Prva knjiga: Elisio i Erastro

Radoznalim čitaocima

Bojim se da se pisanje ekloga, u vreme kada je poezija tako malo u milosti, neće smatrati naročito pohvalnim zanimanjem; pa ipak nikada nisam našao da časti poezije škodi kada se upotrebi u skromnim stvarima. Dobro znam šta se govori protiv pastirskih knjiga — da pastiri u njima ponekad govore stilom suviše uzvišenim za pastire, i da o ljubavi raspravljaju kao filozofi. Na to odgovaram da su mnogi od onih koji se ovde kreću u pastirskom ruhu pastiri samo po ruhu, i da sam ljubavnim razlozima primešao filozofske, kako je građa zahtevala. Poeziju sam oduvek voleo; i ovaj prvi plod svog malog dara bojažljivo predajem čitaocima za koje se nadam da će ga suditi, ako ne s pohvalom, a ono bar bez velike strogosti.

Prva knjiga

S visokih planina na zelene obale Taha sišao je zaljubljeni Elisio sa svojim stadom, jednog letnjeg jutra; i, sevši pored potoka, pevao je o svojoj ljubavi prema lepoj pastirici Galateji, koju je voleo više od sopstvene duše, i koja ga niti je prezirala niti mu je bila naklonjena, nego je čuvala srce slobodnim. Elisio je bio pastir dobrog razuma i plemenitog roda; a njegova pesma bila je o radosti i boli ljubavi prema nekoj tako lepoj i tako mudroj.

Kada je završio, obalom je naišao Erastro sa svojim kozama i psima. Erastro je bio kozar proste pameti i seljačkog govora, ali dobrog srca; i on je voleo Galateju. A ovo je čudo njihove priče: da su se dva suparnika, umesto da se mrze, voleli kao prijatelji, i složili se da njihovo suparništvo nikada ne naudi njihovom prijateljstvu, pošto nijedan nije imao nade koju nije delio i drugi. Pevao je i Erastro, na svoj domaći način, o Galatejinoj lepoti i o mukama koje mu je zadavala njena odsutnost; a Elisio ga je ljubazno slušao.

Dok su sedeli i pevali, čuli su šum u šipražju i videli kako odande istrčava jedan pastir, a za njim drugi; a prvi se okrenuo prema goniocu, zario mu bodež u grudi i ubio ga pred njihovim očima, vičući: „Primi, izdajniče, platu za svoju izdaju!“ Umirući je bio Karino; ubica, Lisandro. Lisandro je proklinjao leš i zabranio im da ga sahrane; ali pastiri su ga ipak sahranili, kako je hrišćansko milosrđe nalagalo. Te noći Elisio je čuo Lisandra kako jadikuje u šumi i pomišlja da sebi oduzme život; i Elisio je otišao k njemu i zamolio ga da mu ispriča svoju priču.

Lisandro ju je ispričao. On i Leonida bili su iz istog sela, ali iz porodica koje su bile u zavadi; i voleli su se u tajnosti. Silvija, Leonidina prijateljica, nosila je njihova pisma. Karino, Silvijin rođak i prijatelj Krisalva, Leonidinog brata, bio je lažljiv i zavidan čovek; a Krisalvo, čovek nasilan, mrzeo je Lisandra, i sam je voleo Silviju, koja ga je prezirala. Karino je rekao Krisalvu da Lisandro treba tajno da se venča sa Silvijom, i udesio je zasedu. Baš one noći kada je Leonida trebalo da krene u susret Lisandru na njihovo tajno venčanje, u pratnji pastira po imenu Libeo, Krisalvo i četvorica drugova napali su ih u mraku, misleći da su to Silvija i Lisandro, i ubili ih oboje. Lisandro je, stigavši na to mesto, zatekao Leonidu na samrti; prepoznala ga je i umrla mu na rukama. Iste noći otišao je i ubio Krisalva, i stavio bodež Leonidi u ruku, kao da se sama osvetila. Zatim je šest meseci tražio Karina, i tog jutra ga je našao i ubio. Elisio ga je molio da ostane u njihovom selu, da nađe malo odmora od svojih jada; ali Lisandro je, posle još jednog dana, otišao.

U međuvremenu su Galateja i njena prijateljica Florisa, šetajući pored potoka, čule tužan glas kako peva i našle jednu pastiricu kako sedi pored vode i plače: Teolindu, pastiricu iz drugog sela. Počela je da im priča svoju priču. U njeno selo došao je, za praznik, jedan mladi pastir velike ljupkosti i veštine, po imenu Artidoro; dobio je sve nagrade u igrama i pevao je slađe od svih; i Teolinda ga je zavolela od prvog trenutka, a on nju; i sastajali su se i govorili o ljubavi u poljima. Ali Teolinda je imala sestru, Leonardu, toliko nalik njoj da ih ni rođeni roditelji nisu mogli lako razlikovati.

Na ovom mestu njene priče prekinuli su ih: protrčao je zec, gonjen psima, a za njim jedan starac koji je lovio s nekoliko pastira — Aurelio, časni Galatejin otac; i Teolindina priča morala je da sačeka.