Prvi deo: Ljubavnici iz Veveja (pisma 1–65)

Predgovor

Velikim gradovima potrebna su pozorišta, a pokvarenim narodima romani. Video sam moral svog vremena, i objavio sam ova pisma. Kamo sreće da sam živeo u dobu kada je trebalo da ih bacim u vatru!

Iako ovde nosim samo zvanje priređivača, i sam sam radio na ovoj knjizi, i to ne krijem. Jesam li sve izmislio, i je li cela prepiska izmišljotina? Ljudi od sveta, šta se to vas tiče? Za vas je ona svakako izmišljotina.

Ova knjiga nije stvorena da kruži po svetu, i odgovara vrlo malom broju čitalaca. Stil će odbiti ljude od ukusa; građa će uplašiti stroge ljude; sva osećanja biće izvan prirode za one koji ne veruju u vrlinu. Mora se zameriti pobožnima, raspusnicima, filozofima; mora sablazniti koketne žene, i zgranuti čestite. Kome će se onda dopasti? Možda samo meni; ali sigurno se nikome neće dopasti osrednje.

Svaka devojka dobrog morala koja čita romane već je izgubljena. Čedna devojka nikada nije čitala romane; a ja sam na čelo ovoga stavio dovoljno jasan naslov, da onaj ko ga otvori zna šta da očekuje. Ona koja se, uprkos ovom naslovu, usudi da pročita ijednu stranu, izgubljena je devojka; ali neka svoju propast ne pripisuje ovoj knjizi; zlo je učinjeno unapred. Pošto je već počela, neka čita do kraja: nema više šta da rizikuje.

Pismo 1. Juliji

Moram da bežim od vas, gospođice; to suviše dobro osećam: trebalo je da čekam mnogo kraće, ili bolje, nikada nije trebalo da vas vidim. Ali šta da radim danas? Kako da počnem? Obećali ste mi prijateljstvo; pogledajte moju nedoumicu, i posavetujte me.

Znate da sam u vašu kuću ušao samo na poziv vaše majke. Znajući da sam negovao neke prijatne talente, mislila je da oni, u mestu bez učitelja, neće biti beskorisni za vaspitanje kćeri koju obožava. Bio sam ponosan, sa svoje strane, što ću ukrasiti s nekoliko cvetova tako lepu prirodu. Ali nisam predvideo da će, viđajući vas svakog dana, u slatkoj prisnosti učenja, opasnost biti za mene. Vaš otac je odsutan; vaša majka nas ostavlja same; neprestano vas vidim, slušam, čitam s vama. Saznajte, dakle, šta ste učinili: volim vas, a ja sam pučanin, bez imetka i imena, a vi ste baronova kći. Moje ćutanje bilo bi laž, a moje reči zločin. Ostaje mi samo jedno: da odem. Recite jednu reč, i otići ću. Neću vam više pisati, osim ako mi ne naredite.

Pismo 4. Od Julije

Moram li, dakle, najzad priznati kobnu tajnu, suviše loše prikrivenu! Koliko sam se puta zaklela da će iz mog srca izaći samo s mojim životom! Tvoj život u opasnosti otima mi je; ona izmiče, i moja čast je izgubljena. Avaj, suviše sam dobro održala reč: postoji li okrutnija smrt od toga da nadživiš svoju čast?

Od prvog dana kada sam te videla, osetila sam otrov koji kvari moja čula i moj razum; osetila sam ga od prvog trenutka, a tvoje oči, tvoja osećanja, tvoje reči, tvoje zločinačko pero čine ga svakog dana smrtonosnijim. Sve se okrenulo protiv mene; tvoje prividno poštovanje, tvoje ćutanje, tvoja dovitljiva pisma. Imaš prednost koju si tražio; volim te. Ali ako si onakav kakvim sam te smatrala, ako si dostojan moje ljubavi, poštovaćeš me više nego ikada; i bićeš čuvar moje časti, koju ti stavljam u ruke. Zavisim samo od tebe: hoću li biti izgubljena ili spasena, izbor je tvoj.

Od Julije

Prijatelju moj, osećam da sam svakog dana sve vezanija za tebe; ne mogu da te ostavim ni na trenutak; treba mi da te vidim svakog sata. Voliš me, znam; ali bojim se za našu ljubav upravo onoga u čemu uživamo. Mladi smo, sami smo, naša srca se razumeju; šta će biti s nama? Hajde da bar imamo svedoka: moja rođaka Klara, koja nas oboje voli, biće poverenica naše ljubavi, i njen čuvar.

Klara d’Orb, Julijina rođaka i nerazdvojna prijateljica, već obećana gospodinu d’Orbu, postaje poverenica ljubavnika. U šetnji po šumarku u Klaranu, u Klarinom prisustvu, ona predlaže igru: učitelj mora da poljubi svaku od njih.

Pismo 14. Juliji

Šta si učinila, ah, šta si učinila, Julijo moja? Htela si da me nagradiš, a uništila si me. Pijan sam, ili bolje rečeno lud. Čula su mi poremećena, sve moje moći pomućene tim kobnim poljupcem. Htela si da mi olakšaš muke — okrutnice, učinila si ih oštrijim. S tvojih usana popio sam otrov; on vri, pali mi krv, ubija me, i tvoje sažaljenje je moja smrt.

O besmrtna uspomeno na onaj trenutak obmane, bunila i čarolije, nikada, nikada nećeš biti izbrisana iz moje duše! Dokle god su u njoj urezane Julijine čari, dokle god mi ovo uznemireno srce daje osećanja i uzdahe, bićeš muka i sreća mog života. Avaj, uživao sam u prividnom spokoju; pokoran tvojoj vrhovnoj volji, nisam više roptao na sudbinu u kojoj mi je bilo dozvoljeno da te vidim. Od onog poljupca, ne mogu više da živim kao pre.

Julija ga, uplašena, za neko vreme udaljava. On putuje po planinama Valea.

Pismo 23. Juliji, iz Valea

Hteo sam da sanjarim, a uvek me je odvlačio neki neočekivani prizor. Čas su nad mojom glavom visile ogromne stene u ruševinama; čas su me visoki i hučni vodopadi kvasili svojom gustom maglom; čas mi je večita bujica otvarala pored mene ponor čiju dubinu moje oči nisu smele da izmere. Na jednom mestu mogao sam odjednom da vidim plodove juga i severa, livade i snegove.

Opšti je utisak, koji svi ljudi osećaju, mada ga ne primećuju svi, da se na visokim planinama, gde je vazduh čist i redak, slobodnije diše, da se telo oseća lakšim, a duh vedrijim; zadovoljstva su manje žarka, strasti umerenije. Razmišljanja tamo dobijaju neki neopisivo veliki i uzvišeni karakter, srazmeran predmetima koji nas pogađaju, neku neopisivu mirnu nasladu koja nema ničeg oštrog ni čulnog. Kao da se, uzdižući se iznad ljudskih naselja, ostavljaju za sobom sva niska i zemaljska osećanja, i kao da duša, približavajući se eterskim predelima, stiče nešto od njihove nepromenljive čistote.

Ljudi iz Valea primili su me s gostoprimstvom koje me je zapanjilo: nisu hteli da uzmu novac, a moj domaćin mi je neprestano punio čašu, tako da sam morao da pijem dvaput više nego što sam hteo. Ali sva ova čuda, i ovi dobri ljudi, nisu mogli da me nateraju da te zaboravim. Bio sam miran na planinama; kad sam sišao, našao sam se uvek u Veveju, pred tvojim nogama.

On se vraća. Julijin otac, baron d’Etanž, vraća se kući s putovanja i izjavljuje da se njegova kći nikada neće udati za pučanina; obećao ju je svom prijatelju gospodinu de Volmaru, koji mu je jednom spasao život. Ljubavnici očajavaju.

Pismo 29. Julija Klari

Da, rođako, izgubljena sam; gotovo je. Bila si u pravu; prepreka koju sam podigla između nas pala je; tvoja jadna Julija više nije dostojna tebe.

Otac me je dao svom prijatelju; majka je slaba; moj ljubavnik je bio u očaju; a ja, suviše slaba da odolim njegovim suzama i sopstvenom srcu, dala sam mu ono što devojka treba da da samo svom mužu. Ne tražim izgovor; izdala sam svoju dužnost, svoje roditelje i sebe. Ali pomisli, rođako: je li me zavelo zadovoljstvo? Bilo je to sažaljenje, bila je to ljubav, bila je to nada — bezumna, znam — da će ono što sam učinila primorati mog oca da me da njemu. A sada — šta mogu nego da plačem? Dođi, Klaro moja, dođi i uteši svoju prijateljicu; ti si sve što joj je ostalo.

Pismo 54. Juliji

Stigao sam. U tvojoj sam sobi, u tvom kabinetu, čekam te. Sve ovde govori o tebi; sve što dotaknem pripada tebi. Evo tvoje haljine, tvojih rukavica, trake koju si nosila juče; evo tvog ručnog rada, još nedovršenog; evo malog stola za kojim mi pišeš. Julijo! ljupka moja Julijo! vidim te, osećam te svuda, udišem te s vazduhom koji si ti udisala. Prožimaš celo moje biće. Kako mi gori glava! Čujem korak — ne, to je vetar. Dođi, dođi brzo; svaki minut koji si odsutna je vek. Sakrij svoj nemir od majke kad je ostaviš; drhtim da te ne oda.

Noć njihovog sastanka nije opisana; sutradan ujutru on piše samo nekoliko redova: „Ah, umrimo, slatka moja prijateljice! umrimo, ljubljena mog srca! Šta ćemo od sada s bljutavom mladošću čije smo sve slasti iscrpli?“

Ljubavnici se sastaju u tajnosti, i njihova ljubav postaje ustaljena veza. Lord Edvard Bomston, mladi engleski plemić u prolazu kroz Vevej, čovek velike duše i grubih manira, postaje prijatelj Julijinog ljubavnika. Jedne večeri, pripit, govori olako o Juliji; njen ljubavnik ga izaziva na dvoboj. Julija, saznavši za to, piše svom ljubavniku.

Od Julije

To ti zoveš čašću? Da ti kažem šta je čast. Ona nije mišljenje drugih, koje se može kupiti udarcem mača; ona je poštovanje samog sebe, koje se nikada ne stiče zločinom. Pomisli: ako ubiješ lorda Edvarda, bićeš ubica; ako on ubije tebe, umrećeš zbog jedne reči. A šta će biti sa mnom — kompromitovanom, imenovanom, obeščašćenom upravo svađom koja treba da me osveti? Zar ti nikada ne pada na pamet da će se ceo svet pitati zašto braniš moju čast, i da će pogoditi? Pokaži mi da me voliš više od svoje taštine. Odustani.

Njen ljubavnik popušta. Lord Edvard, ganut, javno se izvinjava Juliji, i, saznavši za njihovu ljubav, odlazi baronu da ga zamoli da dozvoli Juliji da se uda za njegovog prijatelja, nudeći da mu prepiše sopstveni imetak. Baron pada u bes pri pomisli da mu se kći uda za pučanina, i u besu udara Juliju, koja pada i povređuje se.

Julija Klari

Otac me je udario — ne, ne žali me, bio je nesrećniji od mene. Kada me je video kako padam, i lice mi krvavo, prebledeo je; podigao me je u naručje; a te noći, kada je mislio da spavam, došao je do moje postelje, uzeo me na kolena i plakao nada mnom bez reči, i osećala sam njegove suze na obrazu. Rođako, dala bih život da ga poštedim tog bola. Odlučila sam: neću se udati bez njegovog pristanka, i neću se udati protiv svog srca. Neka rade sa mnom šta hoće; poslušaću i umreću.

Julija, bolesna posle udarca, gubi — tako se nagoveštava — dete koje je nosila. Lord Edvard i Klara ubeđuju njenog ljubavnika da mora da napusti Vevej, da bi je poštedeo. On odlazi s lordom Edvardom u Pariz, pišući oproštajno pismo.

Klara Juliji

Otišao je. Sama sam ga smestila u kočiju lorda Edvarda, u prvu zoru. Nije hteo da ode a da te ne vidi; rekla sam mu da bi te ubio. Plakao je kao dete; a onda je zaćutao, i pustio da ga smeste u kočiju kao mrtvaca. Lord Edvard mi je obećao da će bdeti nad njim kao nad sopstvenim sinom. Julijo, Julijo moja, sada moraš da živiš — zbog majke, zbog mene, zbog njega. Šta nam je drugo ostalo osim hrabrosti?