Prvi čin: Podela kraljevstva

U palati kralja Lira od Britanije razgovarali su grof od Glostera i grof od Kenta, čekajući kralja. S Glosterom je bio jedan mladić, koga je Kentu predstavio, uz grubu šalu, kao svog sina: Edmund, rođen van braka, „kopile“, koji je devet godina bio u inostranstvu i ponovo će otići. Gloster je imao još jednog sina, Edgara, svog zakonitog naslednika, „ništa mi miliji po računu“.

Tada je ušao kralj, sa svoje tri kćeri i njihovim muževima i proscima: Gonerilom, najstarijom, udatom za vojvodu od Olbanija; Reganom, udatom za vojvodu od Kornvola; i Kordelijom, najmlađom, kraljevom miljenicom, neudatom, čiju su ruku prosili kralj Francuske i vojvoda od Burgundije.

Lir je imao preko osamdeset godina i bio je umoran od vladanja. Odlučio je da „strese sve brige i poslove sa svoje starosti“ i da kraljevstvo podeli između svoje tri kćeri, zadržavši samo ime kralja i pratnju od stotinu vitezova. I smislio je jedan obred: svaka kći treba da kaže koliko ga voli, da bi „naša najveća darežljivost otišla tamo gde priroda sa zaslugom polaže pravo“.

Gonerila je počela: „Gospodaru, volim vas više nego što reč može da izrazi; draže od vida, prostora i slobode; više od svega što se može proceniti, bogato ili retko; ništa manje od života, s milošću, zdravljem, lepotom, čašću... ljubavlju koja dah čini siromašnim, a govor nemoćnim.“ Lir joj je dao trećinu kraljevstva, s njenim šumama i rekama i livadama. Regana ju je nadmašila: ona je od istog metala kao i sestra, ali sestra nije dovoljno rekla; ona je neprijatelj svih drugih radosti, i srećna je samo u očevoj ljubavi. Lir joj je dao trećinu.

Kordelija je, slušajući, rekla sebi: „Šta da kaže Kordelija? Da voli, i da ćuti.“ Sada joj se otac okrenuo: „A sad, radosti naša... šta možeš da kažeš da dobiješ trećinu bogatiju od sestara? Govori.“

„Ništa, gospodaru.“

„Ništa?“ „Ništa.“ „Od ničega ništa i neće biti. Govori ponovo.“

„Nesrećna kakva sam, ne mogu da podignem srce u usta. Volim vaše veličanstvo prema svojoj obavezi, ni više ni manje.“ On ju je rodio, odgajio, voleo; ona mu vraća te dužnosti kako je pravo i prikladno — sluša ga, voli ga, i najviše ga poštuje. „Zašto moje sestre imaju muževe, ako kažu da vas vole celim srcem?“ Kada se uda, polovina njene ljubavi otići će s mužem.

„Tako mlada, a tako neljubazna?“ „Tako mlada, gospodaru, i iskrena.“ „Neka bude tako: neka ti onda tvoja iskrenost bude miraz!“ U strašnom besu, Lir ju se odrekao — „Ovde se odričem svake očinske brige, srodstva i zajedničke krvi“ — i podelio njenu trećinu između dve sestre i njihovih muževa. Živeće kod svake od njih naizmenično, po mesec dana, sa svojih stotinu vitezova.

Grof od Kenta, njegov najstariji i najverniji sledbenik, pokušao je da ga zaustavi: „Neka Kent bude neučtiv kad je Lir lud... Tvoja najmlađa kći ne voli te najmanje, niti su prazna srca oni čiji tihi zvuci ne odjekuju šupljinom.“ „Kente, tako ti života, ni reči više!“ Lir je i njega prognao, pod pretnjom smrću ako ga nađu u kraljevstvu za deset dana.

Zatim je ponudio Kordeliju njenim proscima, bez miraza. Vojvoda od Burgundije je, sa žaljenjem, odbio. Ali kralj Francuske uzeo ju je takvu kakva jeste: „Najlepša Kordelijo, koja si najbogatija time što si siromašna, najodabranija napuštena i najvoljenija prezrena, tebe i tvoje vrline ovde uzimam.“ Oprostila se od sestara, znajući kakve su: „Dobro postupajte s našim ocem.“ „Ne propisuj nam našu dužnost“, rekla je Regana.

Kada su ostale same, dve starije sestre hladno su razgovarale. „Vidiš koliko je njegova starost puna promena... Uvek je najviše voleo našu sestru; a s kako je slabim rasuđivanjem sada odbacio, isuviše je očigledno.“ „To je slabost njegove starosti; a ipak je uvek tek slabo poznavao sebe.“ Moraju delovati zajedno, i brzo, protiv njegovih naglih hirova.

---

Edmund, kopile, sam, izneo je svoju izjavu:

„Ti, Prirodo, moja si boginja; tvom zakonu vezane su moje službe.“ Zašto bi ga zvali niskim i kopiletom, zato što je rođen van braka, i nekoliko meseci posle brata? Udovi su mu isto tako skladni, um isto tako plemenit, lik isto tako pravilan. „Zakoniti Edgare, moram dobiti tvoju zemlju... E pa, moj zakoniti, ako ovo pismo uspe i moja izmišljotina procveta, Edmund niski nadvisiće zakonitog. Rastem; napredujem. Sad, bogovi, stanite uz kopilad!“

Krivotvorio je pismo, Edgarovim rukopisom, u kome se predlaže da dva brata ubiju oca i podele njegove prihode. Pustio je da ga otac uhvati kako ga krije, pravio se da okleva, i pustio ga da ga pročita. Gloster, već uzdrman progonstvima i pomračenjima sunca i meseca — „ova skorašnja pomračenja... ne slute nam ništa dobro“ — odmah je poverovao: „O nitkove, nitkove!... Mrski nitkove! Neprirodni, omrznuti, zverski nitkove!“ Edmund je ponudio da udesi da on prisluškuje Edgarovu krivicu. Kada je Gloster otišao, Edmund se smejao očevoj veri u zvezde: „Ovo je izvrsna ludost sveta, da kad nam je loša sreća — često zbog preterivanja u sopstvenom ponašanju — krivimo za svoje nesreće sunce, mesec i zvezde.“ Zatim je upozorio Edgara, svog „lakovernog“ brata, da je otac besan na njega, i da mora da se krije i ide naoružan.

---

U palati vojvode od Olbanija Gonerila se žalila svom upravniku, Osvaldu, da su očevi vitezovi razuzdani i da je on kori zbog svake sitnice; rekla je Osvaldu da prema starcu i njegovim sledbenicima pokaže „umornu nemarnost“.

Kent, prognan, prerušio se, ogrubio govor i vratio se da služi svom gospodaru kao običan sluga po imenu Kajus. Lir ga je primio. Kada je Osvald bio drzak prema kralju — „Otac moje gospe“ — Kent mu je podmetnuo nogu i izbacio ga napolje.

I ušao je Lirov Lakrdijaš: kraljev šaljivdžija, koji je voleo Kordeliju i venuo otkako je otišla u Francusku. U zagonetkama i pesmicama i gorkim šalama govorio je kralju istinu koju niko drugi nije hteo: „Čiko“, rekao je, „malo si pameti imao u ćelavoj kruni kad si dao zlatnu.“ „Zar me nazivaš budalom, dečko?“ „Sve ostale titule si dao; ovu si dobio rođenjem.“ Od svojih kćeri napravio je sebi majke, dao im šibu u ruke i sam spustio čakšire.

Ušla je Gonerila i zahtevala da smanji svoju pratnju vitezova, koji njen dvor pretvaraju u razuzdanu krčmu. Lir nije mogao da veruje. „Poznaje li me iko ovde? Ovo nije Lir... Ko može da mi kaže ko sam ja?“ „Lirova senka“, rekao je Lakrdijaš. U besu, Lir ju je prokleo — prizvao je Prirodu da je učini jalovom, ili, ako mora da ima dete, da joj da dete koje će je mučiti, „da oseti kako je oštrije od zmijskog zuba imati nezahvalno dete!“ Saznao je da je pedeset njegovih vitezova već otpušteno. Otići će Regani; ona je bar ljubazna i utešna.

Na putu je Lakrdijaš nastavio da se šali, a Lir je, napola slušajući, počeo da oseća kako mu se tlo pomera pod nogama: „Naneo sam joj nepravdu“ — Kordeliji. „O, ne daj da poludim, da ne poludim, slatko nebo! Drži me pri sebi; ne bih da poludim!“