Prvi čin: Praznik Luperkalija · Julije Cezar

Ulice Rima bile su pune zanatlija u prazničnoj odeći, izašlih da kliču Juliju Cezaru, koji se vratio u trijumfu posle pobede nad sinovima Pompeja Velikog. Dva narodna tribuna, Flavije i Marul, grdila su ih: „Vi panjevi, vi kamenje, vi gori od bezosećajnih stvari! O vi tvrda srca, vi okrutni ljudi Rima, zar niste znali Pompeja?“ Koliko su se puta peli na zidove i dimnjake da kliču Pompeju; a sada prosipaju cveće na put čoveku koji dolazi u trijumfu nad Pompejevom krvlju. Poslali su gomilu kućama i krenuli da skidaju ukrase s Cezarovih kipova. Bojali su se da će se Cezar vinuti iznad ljudskih pogleda i sve ih držati u ropskom strahu.

Bio je praznik Luperkalija, petnaesti februar, i trebalo je da bude trka. Cezar je došao u povorci sa ženom Kalpurnijom i prijateljima, među njima i mladim atletom Markom Antonijem, koji je trebalo da trči. Cezar je rekao Antoniju da u trku dodirne Kalpurniju, jer je stara izreka govorila da nerotkinje, dodirnute u ovoj svetoj trci, zbacuju svoje jalovo prokletstvo.

Jedan glas povikao je iz gomile: „Cezare!“ Bio je to vrač. „Čuvaj se martovskih ida.“ Cezar ga je pogledao. „Sanjar je. Ostavimo ga. Dalje.“

Dva čoveka ostala su za sobom dok je povorka odlazila na trku: Kasije, mršav, oštar, ogorčen senator, i Marko Brut, čovek najviše časti, potomak onog Bruta koji je isterao poslednjeg kralja iz Rima. Kasije je primetio da Brut u poslednje vreme izgleda zabrinut i hladan prema prijateljima; Brut je rekao da je u ratu sam sa sobom. Tada se sa mesta igara zaorio poklič, a Brut se trgao: „Bojim se da narod bira Cezara za kralja.“ „Da, bojiš se toga? Onda moram misliti da ne bi hteo da tako bude.“ „Ne bih, Kasije; a ipak ga mnogo volim.“

Kasije ga je obrađivao svom svojom veštinom. Ne može da podnese, rekao je, da živi u strahopoštovanju prema čoveku koji nije ništa bolji od njega. Ispričao je kako ga je jednom, jednog sirovog i vetrovitog dana, Cezar izazvao da preplivaju nabujali Tibar, i počeo da tone, i zavapio „Pomozi mi, Kasije, inače tonem!“ — a Kasije ga je izneo iz talasa, kao što je Enej izneo starog Anhiza iz plamena Troje; a sad je taj čovek postao bog, a Kasije mora da se savija ako Cezar nemarno samo klimne prema njemu. Video ga je u groznici u Španiji, kako drhti i traži da pije kao bolesna devojčica.

„Pa, čoveče, on opkoračuje uski svet kao Kolos, a mi sitni ljudi hodamo pod njegovim ogromnim nogama i virimo uokolo da nađemo sebi nečasne grobove. Ljudi su ponekad gospodari svoje sudbine: krivica, dragi Brute, nije u našim zvezdama, nego u nama samima, što smo podanici. ’Brut‘ i ’Cezar‘: šta ima u tom ’Cezaru‘? Zašto bi to ime zvučalo više nego tvoje?“ Rim je nekad imao Bruta koji bi pre trpeo večnog đavola da drži dvor u Rimu nego kralja.

Brut će o tome razmisliti. „Brut bi radije bio seljak nego da sebe smatra sinom Rima pod ovako teškim uslovima kakve nam ovo vreme, izgleda, nameće.“

Povorka se vratila. Cezar je izgledao ljut, Kalpurnija bleda. Cezar je, videći Kasija, rekao Antoniju: „Hoću oko sebe ljude koji su debeli, glatkih glava, i takve koji noću spavaju. Onaj Kasije ima mršav i gladan izgled; previše misli: takvi ljudi su opasni.“ Ne boji ga se, rekao je, jer je uvek Cezar. „Hodi s moje desne strane, jer je ovo uvo gluvo.“

Kaska, otvoren, podrugljiv senator, ispričao je Brutu i Kasiju šta se dogodilo na igrama. Marko Antonije triput je ponudio Cezaru krunu — „ni krunu baš, nego jedan od onih venčića“ — i Cezar ju je triput odbio, svaki put nevoljnije, dok je rulja urlala i pljeskala ispucalim rukama i ispuštala toliko smrdljivog daha da se Cezar umalo nije ugušio; jer se onesvestio, i pao na trgu, i penio se na usta. „Ima padavicu.“ Ciceron je govorio na grčkom — „za mene je to bila španska sela“ — a Flavije i Marul su, zato što su skidali trake s Cezarovih kipova, ućutkani.

Sam, Kasije je smišljao da Brutu kroz prozore ubaci pisma, različitim rukopisima, kao od raznih građana, koja će sva govoriti o velikom mišljenju koje Rim ima o njegovom imenu, i nagoveštavati Cezarovo častoljublje. „E pa, Brute, ti si plemenit; ipak vidim da se tvoj časni metal može iskovati drugačije nego što je sklon.“

Te noći bila je strašna oluja, s vatrom koja je padala s neba. Kaska je, užasnut, sreo na ulicama Cicerona, a zatim Kasija, i pričao o predznacima: rob kome je ruka gorela kao dvadeset baklji, a nije se opekla; lav kod Kapitola; ljudi sasvim u plamenu koji hodaju gore-dole ulicama; noćna ptica koja u podne sedi na trgu, huče i vrišti. Kasije je kroz sve to hodao ogoljenih grudi pred munjama. To su, rekao je, upozorenja na čudovišno stanje — na čoveka sličnog ovoj strašnoj noći, koji grmi, seva, otvara grobove i riče kao lav na Kapitolu. Sutra Senat namerava da Cezara proglasi kraljem. Kaska se pridružio zaveri. A Kasije je poslao Cinu, još jednog od njih, da podmetne njegova lažna pisma tamo gde će ih Brut naći.