivao.

Grof Šabeljski, Ivanovljev ujak po majci, starac u kućnom ogrtaču, izašao je, s Anom. Grofu je bilo dosadno, bio je ciničan, bez prebijene pare, i pun zlobe prema svima, a najviše prema sebi; zbijao je šale, i žalio se da ga Ivanov nikad nigde ne vodi. Ana je bila vedra, kakvi jektičavi često izgledaju, i zadirkivala ga je.

Ivanov je rekao da ide kod Lebedevih. Ana ga je molila da ostane, samo ovaj put. „Ostani večeras kod kuće, Kolja.“ „Draga moja, moraš da razumeš . . . Kad ostanem kod kuće, obuzme me takva tuga . . . Kao da me nešto izjeda.“ Otišao je. Grof, ponovo ostavljen, gunđao je da ga sestrić nikad nigde ne vodi.

Ana je ostala sama s doktorom. Sedela je kraj lampe. „Znate, doktore, počinjem da mislim da me je sudbina prevarila . . .“ Govorila je o mužu: „Kad sam ga prvi put srela, odmah sam ga zavolela . . . Govorio je, a ja sam verovala svakoj reči . . . Sad odlazi svake večeri, a ja i ne znam kuda.“ Ljvov nije mogao da ćuti: rekao joj je, ogorčeno, da je njen muž hladan, bezdušan čovek, koji se njome oženio zbog novca a sad je ostavlja da umre sama. Ana je branila Ivanova; ali sumnja je bila posejana.

Iz vrta se čuo krik sove. Ana je zadrhtala. Onda se odlučila: neće sedeti ovde sama. Poći će za njim, i povesti grofa. Videće svojim očima kuda on odlazi svake večeri.