1. Nevaljalstvo

Jedna mlada riđa kuja, mešanka jazavičara i džukele, njuškom vrlo nalik na lisicu, trčala je gore-dole po trotoaru i uznemireno se osvrtala na sve strane. S vremena na vreme zastala bi, i, cvileći i podižući čas jednu promrzlu šapu čas drugu, pokušavala da shvati kako je moglo da se dogodi da se izgubila.

Vrlo dobro se sećala kako je provela dan, i kako se, na kraju, našla na ovom nepoznatom trotoaru.

Dan je počeo tako što je njen gazda, Luka Aleksandrič, stolar, stavio kapu, uzeo pod mišku nekakav drveni predmet umotan u crvenu maramu, i pozvao: „Kaštanka, hajdemo!“

Čuvši svoje ime, mešanka jazavičara i džukele izašla je ispod tezge, gde je spavala na strugotini, slatko se protegla i potrčala za gazdom. Ljudi za koje je Luka Aleksandrič radio stanovali su vrlo daleko, tako da je stolar, pre nego što bi stigao do ijednog od njih, morao nekoliko puta da svrati u krčmu da se okrepi. Kaštanka se sećala da se usput ponašala krajnje nepristojno. Od radosti što je vode u šetnju skakala je, s lavežom jurila za tramvajima, utrčavala u dvorišta, i jurila druge pse. Stolar ju je neprestano gubio iz vida, zastajao, i ljutito vikao na nju. Jednom ju je čak, s izrazom besa na licu, uhvatio pesnicom za lisičje uvo, ošamario, i naglašeno rekao: „Ku-u-uga te odnela, napasti jedna!“

Kaštankin dom nije bio nežan: stolarev sinčić Fedjuška voleo je da je zadirkuje parčetom mesa na kanapu. Ona se toga seća bez zamerke, kako bi se pas sećao.

Pošto je predao posao tamo gde je bio poručen, Luka Aleksandrič je svratio kod sestre i tamo nešto pojeo i popio; od sestre je otišao kod jednog poznatog knjigovesca; od knjigovesca u krčmu, iz krčme kod drugog jarana, i tako dalje. Ukratko, kad se Kaštanka našla na nepoznatom trotoaru, već se smrkavalo, a stolar je bio pijan kao obućar. Mahao je rukama i, teško dišući, mrmljao: „U grehu rodi me mati moja! Ah, gresi, gresi! Evo sad idemo ulicom i gledamo fenjere, a kad umremo, gorećemo u ognjenoj geeni . . .“

Ili bi prešao u dobroćudan ton, pozvao Kaštanku k sebi, i rekao joj: „Ti si, Kaštanka, buba od stvorenja, i ništa više. Prema čoveku, ti si otprilike što i tesar prema stolaru . . .“

Dok joj je tako govorio, odjednom je zasvirala muzika. Kaštanka se osvrnula i videla da joj pravo u susret ide jedan puk vojnika. Ne mogavši da podnese muziku, koja joj je rastrojavala živce, vrtela se ukrug i zavijala. Na njeno veliko čuđenje, stolar se, umesto da se uplaši, zacvili i zalaje, široko nacerio, ispravio se u stav mirno, i salutirao svih pet prstiju. Videći da se gazda ne buni, Kaštanka je zavijala još jače, i jurnula preko ulice na suprotni trotoar.

Kad je došla k sebi, muzika više nije svirala, a puka više nije bilo. Pretrčala je ulicu do mesta gde je ostavila gazdu, ali, avaj, stolara tamo više nije bilo. Jurnula je napred, pa opet nazad i ponovo pretrčala ulicu, ali stolar kao da je u zemlju propao. Kaštanka je počela da njuši trotoar, nadajući se da će gazdu naći po mirisu njegovih tragova, ali neki nitkov je malo pre toga prošao tuda u novim gumenim kaljačama, i sad su se svi fini mirisi pomešali s oštrim zadahom gume, tako da se ništa nije moglo razabrati.

U međuvremenu se smrkavalo. Fenjeri su se upalili s obe strane ulice, a svetla su se pojavila u prozorima. Krupne, pahuljaste snežne pahulje padale su i belile trotoar, konjska leđa i kočijaške kape; i što je veče bivalo tamnije, to su svi ti predmeti bivali beliji. Nepoznate mušterije neprestano su prolazile tamo-amo, zaklanjale joj vidik i gurale je nogama.

Kad se sasvim smrklo, Kaštanku su obuzeli očaj i užas. Šćućurila se u jednom ulazu i počela žalosno da cvili. Dugo dnevno putovanje s Lukom Aleksandričem iscrpelo ju je, uši i šape su joj se smrzavale, a povrh toga bila je strašno gladna. I tako je, ležeći u ulazu, razmišljala šta će sad biti s njom.

Odjednom su vrata škljocnula, i nešto ju je udarilo u bok. Skočila je. Iz vrata je izašao jedan čovek iz reda mušterija. Pošto je Kaštanka cvilela i uplela mu se pod noge, nije mogao da je ne primeti. Sagnuo se k njoj i upitao: „Kucice, odakle si ti? Jesam li te udario? O, jadnice, jadnice . . . Hajde, nemoj se ljutiti, nemoj se ljutiti . . .“

Kaštanka je pogledala neznanca kroz pahulje koje su joj visile na trepavicama, i videla pred sobom jednog niskog, debeljuškastog čovečuljka, punačkog, izbrijanog lica, u cilindru i bundi koja se raskopčana klatila.

„Što cviliš?“, nastavio je, otresajući joj prstima sneg s leđa. „Gde ti je gazda? Valjda si se izgubila? Ah, jadna kucice! Šta ćemo sad?“

Uhvativši u neznančevom glasu topao, srdačan ton, Kaštanka mu je liznula ruku, i zacvilela još žalosnije.

„Oh, ti, lepa, smešna stvarčice!“, rekao je neznanac. „Prava lisica! E pa, nema druge, moraš da pođeš sa mnom! Možda ćeš za nešto biti od koristi . . . Hajdemo!“

Mljasnuo je usnama, i dao Kaštanki znak rukom, koji je mogao da znači samo jedno: „Hajdemo!“ Kaštanka je pošla.